Izložbom istraživačkih nalaza i upečatljivim performansom simbolično obeleženo 50 godina aerozagađenja u Valjevu

Uz upečatljiv performans o potencijalnoj apokalipsi koja nas čeka zbog nebrige o životnoj sredini i kvalitetu vazduha, za vikend je u Art Holu Centra za kulturu otvorena interesantna izložba istraživačkih nalaza “50 godina aerozagađenja u Valjevu” u organizaciji iRevolucije, kojom je na simboličan način obeleženo 50 godina aerozagađenja u našem gradu. Autorka izložbe Marija Marković, arhitekta i aktivista iRevolucije, na informativan i faktografski način napravila je prikaz razvoja Valjeva od kraja 19. veka do danas, sa posebnim akcentom na zaštitu životne sredine i problematiku zagađenosti vazduha, koja seže unazad više od jednog veka. Marija je ujedno autor i akter performansa kojim je efektno i na poučan način ova izložba dobila novu dimenziju.

Izložbom se poručuje da izučavanjem prošlosti bolje razumemo sadašnjost, kako bismo imali planove za svetliju i zdraviju budućnost.

“Istraživali smo prošlost, konkretno Valjevo s kraj 19. veka i kako se razvijalo u 20. veku, i šta se kasnije, do današnjih dana dešavalo na temu zaštite životne sredine, kako smo došli do tog problema aerozagađenja. Lako je bilo napraviti priču koja se dešava posle 2017. godine naovamo. Tada je krenuo medijski projekat Valjevska posla “Da Valjevo prodiše” i pokrenuta je istoimena građanska inicijativa sa ciljem da se ukaže na problematiku aerozagađenja. Uvrstili smo u izložbu sve vezano od tada pa do danas, sve ono što radi iRevolucija i sve druge organizacije sa kojima smo radili i sarađivali na toj temi. Problematično je bilo i zahtevno istraživati period pre 2017. godine, ali smo uspeli da dođemo do nekih zanimljivih podataka i saznanja”, ističe Marija Marković.

Na izložbi su predstavljeni nalazi koji doprinose da se razjasne neke nedoumice oko nastanka aerozagađanja, “mita i legende” o brani Stubo Rovni i Naselju Kolubara 2, kao i aktuelnoj temi vezano za “Krušik” – najvećeg pojedinačnog zagađivača vazduha, kao i na aktivnosti Svetske zdravstvene organizacije, u poređenju sa saznanjima lokalne zajednice. Neki od rezultata istraživanja koje je Marija Marković sprovela za potrebe ove izložbe otkrivaju malo znane podatke koji su vrlo značajni za ubuduće kada se govori na temu aerozagađenja.

“Jedan dokument do koga sam došla je iz 1985. godine, objavljen u našem listu “Napred”, u kojem se pominje prvo merenje aerozagađenja na teritoriji Valjeva. Tu se navodi da se zagađenost vazduha meri već 10 godina, što znači od 1974. godine do 1985. godine, tako da taj problem aerozagađenja nedatira od pre nekoliko godina, već traje unazad pedeset godina. Tada je uglavnom samo merena koncentracija čađi, i tada su na određenim medijima sugrađani mogli da čuju da osobe sa hroničnim bolestima, mala deca i starije osobe ne treba da izlaze napolje, odnosno davane su smernice građanima kako treba da se ponašaju kada je povećana koncentracija čađi u vazduhu. Merenja koncentracije PM čestica su došla kasnije”, pojašnjava Marija.

U okviru postavke prikazan je i pano vezan za posetu Josifa Pančića Valjevu u 19. veku i njegovim zanimljivim zaključcima o našem gradu.

