Omiljena zvezda valjevske pozorišne scene

Sigurno vam se dešavalo da neke ljude znate, no u nekom momentu ukapirate da ih uopšte ne poznajete. Takvi ljudi su najčešće nenametljivi, ne hodaju unaokolo dičeći se svojim zaslugama, a često ih zaista imaju. Godinama nižu uspehe, ali se time nerazmeću. Jednostavno žive i rade… I, u nekom momentu vas baš ta brzina protoka vremena zapanji, pa i digitronom potvrđujete da li je stvarno od 1967. do sada već prošla 51 godina?! Upravo tog leta, prethodnog onom varljivom, počinje glumačka karijera našeg Valjevca, omiljenog glumca, Ljubivoja Buba Markovića. Kako je za Valjevska posla ispričao, to se desilo slučajno, prema nagovoru baš dobrog druga. Već prvi zadaci otkrivaju talenat. Vremenom, gluma postaje prava ljubav…

Valjevski glumac Ljubivoje Bude Marković (foto: privatna arhiva)

Zlatna značka 

Ovog proleća, bez pompe i priče na sve strane, Ljubivoje Bube Marković dobio je vrednu nagradu “Zlatna značka” koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednice Srbije pri Ministarstvu kulture. Ova nagrada, pored niza prethodnih, kao što je i rečeno u obrazloženju, simboliše njegov lični “… dugogodišnji angažman u kulturi…” uz poseban akcenat na predanom i uspešnom radu, a posebnu predanost pri angažovanju sa osetljivim grupama: decom iz socijalno ugroženih porodica i mališanima bez roditeljskog staranja, kao i sa osobama sa invaliditetom. Ljubivoje Bube Marković o prestižnom priznanju skromno kaže: “Sve je to zahvaljujući našem Valjevcu Budimiru Gođevcu koji živi i radi u Novom Sadu. On je preko tamošnje Kulturno-prosvetne zajednice sve to pokrenuo, pa je stiglo u Beograd…  Iz Valjeva su potvrdili da je to tako. I svečanost je održana 15. maja u Narodnom pozorištu na sceni Raša Plaović. Bilo je zaista lepo”, jednostavno primećuje i kao da ne pomišlja na godine istrajavanja Udruženja “Milovan Glišić”, angažmana u Omladinskom studiju amatera i predanog rada sa članovima Udruženja obolelih od cerebralne paralize kojima su pripreme za scenske nastupe znatno pomogle u svakodnevici.

Prilikom uručenja ”Zlatne značke” na sceni Raša Plaović u maju 2018. godine (foto: privatna arhiva)

Valjevski klinci i klinceze zasigurno pamte predstave “Kako mravi vode ljubav”, “Kako sam nastao ja pre mene” i “Bubica”, koje su početkom 2000. počele da stasavaju sa svojim akterima – decom izbeglih i raseljenih i mališanima iz nekadašnjeg doma “Mihajlo Stupar”. Režija predstava poverena je Bubu Markoviću. Možda su osvajane nagrade manje važne od novih divnih drugarstava, lepote pokreta i slobode govora, koje su usvojili mladi glumci. Centra za socijalni rad pokrenuo je porgrame za decu iz ostljivih grupa, zahvaljujući finansijskim donacijama Japanske humanitarne budističke organizacije JEN. Koju godinu kasnije, Svetlana Beljanski poziva Buba Markovića da za članove Udruženja obolelih od cerebralne paralize održi novogodišnju predstavu. “Hoću, ne košta vas išta”, rekao im je tada Bube. I naravno, sve je oduševio kao Deda Mraz. Ubrzo, stiže i novi poziv, priseća se glumac Ljubivoje Bube Marković.

