Parkić, treći deo – Uvrede

Zbog svoja dva teksta nedavno objavljena prvi put sam u svojoj profesionalnoj karijeri bila izložena strašnim uvredama i osudama, a nisam uopšte kratko u ovom poslu, naprotiv. Poruke neprimerenog sadržaja stizale su mi preko fejs grupe „Valjevo, Valjevci i još ponešto“ ali i na moj lični mail. Prvi put sam svoje tekstove nakon objavljivanja čitala po nekoliko puta kako bih razumela šta je to neke ljude toliko pogodilo. Imala sam utisak kao da je u pitanju Rorschach test gde su se mnogi projektovali i videli ono što njima odgovara, a ne ono što je, zapravo, stvarno napisano. Naravno, bilo je mnogo više onih drugih, koji su me podržali, a neki su me zvali da mi to i lično saopšte.

Razumem da nekoga vređa neka odluka, namera, činjenje, ali da nekome smeto to što neko ima lični stav o nečemu, a uz to na samom početku vrlo jasno definiše da nema nikakav politički uticaj niti „leđa“ bilo kakvog moćnika, te da je taj stav u tom smislu „bezopasan“,  to baš i ne mogu da prihvatim. Znači li to da treba da veđamo sve ljude koji ne misle kao mi? U kakvom mi to onda društvu i gradu živimo? Da li se zalažemo ili smo već duboko u jednoumlju?

U prvom tekstu „Nešto sasvim lično – i biblioteka i parkić“,  podržavam stav da ceo taj prostor u centru, na levoj obali reke, sa benzinskom pumpom, parkićem, parkingom… treba posmatrati u celini i da se tu može uklopiti biblioteka, a da se pritom sačuva park. To je otprilike i stav stručnog žirija na čelu sa pokojnim prof. dr Darkom Marušićem. Sporno je to što podržavam stav struke? Gospodo, ja podržavam struku u svim segmentima života, kada se razbolim ne pitam za savet poreske obveznike nego svog doktora, ili kada mi pukne cev u kupatilu ne zovem poreske obveznike nego vodoinstalatera… Pretpostavljam i vi? Zašto bi u ovom slučaju bilo drugačije. Da se razumemo,  sada ne govorim o privatnim građevinskim biznismenima koji nam ruže grad i koje vi u kontekstu ove teme pominjete. To je druga priča, ili drugi „par opanaka“. Hajde da znamo o čemu konkretno govorimo i da se pritom  držimo teme.

Drugi tekst „Nešto sasvim lično – parkić, drugi deo“ sam napisala kada sam čula da će deca, navodno, da brane park. Naravno, deca tu ne bi došla po svom nahođenju i želji, već ih je neko od odraslih instruisao. Protivnik sam zloupotrebe dece u bilo kom smislu. Cela stvar mi je bila i ishitrena i „maduvana“. Nova zgrada biblioteke je tema za futur drugi, jer se još nije ni ušlo u komplikovanu proceduru, koja podrazumeva vreme i efikasnost,  po čemu do sada baš i nismo prepoznati. Najveća stavka je obezbediti novac. Sve mi je ličilo na onaj lažni alarm pastira iz priče „da mu vuci izjedoše ovce“.

U ovim stavovima ne vidim ništa sporno, ali dozvoljavam da neko ima i drugi ugao gledanja. Zbog ovakvih gledišta na grupi „Valjevo, Valjevci i još ponešto…“ poručeno mi je, recimo, da sam glupa. Na sreću, više puta sam bila u prilici da testiram svoj IQ, te sa time nemam problem i sa svakim od onih koji su me vređali i ponižavali u svako doba smela bih na crtu. Tvrditi da sam ja režimski novinar može samo neko ko pojma nema šta ja radim i zašta se zalažem. Bilo je tu još neprimerenih uvreda o kojima ne bih sada, ali vrhunac je svakako tvrdnja da sam potplaćena da bih o ovoj temi pisala na ovakav način. Javno izneti takvu tvrdnju, bez ikakvih osnova, više je nego drsko i neodgovorno.

I još nešto, pre nego što definitivno stavim tačku na ovu priču, ni od jednog arhitekte i urbaniste do sada, niti od bilo koga drugog nisam čula da neko ima ozbiljnu nameru da u parku seče stoletna stabla. To je sada na grupi „Valjevo, Valjevci i još ponešto…“ potvrdila i naša talentovana arhitektica Anđelka Mandić. Kome je u interesu i sa kojom namerom da gradom širi dezinformacije o seči stoletnih stabala? I još nešto, vreme je, kao i uvek do sada, najbolji sudija.