POLA VEKA U POZORIŠTU I PREKO 120 MAESTRALNO ODIGRANIH ULOGA

Pre početka druge premijere Gradskog pozorišta „Abrašević“ „O zločinu i kazni“ na ovogodišnjem, 18. Abro festu, kolege su priredile lepo iznenađenje za glumca Branka Antonića i povodom 50 godina bavljenja glumom uručili mu uramljen poster na kome su se našle neke od njegovih najznačajnijijh uloga.

klikera

I zaista, pola veka posvećenosti jednom poslu, u Brankovom slučaju, hobiju, ljubavi, ali i posvećenosti misiji očuvanja pozorišnog života u našem gradu bez profesionalnog pozorišta, zaslužuje svaku pohvalu! Ljudi koji su mu priredili ovo iznenađenje, njegove kolege koje sa njim godinama dele „daske koje život znače“, njegova su druga porodica. Ipak, pozorište, nije „druga kuća“, kako to neki kažu.

383796_160370067433445_1056201468_n

„U mom slučaju to nije tačno, meni je pozorište prva kuća. Sin mi ima 32 godine, u braku sam 34 godine, u stanu gde živim sam 17 godina, kod roditelja sam živeo 20 godina, fakultet sam studirao 4,5 godine, a u pozorištu sam 50 godina. Kako onda da kažem da mi je to druga kuća?!“, s osmehom se pita Antonić koji je za ovih 50 godina maestralno odigrao preko 120 uloga, za koje je ovenčan brojnim nagradama sa republičkih i međunarodnih festivala. A sve je počelo sasvim slučajno, kao i svaka priča.

FB_IMG_1504440333288

„Kada sam bio šesti razred osnovne škole, počela je da se priprema predstava „Poziv na zabavu”, koprodukcija Omladinskog studija amatera i OŠ „Miša Dudić”, koju je režirao sjajan valjevski glumac Slobodan Savić Debeli. Krenuli smo da radimo tu predstavu, a u međuvremenu me Debeli pošalje na audiciju u „Abrašević” gde se spremala predstava „Klikeraši” beogradskog reditelja Miroslava Ujevića. Na kasting je došlo po desetak dečaka iz svih valjevskih škola, nas oko 50, i bio sam prijatno iznenađen da smo nas dvojica, Dragan Nastić i ja, odabrani za tu predstavu. I to uopšte nisu bile sitne uloge, a ono što je bilo fascinirajuće je što sam igrao uz glumce koji su bili u uzlaznoj fazi karijere, Veca Andrić, Zorica Ćenćan, Aćim Aleksić, Bube Marković i Vlada Živković, koji su ubrzo potom otišli profesionalno da se bave glumom. To je bilo neverovatno iskustvo za nekoga ko je imao 12 godina i kome je to tek bilo kao neka vrsta hobija, pošto sam se tada ozbiljnije počeo baviti muzikom. „Klikeraši” su okupirali moju pažnju, probe, kostimi, scenografija, reflektori, sve je to bilo zanimljivo, dok nije došla premijera. Kada sam izašao na scenu pred punu salu i rekao dve rečenice, odjeknuo je aplauz i krenuo sam da se onesvestim od treme i adrenalina. Iskusni Veca Andri} je izgovorio moj tekst jer je video da sam gotov, ja sam do{ao sebi posle desetak sekundi, i sve je bilo dobro do kraja. Ali sam posle te premijere zbog velikog stresa rekao pozorište nikad više! Ipak, posle tri dana sam se predomislio i od tog „nikad više” prošlo je pet decenija – prisetio se Antonić prve predstave u kojoj je zaigrao i odmah pobrao aplauz i simpatije valjevske publike i kolega.