“Socijalna radnica Borka Zeljić i profesorka Vesna Šofranac došle su da razgovaramo o mogućnosti osnivanja dramske sekcije pri Udruženju… Znao sam koliko je tu važan reditelj, vaspitač. Pošto sam ostvario saradnju moje dece iz Omladinskog studija amatera OSA i štićenika u ovdašnjem KP domu, upoznao sam defektologa, Bobana Arsenijevića. Odem kod mog druga da se posavetujem sa njim. Mnogo mi je pomogao, dao mi i literaturu. U tom radu su moguće i zloupotrebe, ali dosta iscrpi čoveka, posebo empatičnog. Inače, traži dosta energije. Ukratko -dosta rada, nekada suza, ali ima i zvezdanih trenutaka. Tada smo napravili predstavu “Prva žurka”. Obradio sam tekst Toda Nikoletića. Premijera je održana u sali Muzičke škole. Stvarno bi antologijska predstava. Upravo taj rad, priprema predstava ili recitala, to praktično biva terapija i vežba za osobe sa cerebralnom paralizom, jer pri tome uče i tehniku disanja”, priseća se Bube.

Angažman u dramskoj sekciji članovima Udruženja je znatno pomogao. Svoja iskustva su srdačno delili sa poznanicima iz drugih gradova tokom pozorišnog festivala koji je u Valjevu organizovalo Udruženje obolelih od cerebralne paralize uz podršku glumca Ljubivoja Buba Markovića i Udruženja “Milovan Glišić”.

Osnivačka Skupstina Udruženja dramskih, muzičkih i audio-video stvaralaca “Milovan Đ. Glišić”, 19.02. 2005. godine (foto: privatna arhiva)

Kako se postaje glumac

Kada Ljubivoje Bube Marković duhovito priča kako je postao glumac, to deluje kao živopisna predstava, malo šekspirovska, uz koju Nušićevu doskočicu i nesalomiv avanturistički duh pisan perom Marka Tvena. Nameće se utisak da zaista dragocene uspomene oslikavaju dane dečaštva Ljubivoja Buba Markovića.

“Ja sam slučajno postao glumac. Moj školski drug Peđa Pilot, odnosno Peđa Milošević, bio je najsitniji u razredu, a vazda je imao neke ideje. Bili smo, ono baš, najbolji drugovi. I on je mene stalno na nešto podsticao… A, moj otac konzervativniji oficir, izašao iz rata, malo je drugačiju pedagogiju primenjivao. Tada su za “Dva cvancika” tražili neku decu. Peđa i ja dođemo kod Mila Gajića. Uzme nam podatke i reče da će javiti kad je proba. Pođemo i, baš tu na hodniku, ide Debeli Savić. A, ja se prethodnog leta, ma još sam bio mali treći – četvrti razred, naljutio na njega jer me zezao. Sve mi govorio “Mali debeli”, a ja i jesam bio onako, debeljuca”, uz osmejak pripoveda Bube i nastavlja: “Debeli Savić već organizovao grupu dece pri Domu omladine, pa i nas povede tamo. Uđemo, neki veliki sto, stolice. Vidim još neku decu poznatu mi iz škole… I tu Debeli nama poče predavanje o pozorištu i na kraju kaže da za sledeći put napišemo ili priču o pozorištu ili “Šta bih radio da sam Čkalja”. Napisao sam tu drugu temu… Pisao sam da bih zaustavio rat u Vijetnamu, nahranio decu u Africi, i sebi kupio sav burek i jeo, i jeo… I kol’ko sam se ja, od nervoze, klackao na toj stolici, ona se iskliza, ja – puk’o pod sto! Sva se deca zasmejaše! Smejuljili su se oni i dok sam čitao, al’ sad – baš na glas. A, mene stid…”, seća se Bube da je tada Debeli Savić objasnio da je glumac – glumac, i da može biti smešan čak i da čita telefonski imenik. “I eto, tako je sve to počelo…”

“Maratonci trče počasni krug” – Najbolji glumac večeri, replika štapa Milivoja Živanovića, mart 2018. godine (foto: privatna arhiva)

