Jedna od “Valjevočanstvenih” – Mirjana Avramović

“Valjevočanstveni” su oni “obični” Valjevci, naši savremenici, koji su se ostvarili van svog rodnog grada, čijim delima se ponosimo, koji zbog svog postignuća i te kako fale gradu na Kolubari, zbog kojih bez pardona branimo tezu da su Valjevci zaista veličanstveni ljudi. “Valjevočanstveni” će, ma gde živeli, uvek sa ponosom isticati da su iz Valjeva, u svoj grad dolaziti uzlupanog srca i uvek gledati priliku da doprinesu svom voljenom gradu. Jedna od brojnih “Valjevočanstvenih” svakako je Mirjana Avramović, profesor razredne nastave, naša Valjevka sa boravišnom adresom i radnom knjižicom u Beogradu. Kao učiteljica u beogradskoj OŠ “Svetozar Marković” na Vračaru, jednoj od najuglednijih beogradskih osnovnih škola, Mirjana je svoji zalaganjem, trudom, veštinama i predanim radom, svoj poziv uzdigla na viši nivo. Podugačak je spisak referenci, koje ovu našu Valjevku, kandiduju za titulu “Valjevočanstveni” i poseban intervju. Nedavno je odbranila Master rad na temu “Samorefleksija učitelja u cilju kvalitetne nastave”, koji će biti objavljen u naučnom časopisu “Istraživanja u pedagogiji”. Pored toga što je autor brojnih uspešno realizovanih projekata, prepoznatljiva je među prosvetnim radnicima u Beogradu u kreiranju i realizaciji ambijentalne nastave. Još je uspešnija u radu sa učenicima svih generacija na polju dramskog stvaralaštva, o čemu svedoče brojne nagrade koje su osvojile njene predstave. Ima zapažen angažman sa svojim učenicima i u humanitarnom radu. U saradnju sa Fondacijom Jelena Šantić realizovala je niz radionica sa štićenicima Doma za decu bez roditeljskog staranja. Pre četiri godine napravila je još jedan iskorak u učiteljskom pozivu, koji je takođe sjajno primljen među učenicima, ali i roditeljima i kolegama. Reč je o njenoj autorskoj emisiji “Da porasteš do deteta” koja je realizovana i emitovana na TV Hram. 

Mrsc. Mirjana Avramović, profesor razredne nastave

– Pre nego što ovaj intervju preusmerimo na Vaš uspeh u radu sa decom i sve značajne projekte i nagrade koje ste zajedno sa svojim učenicima ostvarili, neizostavno je da na početku porazgovramo o prvim danima nove školske godine, koja je počela u vidno drugačijim okolnostima. Kakav je Vaš utisak iz susreta sa đacima i koliko ova situacija utiče i na vas prosvetne radnike i na proces prilagođavanja na novonastale uslove?

Đaci su presrećni, jedva su dočekali da ponovo sednu u školske klupe, vide se sa svojim drugarima i sa mnom, uz dodatne komentare da je mnogo lakše savladavati nastavni sadržaj u učionici, nego od kuće. Shvatili su koliko je međusobno druženje važno za kvalitetan sadržaj njihovog života i radost trenutka. Najviše su isticali reč “dosada”, nisu znali kako da ispune sate dokolice. Školu shvataju, što je važno, kao simbol drugarstva, a ne samo kao instituciju u kojoj moraju isključivo da usvajaju znanja koja su im važna za buduće obrazovanje. Sa druge strane, podela odeljenja na manje grupe, uporedo praćenje nastavnog plana i obnavljanje prethodno teže savladanog gradiva od kuće, uz strah od zaraze o kojoj se neprestano govori, jasno je da mogu odvući pažnju deteta daleko od gradiva. Što se nas prosvetnih radnika tiče, sama činjenica da časove držimo pod maskama, a svakog dana pričamo neprekidno po nekoliko sati, dovoljno već govori koliko nas ova situacija fizički iscrpljuje. S druge strane, podela odeljenja u dve grupe pruža mogućnost da se svakom učeniku kvalitetnije posvetimo i vidimo propušteno koje mora biti nadoknađeno ako želimo, a želimo svi da razred završe sa što više znanja i boljim ocenama. Sad smo dakle na pola puta od “onlajna” do redovne nastave. Nadam se da ćemo se uskoro vratiti na način rada na koji smo navikli, a za koji i ja lično i moje kolege smatramo da je najbolji.