Putujuce pozoriste Rikoti

Za ovih 50 godina bavljenja glumom, kako otkriva, samo dve ili tri sezone nije imao premijeru, one godine kada je bio u vojsci, jedne godine kada je bio zaokupljen muzikom. Logično bi bilo da je Branko studirao glumu na FDU, ali ne mari on mnogo za logiku, kako kaže, odlučio je da mu gluma bude lep hobi, kojim će se baviti kad on želi i koliko on želi, izbegavajući da mu gluma bude posao, nešto što se mora, i isto tako ne želeći da se velika ljubav prema pozorištu ne ugasi. Kako je otkrio, izašao je na prijemni ispit na FDU i „stradao slavno“. Rečeno mu je da se vrati naredne godine jer je izvanredan i da treba malo rada, ali je za to vreme ipak odabrao novinarstvo kao profesionalno opredeljenje, kojim se uspešno bavio 21 godinu.

61433_391589897582603_1231033230_n

Paralelno je igrao u Omladinskom studiju amatera gde su radili tinejdžerske, avangardnije predstave i u „Abraševiću” koji je imao klasičan repertoar. Tokom studija u Valjevo se vraćao četvrtkom, a u Beograd odlazio nedeljom kako bi stizao na probe, najmanje tri meseca godišnje. Uspešno je vodio evidenciju do 90. premijere, onda je malo „pogubio konce”, ali je siguran da je igrao u preko 120 predstava. Dešavalo se da igra i četiri premijere godišnje, što je nenormalno za glumce koji se time ne bave profesionalno.

„U mladosti sam dolazio u pozorište da se igram, s puno improvizacije i više druženja i uživanja u probama, shvatajući to kao hobi. A onda, dođeš do toga da poželiš da to uradiš kako treba, pa onda malo više analiziraš tekst, prilike u kojima se ta radnja događala, pa se skoncentrišeš na lik, pokušavaš da uđeš u njegov karakter, da to uradiš najbolje što možeš iz perspektive glumca koji o pozorištu razmišlja ozbiljno. Tada sam shvatio da je to umetnost i čim sam krenuo tim putem krenule su nagrade – otkriva Antonić i dodaje da mu je najveća nagrada to što i dalje ima energije da se ovim poslom bavi.

FB_IMG_1548012759437

Uloga Bore Šnajdera u predstavi „Razvojni put Bore Šnajdera” mu je najnagrađivanija uloga, ali jedna od najdražih mu je nagrada za najboljeg glumca na Republičkom festivalu u Kuli, i to za epizodnu ulogu savetnika Ninkovića u predstavi „Gospođa ministarka”, što se gotovo ne događa, ali mu je objašnjeno da je za 11 minuta koliko je igrao u ovoj predstavi, pokazao što neko ne može ni za dva sata. Tu su i nagrade za najboljeg glumca na Repasaž festu i na Festivalu najboljih glumaca u Loznici, Zlatna plaketa na „Nušićevim danima” u Smederevu, Zlatni štap na Požarevačkom festivalu „Štap i šešir Milivoja Živanovića”, kao i nagrada Grada Valjeva za umetnost, nagrada koja se više ne dodeljuje, njemu posebno draga „Valjevac ličnost godine” i Zlatna plaketa Saveza amatera Srbije.

IMG_20181205_164038

Nagrade su samo još jedna potvrda njegove genijalne glume koju je svako, ko je makar i jednom gledao Branka na sceni, odmah primetio. Od uloge Danka u „Klikerašima”, Hljestakova u „Revizoru”, Mila Šejna u „Kaskaderu”, Luke Labana u „Profesionalcu”, Joviše u „Mišićima”, Vuka Isakoviča u „Seobama” i još preko sto najraznovrsnijih uloga, Branko je od prve do poslednje pokazao svu raskoš svog talenta! Kad bi ga neko pitao ima li neka uloga koju bi voleo da igra, kaže, ne bi znao, jer sve što je poželeo i sve što je izazovno i kvalitetno, sjajno napisano, imao je prilike da igra!