Biblioteka ili gluma – pitanje je sad

“Posle toga smo radili predstave i tu sam prepoznao onaj lepši deo svog života jer moj tata, oficir, umeo je da me kažnjava što idem “tamo” i “gubim” vreme, jer to nije školska obaveza, pa sam i batine dobijao”, seća se Bube i tih momenata koji su mogli, ali nisu uspeli da poljuljaju njegovu volju da glumi u tadašnjem Omladinskom studiju amatera. Međutim, više nego ozbiljan konkurent pozorištu, predstavljala je Dečja biblioteka koja se tada nalazila na raskrsnici Pantićeve i Ulice Vuka Karadžića. Tu su se deca rado okupljala, ne samo da bi uzimali knjige, već i radi volonterske grupe “Mmladi bibliotekari” koji bi drugarima izdavali knjige, uredno ih slagali na police, a kada je trebalo, postali bi pravi knjigovesci… To je predstavljalo pravu čaroliju: ponovo sastaviti sve stranice i udahnuti novi život nekom omiljenom romanu. I Ljubivoje Bube Marković je, uz majku koja je volela da čita, postao član Dečje biblioteke. Vremenom, to postaje njegovo utočište, ali otac ga često grdi “’Što ne vežbaš matematiku? Čitaš to, a nije za školu?!” To sećanje Bube ukratko obrazloži rečima: “’I tako… Te batine su me opredelile za glumu…”

Život radi pozorišta

Na pitanje da li neki period posebno izdvaja, Bube kaže: “Počeo sam da se bavim glumom negde 1967. godine. Nakon toga, od sredine ’70. bilo je desetak godina profesionalnog rada u Narodnom pozorištu u Užicu, potom u “Abraševiću”. I teško mi je da izdvojim, posebno u ovim godinama kada se podvlači crta u životu. Jednostavno, svi ti periodi, pošto je svaki na svoj način specifičan, ima svoje draži. Taj prvi deo kada sam počinjao da glumim kod Debelog Savića, baš bi lep. Nisam mogao da odustanem od igranja: “Tri musketara”, “Bajka o caru i pastiru”, “Period
prilagođavanja”, “Boing Boing”, za koju sam dobio svoju prvu nagradu za najboljeg mladog glumca Zapadne Srbije na Festivalu u Smederevskoj Palanci… Pa, posle – kako da pređeš iz Omladinskog studija u Abrašević?! To mi bi teže, nego što sam postao profesionalni glumac. Čini mi se, bila veća selekcija u tom delu jer za profesionalno pozorište već sam imao nagrada i sa Abraševićem, u Čačku i Trebinju, za predstave “Malograđani” Gorkog i Nušićevu komediju “Dr”. Jednom sam dobio foto aparat, a na drugom festivalu nagrada bi stabilizator – tome se otac posebno obradovao, jer je neposredno pre toga kupio nov televizor”, Bube Marković priča o periodu kada svi prihvataju njegov dar za glumu…

U predstavi “Dr” (foto: privatna arhiva)

Deluje da su sve te uspomene izuzetno drage, jer Bube uz osmeh prepričava dogodovštine i srednjoškolsko bežanje sa časova, pa kako se snalazio i bivao među najboljim i nagrađivan na strukovnim takmičenjima. Zahvaljujući tome, nastupa na priredbama za koje, takođe dobija gromoglasne aplauze. Na nekom školskom takmičenju se plasirao u prvih pet u konkurenciji srednjoškolaca iz cele SFRJ, pa ga direktorka Tehničke škole Mica Mijanović odabere da u kulturno-umetničkom programu zbratimljenih gradova Užica i Valjeva, recituje “Titov Naprijed” Vladimira Nazora i tako predstavlja školu… Tokom dana od mangupluka čuvao ih je Bane Mečka, pa su na večernjoj priredbi zablistali i on, potom i orkestar: “I tu se pojavio jedan ozbiljan brkati čovek da nam čestita i pita me hoću li da se zaposlim kod njih u pozorištu… Bio je to upravnik. Na to direktorka Mica kaže da prvo diplomiram u Tehničkoj! I tako završim srednju i vrlo brzo odem u Sloveniju da radim” … Priča Buba Markovića dobija neočekivane zaplete: “Tamo brzo postajem predradnik, što bi rekli “pred delavec”. Posle nekih godinu, dođem u Valjevo. Čim sam uš’o u Abraš, s vrta mi viču: “Da se javiš u Užice, tražili te!” I ja pošaljem telegram…” Momentalno stigao je odgovor da se već sutradan sastane sa predstavnicima užičkog Narodnog pozorišta, čije je gostovanje u Valjevu ranije dogovoreno: “Ispričasmo se, popismo piće i to bi to. Kad, opet mi sutradan stiže telegram da za dva dana dođem u Užice na audiciju… Audiciju! Šta ću sad?! Zapitao sam se. Cerović me posavetovao da napravi monolog od Nilovog teksta iz “Malograđana”. Tako i uradim. Izdvojim, da traje dva – tri minuta…”– priseća se: “Tada bio neki jutarnji voz za Užice. Stignem tamo, al’ ima peške od stanice do grada. A, to bilo negde krajem decembra. Stignem, kad mi iz jedne pekare zamirisa burek. Svratim, a tu fino, toplo… Kupim i burek sa sirom i sa mesom, pa ne znam koji pre da gricnem?! Najedem se, i ’ajd’ na audiciju!’’