– Šta biste posavetovali roditeljima kako da se postave prema deci u ovakvim okolnostima? 

Imajući u vidu da je dominantno osećanje straha u vreme pandenije, dobronamerno bih posavetovala roditelje i sve odrasle u okruženju dece da izbegavaju da pred njima govore o zaraženim, umrlima i svemu onome čime nas mediji bombarduju ovih meseci. To kod njih može proizvesti strah, a strah ih može sputati u ispunjavanju školskih obaveza i zadovoljenju socijalnih potreba. Napomene o češćem pranju ruku, dezinfekciji i slično su sasvim u redu, ali bilo šta što podseća na paniku treba u širokom luku izbegavati. Takođe, mi prosvetni radnici upućeni smo na intenzivniju saradnju i snažniju međusobnu podršku. Moje lično iskustvo govori da smo upravo u ovim okolnostima jedni za druge, kao i za profesiju uopšte uradili mnogo toga-razmenili i razradili neke ideje, ali i pomagali jedni drugima u prevazilaženju stresnih situacija koje su bile neizbežne u uslovima vandrednog stanja i nimalo jednostavnog onlajn rada.

– Neizbežno je ne osvrnuti se na prethodni period “onlajn” nastave, do sada nepoznate u školskoj praksi u Srbiji. Kako se, prema Vašem mišljenju, to odrazilo na učenje kao proces?

Smatram da je kvalitetan nastavni proces nemoguć bez dvosmerne komunikacije. Deca su pratila nastavu preko TV i uz pomoć raznih platformi. Uprkos uzajamnom trudu da se znanje usvoji, bojim se da ipak nismo izbegli propuste, te će nas nadoknada propuštenog sačekati u novoj školskoj godini.

Hram Svetog Save – omiljeno mesto za odeljenske uspomene

– Rad sa decom danas veoma se razlikuje u odnosu na vreme koje većina nas pamti. Ubrzano se živi, dominira potrošnja kao životni stil, trendovi se jako brzo menjaju… Šta primećujete kao univerzalno među osobinama i interesovanjima učenika?

Svaka generacija je narodski rečeno priča za sebe. Protok informacija kojima su deca izložena zahvaljujući savremenim tehnologijama umnogome slabi njihovu pažnju, snižava nivo koncetracije i dovodi do brze promene interesovanja. Nasuprot vremenu kada sam ja bila đak, u kome je bilo uvreženo mišljenje da su pametna samo ona deca koja imaju petice iz srpskog i matematike, danas govorimo o višestrukoj inteligenciji koju zastupa savremena psihologija, a koja daje vetar u leđa učenicima koji iz ovih predmeta ne pokazuju znanje na zavidnom nivou, ali su izvrsni na polju umetnosti ili sporta. Tu je jako važna uloga nas nastavnika u otkrivanju tih potencijala i nalaženju načina da se oni razviju. Rezultati se postižu kreativnim radom u nastavi i vannastavnim aktivnostima za koje u školi u kojoj radim imam odlične uslove i sjajnu podršku roditelja.

– Uloga učitelja, prema mišljenju mnogih, predusna je kako za postavljanje temelja čovekovog intelekta, tako i formiranje njegove ličnosti u celini. Šta je to što Vas je privuklo ovom plemenitom, ali veoma odgovornom pozivu?