„Ja odavno ne živim u Srbiji, ni u Valjevu, ni u Abraševiću, samo živim u pozorišnim tekstovima i ulogama. To je fraza, ali je istinita. Pozorište obogaćuje! Ja sam igrajući u tih 120 uloga, 120 ljudi preživeo, i njihove lične sreće i nesreće, traume i ludosti, predivne trenutke i način razmišljanja. Od svakog pokupiš po nešto, kao neki mali dijamanti od kojih pravim neku nisku i ta zrnca iskustva koja skupljaš u sebi tolike godine učine te drugačijim“, otkriva Antonić šta mu je pozorište donelo. Sa svojim kolegama je proputova čitavu bivšu Jugoslaviju, od Kranja, Maribora, Kopra, Ljubljane, Zagreba, Zadra, Sarajeva, do Prilepa, Kumanova, po Srbiji od Vranja do Subotice više puta, a kao jedan od segmenata u radu u pozorištu koji mu je posebno važan izdvaja festival koji je ove godine postao punoletan – „Abro fest”.

„Važan mi je zbog toga što smo istrajali 18 godina i što je to pokazna vežba da Valjevo može da ima pravo pozorište, pozorište sa stalnim repertoarom. Tvrdoglavi smo u tome da se igramo samo sa dobrim piscima, samo sa dobrim glumcima, da nikad ni jedna predstava nije imala ni dozu šunda, kiča, jeftine zabave, to je ovde zabranjeno. Ovaj festival daje neko obrazovanje, neki početni zamah onima koji žele, ako ne da se bave, onda bar da gledaju pozorište na pravi način!

Na pozorište gleda kao na kolektivni čin, kaže, ne ume da igra u duodramama, nikad nije spremao monodramu, niti će i zato sa puno emocija priča o onima koji su delili scenu sa njim.

„Ako ne valja jedna karika, neće biti dobra predstava i mi se među sobom strahovito dobro poznajemo i ulazimo jedni drugima u lik. Imao sam sjajnu podršku ljudi koji su me prihvatili kao klinca od 12 godina, a imao sam sreću da se to nastavilo. Svi glumci „Abraševića” od Bana Mečke, Gudonje, čika Đoke Stojanovića i drugih imali su izuzetno lep, očinski stav prema mladima koji su želeli nešto da nauče i učestvuju u toj magiji zvanoj pozorište. Imao sam sreće i sa rediteljima, od prvog, Ujevića, preko Velje Mitrovića, Debelog Savića, Olivera Viktorovića, koji je donekle odredio moj put jer je iz mene izvlačio najbolje, preko Nenada Bojića iz Banjaluke pa do Ćiše s kim sam najviše sarađivao“, podseća Antonić.

Iako je, kako sam priznaje, čovek odan pozorištu, imao je želju da vidi kako izgleda rad na filmu, pa se oprobao i dokazao ispred filmske kamere.

Antonic i Bercek, laka spika end mekana probica

„Slobodan Golubović Leman, kao pravi filmski radnik, odgledao je našu predstavu „Putujuše pozorište Rikoti” i po završetku prišao meni i Veci i pitao da li hoćemo da igramo u filmu Miše Radivojevića „Kako su me ukrali Nemci” (2011.). Ja sam otišao iz znatiželje da vidim kako izgleda taj jedan snimajući dan i to mi se svidelo. Posle toga, usledio je poziv Zdravka Šotre za „Šešir profesora Vujića” (2012.), pa pauza od 4, 5 godina, da bi poslednje dve, tri godine, „pod starost”, igrao u desetak serija“, otkriva valjevski glumac, koga smo uz bardove srpskog glumišta, Aleksandra Berčeka, Nenada Jezdića, Tihomira Stanića i mnoge druge gledali u serijama Kamiondžije, Urgentni centar, Beležnica profesora Miškovića, Vreme smrti, Branilac, Radio Mileva i drugima.

 

B. M.

Facebook komentari

About Valjevo Vesti

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.