H. Pinter ”Povratak”, režija Risto Majstorov – Narodno pozorište Užice (foto: privatna arhiva)

Očekivano, na audiciji Ljubivoje Marković brilijantno je odigrao NFila mašinovođu, dočaravši vatrenu buktinju iz lokomotive, nastup završivši u stavu pobednika dignutih pesnica: “Pitali su me da li mi trebaju scenski rekviziti, partneri… Ma, ’ajde samo da završimo to. A, neki su donosili gitare, zahtevali čitave scenografije, plesali – išta nisam tražio”, seća se i dodaje: “Ali, kasnije su mi ispričali, da su videli kada sam, pred izlazak na scenu stao ispred zavese, duboko udahnuo, izašao i počeo… Eto, to bi tako”, priča Bube o svom nezaboravnom iskustvu, koje mu životni put usmerava na potpuno novi kolosek.

Par dana nakon audicije vratio se u Sloveniju gde ubrzo dobija telegram da se 7. januara javi u Narodno pozorište u Užicu jer postaje član drame. Sada je morao direktoru tvornice lično da objasni zbog čega daje otkaz. U prvom momentu bi začuđen jer je u kolektivu imao umetnika, a nije znao. Prihvatio je, pa su sva dokumenta za sat sređena. “Ostao sam do kraja radnog vremena, da bih počastio moje radnike”, kaže sa osmehom.

Blistava zvezda pozorišne scene

Moglo bi se reći da je nadalje sve poznato. Nizale su se uloge, u početku manje, jer je to sudbina svakog mladog glumca u profesionalnom pozorištu, sve do glavnih. I to uz saradnju sa posvedočenim autorima i popularnim domaćim glumcima (Ljubom Tadićem, Mišom Janketićem, čika Jovanom Milićevićem, Petrom Kraljem, Ljiljanom Gazdić, Nedom Arnerić, Jelicom Sretenović, kao i raditeljima Milanom Karadžićem i profesorima Branom Đorđevićem, Maksom Jankovićem, Miroslavom Belovićem) i drugima koji su gostovali u užičkom Narodnom pozorištu. No, naglašava da je tada mnogo naučio o pozorištu i da je taj period za njega vrlo značajan. Činjenica, odigrao je brojne uloge. Neke su ovenčane nagradama, recimo sa Festivala Joakim Vujić… Međutim, zbog ličnih razloga odlučuje da se vrati u rodni grad, iako to znači prestanak profesionalne glumačke karijere. Ipak, to nije potpuno odustajanje od glume.

“Odlaskom iz Užica u svojoj glavi sam završio tu priču. Nadao sam se da ću povremeno odigrati neku ulogu, koliko da
zadovoljim svoju dušu”, priča Bube Marković i priseća se da je kasnije u “Maloj sceni” radije prihvatao tzv. šprajc uloge, nego glavne. “Možda me malo i život naučio da uvek očekujem manje, pa kada se dogodi nešto baš dobro, imam razloga da se radujem”, kaže on.