Moj prvi susret sa učiteljskom profesijom dogodio se još u ranom detinjstvu, budući da je moja mama, Snežana Avramović bila učiteljica u OŠ “Milovan Glišić”. Mama me je često vodila na svoje časove ispunjavajući moju dečju želju da sedim u đačkoj klupi, koja je upravo u tim trenucima prerastala u želju da se jednog dana i sama nađem za katedrom i u svet znanja i odrastanja uvodim te divne pametne glavice. U toku gimnazijskih dana, javljala su mi se interesovanja za još neka zanimanja. Ali, kako mudri ljudi kažu da ne bira čovek profesiju, već ona njega, izbor je pao na Učiteljski fakultet u Beogradu. Po završetku fakulteta, imala sam sreću da se zaposlim u OŠ Svetozar Marković” na Vračaru gde i danas radim.

– Drugarstvo je ono na čemu insistirate sa svakom generacijom, a jedan od načina na koji se drugarstvo razvija, ujedno i kreativnost kod učenika, jeste ambijentalna nastava, po kojoj ste prepoznatljivi među prosvetnim radnicima u Beogradu. Sa željom da učenicima u skladu sa savremenim obrazovanjem, prateći njihove talente i interesovanja pružite mogućnost upoznavanja sa raznim profesijama i sticanje funkcionalana znanja, osmislili ste projekat “Učionica bez zidova”. Koliko je to bilo dragoceno iskustvo za učenike?

U okviru tog projekta organizovala sam svojim učlenicima razne radionice van škole. U Etnografskom muzeju deca su naučila sve o procesu pravljenja hleba i srpskoj tradiciji, čije smo elemente obrađivli kroz nastavne predmete. U Izdavačkoj kući “Politika” naučili su kako nastaju novine, od pisanja teksta do same štampe. Zasigurno najslađi čas van učionice realizovan je u kompaniji “Soko Štark”, gde su naučili i primenili naučeno praveći svoje omiljene slatkiše, čime je obrađena nastavna jedinica “Od sirovine do proizvoda”. Rame uz rame sa “Soko Štarkom” po oduševljenju dece, bio je dan društveno-korisnog rada na plantaži jabuka u Kupinovu. Uz pomoć stručnjaka deca su upoznala agrotehniku uzgoja jabuka i sama brala ukusne plodove. Organizovala sam i posetu fabrici za proizvodnju limenki i mnogo toga još što je predviđeno nastavnim planom i programom. Učenicima se takav vid nastave jako dopada i što je najvažnije međusobno učvršćuju drugarske veze. Roditelje sve to raduje i mene kao nastavnika, tim više što živimo u vremenu u kom su druženja uglavnom virtuelna.

– Ekološki projekat “E tako se to radi”, koji je sa velikim uspehom premijerno izveden u Dadovu, za temu ima formiranje i podizanje ekološke svesti kod najmlađih školaraca. Radeći na predstavi, kakav ste utisak stekli o tome koliko deca znaju o ugroženosti prirode danas i koliko su spremna da prihvate ekološke oblike ponašanja? 

Predstavom je krunisan dvomesečni rad na časovima. Kroz igru i učenje deca su pokazala izvanredno interesovanje za brigu o zdravlju duše i tela kao i čistoći okolineu kojoj žive. Izvodeći predstavu sa velikom ljubavlju preneli su poruku o tome koliko je važno da sačuvamo planetu za svoje potomke. Predstava je osvojila prvo mesto na “Dramateru” takmičenju svih vračarskih škola. Učešće na najvećoj balkanskoj smotri scenskog stvaralaštva omela je epidemija korona virusa.

– Dramsko stvaralaštvo je ono po čemu ste prepoznatljivi u radu sa učenicima svih generacija. Uradili ste više predstava od kojih su mnoge nagrađivane. Na koju ste posebno ponosni?