“Josif Pančić je prilikom te posete Valjevu govorio o geografskom položaju našeg grada i u kakvom podneblju je on smešten, o rekama koje imamo, a i o tom predelu kotline koji je problematičan. U vesti o dolasku Josifa Pančića u Valjevo, on pominje tu “jestvastenicu” koje se mi ne pridržavamo ama ič dan danas. Hajmo da po tome, primera radi, urabinisti razvijaju planove grada, hajde da nam životna sredina bude bitna. Na izložbi je obrađena i tema vezano za branu Stubo-Rovni i Kolubaru 2, jer stalno provejava tema da su to uzroci aerozagađenja. Teze koje se iznose moraju biti proverene i dokazane, hajmo da se više bavimo informacijama koje imaju stručnu zaleđinu, da se bavimo ovom temom na ozbiljan način, inače gubimo vreme”, naglašava Marija Marković i osvrnula se na nalaze koji govore o “sunovratu u urbanizmu i arhitekturi” koji je u našem gradu započet pre tri-četiri decenije.

“Dok sam pisala ove radove, u Reviji Kolubara sam nailazila na brojne tekstove u kojima su sagovornici brojne arhitekte, moje kolege, koje su govorile o tom sunovratu u urbanizmu i arhitekturi koji je počeo nakon 80-tih i početkom 90-tih godina. Nažalost, to je deo problema, gradanja cveta, zgrade se dižu, mislim da je pedeset i više zgrada podignuto u centru grada u poslednjih pet godina. A, nama merači vazduha i dalje pokazuju “ljubičasto”, stanovi se prodaju, ljudi kupuju, dolaze u grad da žive, kao da je zlatno doba i da je vazduh čist. Ja sam po struci arhitekta i mislim da moje kolega treba to da čuju, i ne samo prostorni planeri i svi koji se bave urbanizmom i razvojem grada, a to je da se možda treba vratiti nekad u taj 19. vek da bismo znali u kom smeru da idemo i da vidimo kako da se kao grad dalje razvijamo. Gradeći sopstvene zone konfora, o posledicama postupaka ne razmišljamo. No, stvari uvek mogu da počnu da se menjaju. Do nas je”, poručila je Marija Marković.

Izložba je počela upečatljivim performansom, koji nas svojim pesimističkim scenarijom i scenografijom upozorava na potencijalnu budućnost koja nas čeka ukoliko ništa ne preduzmemo po pitanju rešavanja problema aerozagađenja i zaštite životne sredine. Radnja performansa se dešava u Kampu 65 na Marsu, na Dan sećanja na planetu Zemlju, sto godina od sad. Marijin odabrani alter ego, u skafanderu, sa kacigom na glavu i gas maskom, baš na taj datum, ustaje iz kreveta, iskazuje depresiju i melanholičnost, uprkos činjenici da je uz pomoć puno novca uspeo da se izbavi i spasi sa planete Zemlje, na kojoj je život zbog zagađenosti vazduha postao nemoguć.

“To je osoba koja živi u Kampu 65 na Marsu i ključna je nostalgija i čežnja te osobe za plavim nebom. Ta osoba iz budućnosti može biti bilo ko. Ja sam kroz odabrani alter ego otišla u tu budućnost, jer nažalost taj scenario nije nemoguć da planeta Mars postane za nas B opcija i da svako ko bude imao novca da priušti sebi da otputuje da živi na tom Marsu će preživeti apolakipsu na Zemlji. Na kraju se sve svodi koliko taj novac ne znači ništa, a da je sloboda tela, sloboda da se sedi na livadi, da se gleda u plavo nebo i da se diše svež vazduh nešto nedostižno”, precizira Marija i za kraj naglašava svrhu performansa.

“Mislim da se takvim performansom bolje osvaja pažnja ljudi, a u današnje vreme jako je teško pridobiti tu pažnju publike i javnosti, jer smo svakodnevno zatrpani mnoštom vesti i informacija. Nismo hteli da podaci budu samo puko izloženi da vise na izložbi, i mislim da će izložba mnogo bolje ostati upamćena kroz taj nastup nekog u skafanderu, sa kacigom i maskom za disanje bez koje jednog dana možda ne budemo mogli da živimo”.

M.P.M.