U predstavi “Smrt trgovačkog putnika” na 11. “Abro festu” (foto: Dragan Krunić)

Neopisivo je koliko su likovi kojima je udahnuo život značili publici. Teškoće ostaju iza kulisa. Na sceni, uz transformaciju u dati lik, Ljubivoje Bube Marković će istkati neverovatnu pozorišnu priču, sve dok reflektori obasjavaju daske koje život znače.

U najnovijoj predstavi Abraševića “Bratstvo licemera”, premijerno odigranoj u okviru 13. Abro festa, Bube Marković igra zahtevnu ulogu velikog vladara Luja XIV – kralja Sunce. Pritom, neizmerno hvali sve sa kojima je radio, dok o svojoj ulozi kaže: “Kralj Sunce je meni stvorio priličan teret transformacije u apsolutistu, egoistu, licemera, razvratnika i ubicu. Koliko sam u tome uspeo – neka publika i stručna javnost o tome sudi. Moja jedina nada je da u ovim mojim godinama nisam odmogao reditelju i kreativnom timu: scenografu i kostimografu. I ovim mlađim od mene, a talentovanim, vrednim i prelepim glumcima valjevskim”, jednostavno rezimira glumac, Ljubivoje Bube Marković, obasipajući zvezdanim iskrama sve koji su pripremili predstavu. U omentima dok govori o pripremanju predstave, stiče se utisak da se upravo zahvaljujući korektnoj saradnji i zalaganjima, kao i talentu svakog pojedinca, lakše premoste moguće prepreke… Očito, dosledan je stavu da pozorište mora da ima sve generacije.

Bube Marković kao Luj 14. u predstavi ”Bratstvo licemera” na ovogodišnjem “Abro Festu” (foto: Dragan Krunić)

Obzirom na bogato iskustvo, sve blistave pozorišne momente, dugotrajne gromoglasne aplauze koji učine da sve teškoće rađanja jedne predstave iščile u zaborav, ali i, čini se, urođenoj ljubavi prema čitanju, pitamo šta bi poručio mladima i, kao iz topa, kaže: “Da čitaju. Bez čitanja nema ništa! Ali, neka počnu da dolaze i na glumu, jer će tu naučiti pravilno, izražajno da čitaju. Nema pozorišta bez čitanja”, zaključuje Bube Marković, uz ponos i sreću dok priča o nekadašnjim mališanima sa kojima je iznedrio brojne nezaboravne dečje predstave, koji su naučili značaj čitanja i stasavali na pozornici pod njegovim okriljem.

Nagrade kao trenutna sreća 

Činjenica da je osvojio brojne nagrade za različite uloge, kao i za humanitarna zalaganja, zbog toga neizostavno pitanje biva koliko su mu nagrade bitne. “Nikada nisam brojao koliko sam nagrada dobio. To meni trenutačno znači… Pravo zadovoljstvo je u radu. Kada si na pozornici, pa nekome izmamiš uzdah, čuješ da je neko zaplakao, ili se publika zasmejala… E, to je važno. To je ozbiljan, odgovoran proces kada možeš da utičeš na nečije emocije. A nagrade su fine potvrde zalaganja, ali trenutno usreće, znače i ljudima oko tebe”, jednostavno kaže i naglašava: “Hvala Bogu, nisam zažalio, jer sam napustio svoj život profesionalnog glumca. Svaki put kada moj sin dođe kod mene, kada pogledam svoje unuke, e to je srećan, ispunjen život”, jasno rezimira Ljubivoje Bube Marković, glumac koji svojim raskošnim talentom i predanim radom obasjava pozorišnu scenu duže od pola veka.

U predstavi ”Maratonci” na “Abro festu” 2017. godine (foto: Dragan Krunić)

U ovim momentima nameće se utisak da je kraj ovog teksta ustvari samo početak nekog novog. Nije neophodno tražiti neposredan povod za razgovor sa glumcem Ljubivojem Bubom Markovićem. Neprekidno razmišlja o novim projektima i uvek neko novo, za sve korisno, iznenađenje priprema …

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.