Naročito sam ponosna na umetničku predstavu “Začarana princeza”, koja je premijerno izvedena prošle godine takođe u Dadovu. Ova pozorišna bajka naišla je na sjajan prijem publike i laureat je Dramatera, a na gradskom takmičenju kratkih dramskih formi osvojila treće mesto. Mini-matura prošle generacije kolažnim programom sumirala je sve što smo postigli tokom zajedničkog “življenja” u učionici. Takođe, ovom komadu Omladinsko pozorište Dadov je otvorilo vrata, što nam je bila čast.

– Pre četiri godine emisijom “Da porasteš do deteta” na Televiziji Hram napravili ste još jedan iskorak u učiteljskom pozivu, koji je takođe sjajno primljen među učenicima. Otkuda ideja za jednim takvim projektom i na koji način je doprineo Vašem čvršćem povezivanju sa učenicima?

Imajući u vidu uticaj televizije na decu i omladinu danas, a opet s druge straneradost sa kojom se ja sećam emisija uz koje je moja generacija odrastala, poželela sam da sa svojim učenicima napravim TV emisiju u kojoj se promovišu prave vrednosti. TV Hram ovu inovaciju u radu jednog učitelja je prepoznala kao nešto korisno i pružila mi podršku. Obradili smo lik i delo oca srpske prosvete Svetog Save i mnoge druge teme važne za formiranje njihove ličnosti. Deca su se odlično snašla na snimanjima i pokazala svu lepotu i vrednost “odrastanja do deteta”.

Mirjana Avramović iz zavičaja pamti odrastavnje na Jadru kod bake Verke, “Parnjaču” gde se družila sa školskim drugarima i drugaricama. Kaže da veliki broj ljudi nosi u srcu zbog kojih uvek u Valjevo rado dolazi. Poseban značaj za nju ima Donja Bukovica, rodno selo njenog oca Stanka Avramovića, u kom je spoznala i u sebe ugradila sve svetosavske tradicionalne vrednosti srpskih domaćina kakav je bio njen deda Života Avramović i svi domaćini tog sela. Mirjana Avramović na kraju ističe da bi volela da svi Valjevci koji su se ostvarili van Valjeva, jednog dana dobiju priliku da, svako prema svojoj profesiji, učini nešto za napredak svog voljenog grada. Da sebe na simboličan način delom vrate u Valjevo i da onima koji u njemu stasavaju ostave nešto bar blizu dragoceno onome što su u nasledstvo ostavljali brojni prethodni “Valjevočanstveni”!

 

About Marija Petrović - Marković

Iako po struci diplomirani novinar, novinarstvom se bavi iz ljubavi honorarno, na „hajdučki i uskočki" način iz sfere kulture, gde joj je radna matica. Kao student novinarstva krajem 1999. godine počela da radi u informativnoj redakciji Vujić televizije Valjevo (VTV), čiji je deo novinarskog tima bila 4 godine. Potom bila novinar-urednik u informativnoj redakciji Regionalne Televizije Valjevo (TVA) skoro 2 godine. Tokom 2004. i 2005. godine živela u Londonu i u tom periodu imala novinarsko mentorstvo na Channel 4 News od strane poznate britanske novinarke Darshne Soni. Po povratku iz Londona kratko vreme bila u informativnoj redakciji TV B92. U okviru projekta TV Training bila stipendista Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, a potom i stipendista Fondacije Konrad Adenauer. Njeni tekstovi objavljivani su u nedeljniku „Napred“, „Reviji Kolubara“ i „Tešnjarskom glasonoši“. Od osnivanja portala valjevskapola.info 2016. godine radi kao novinar-urednik ove medijske kuće. Autor je projekata “Da Valjevo prodiše”, “Da Valjevo prodiše - Faza dva”, “Valjevo ima rešenje za aerozagađenje” i "UdahnimO2", koji se na portalu valjevskaposla.info bave problemom aerozagađenja u Valjevu unazad 4 godine.