Roman “Carski rez” Zorice Milinković je bestseler zbog glavne junakinje, uverljivosti pripovedanja i veštog preplitanja vremenskih tokova priče!

Valjevo je dobilo novu spisateljicu! Naša sugrađanka, Zorica Milinković, dugogodišnja direktorka Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović”, pre toga i profesor srpskog jezika i književnosti u valjevskim osnovnim i srednjim školama, nedavno je objavila svoj prvi roman “Carski rez” u izdanju Udruženja “Valjevski gimnazijalci”. Ne samo da je Zorica u Biblioteci bila okružena dobrim knigama, već i odličnim srpskim piscima, koji su gostovali u našem gradu, tako da je ona uvek bila u tom društvu, poručio je Zoricin prijatelj, književnik i diplomata, još jedan od uspešnih učenika Valjevske gimnazije Saša Obradović na promociji romana “Carski rez”, koja je održana u organizaciji Udruženja “Valjevski gimnazijalci”.

ЗМ12

“Carski rez” je životna ispovest jedne žene iz okoline Valjeva, najstarije od tri sestre koja odrasta u seoskom domaćinstvu i koju roditelji udaju za nepoznatog mladića iz bogate kuće. Ovo je siže romana koji je Obradović svrstao u bestselere iz nekoliko razloga, najpre jer spada u romane koji imaju širok krug čitalačke publike, potom zbog generacijskog prepoznavanja ličnosti glavne junakinje, životnih situacija u kojima se zatiče, običaja socijalne sredine, zahteva njenog okruženja, zatim jer je glavna junakinja jedna vrsta heroine, a tu je i uverljivost pripovedanja, kao i vešto preplitanje vremenskih tokova priče.

 

ЗМ9

“Mi pred sobom imamo jednu tužnu priču o životnoj muci i pobuni, o nepristajanju na patrijarhalnu sredinu i bekstvo iz takve sredine usred nemogućnosti da se ona promeni. Ovu priču govori Zoricina junakinja Anka koja se sve vreme ispoveda. Ona podnosi jedan detaljan izveštaj o svom životu, onako kako to ona najbolje ume, imajući u vidu njen nivo obrazovanja. U celom romanu postoji samo jedna situacija u kojoj je ona bila ta koja je donela odluku. To je bila ta odluka da pobegne iz te kuće, iz tog braka. Sva druga dešavanja, nemaju veze sa njenom voljom. Od toga da li će se ona školovati ili neće, da li će se i za koga udati, kakvi će biti odnosi u porodicu u koju je došla, na koji način ona te odnose može da izmeni, čak se i njeno zaljubljivanje desilo mimo njene volje. Zorica voli da istakne da je Anka jedna obična žena. To možda i nije toliko važno. Ono što je za nas važno jeste da li je njena sudbina obična ili neobična, šta u toj sudbini zavređuje priču o njoj. To zavisi iz kog se ugla posmatra. Ako posmatramo iz ugla sredine, svakako da je njena sudbina veoma neobična, jer ona je uspela odatle da utekne, kao što i mnogi drugi odu. Ali, iz ugla ljudi sa određenim životnim iskustvom, to je tek jedna od mnogih nesrećnih priča u našem i u bilo kom drugom društvu, bez obzira na materijalni status društva”, ocenio je Obradović i konstatovao da pred Ankom ovaj roman ostaje otvoren, priča ostaje otvorena da Zorica dalje piše o njoj uz podršku svojih čitalaca i čitateljki.

ЗМ18

Saša Obradović

Interesantno je da se Zorica na kraju svoje profesionalne karijere odlučila da izađe iz zone konfora, da uradi nešto lepo, drugačije od svega prethodnog što je radila. Kako je autorka podsetila, tokom rada u Biblioteci, uvek je organizovala ovakve književne večeri za druge, nikada se nije našla pred ovakvim skupom, u ulozi autora! Ovime je ujedno uspela da razbije stereotipe da se u nekim zrelijim godinama ne može dostići kreativni potencijal. Gde je našla inspiraciju, kako je bilo naći se pred belim papirom, za koga je ovu knjigu pisala, neka su od pitanja koja je autorki romana postavila moderatorka književne večeri, Zoricina ćerka Mina Lukić.

ЗМ3

Mina Lukić, moderator književne večeri

“Moj radni vek odvijao se zaista lepo i mogu s ponosom da kažem da sam uvek imala lepe poslove, najpre u prosveti, potom u kulturi, u Bibloteci, sarađivala sam sa divnim ljudima, susretala sam se sa ljudima od kojih sam mnogo imala da naučim i saznam. Moje želje su tokom radnog veka uvek bile okrenute ka književnosti, ali nikada se nisam odvažila da bilo šta napišem, a pogotovo objavim. Ima šest, sedam godina kako je počela da mi se mota po glavi jedna tema, jedna priča i smogla sam snage tek kad sam otišla u penziju da je uobličim. Rekla sam sad ili nikad, sela sam da pišem i mogu vam reći nisam se baš dobro osećala, bilo je tu mnogo uspona i padova, nedomica da li sam kadra da to učinim, šta ću ja u ovim godinama da kažem, ali onda sam videla da imam šta da kažem i da želim da kažem! Sa 65 godina sam otišla u penziju i veoma sam ponosna što sam u tim godinama dala sebi oduška i pokazala da je naše treće doba jedno divno doba, ako imate divnu porodicu, okruženje, prijatelje sa kojima se družite, to vam daje snagu da budete srećni”, poručila je prisutnima autorka romana “Carski rez” Zorica Milinković uz iskreno priznanje da nije bilo lako pretočiti svoje misli na papir.

ЗМ5

Zorica Milinkvić, autorka romana “Carski rez”

“Kad čovek razmišlja, kad nešto nosi u glavi, na duši, njemu se čini da je to savršeno. Ja sam imala sve kockice složene u glavi, ali moji problemi su tek nastali kad sam sela da pišem. To uopšte nije tako kao što se zamišlja. Teško je suočiti se sa belim papirom, a pre svega je teško suočiti se sa svojim mislima i sa svojim osećanjima i iskazati ih na pravi način, iskazati ih onako kako sam ja želela da ih iskažem”, otkrila je naša sugrađanka koja nam donosi fiktivnu priču o devojčici, ženi iz ruralne sredine, uz par detalja iz privatnog života, poput realističnih opisa Gradca, klisure, vode, kamena, ali i čuvenog Ilindanskog vašara koji je za nju bio neverovatno iskustvo i sećanje iz detenjstva.

ЗМ8

“Ova priča koju sam plela i ispreplitala je potpuna fikcija. Pisala sam o devojčurku, devojci i ženi iz ruralne sredine, to nema nikakve veze sa mnom, ali ja imam dovoljan broj godina, dovoljno iskustva, mnogo toga sam čitala, gledala, slušala, da znam ponešto o tegobama i mukama žene iz ruralne sredine i htela sam da odam priznanje tim ženama. Međutim, ima nekih kratkih detalja koje su iz mog života. Anka je iz jednog sela u okolini Valjeva, gravitira ka reci Gradac, a ja sam leta provodila na Gradcu i ima opisa, klisure, vode, kamena. Tu je i opis Ilindanskog vašara ovde na našoj zelenoj pijaci, takođe iz mog detinstva. Kad dođe vašar, to je za nas bilo fantastično, to je takvo uzbuđenje, po celi dan smo jucali oko šatri, žena s bradom, žena s krljuštima, zid smrti, to je za mene bilo nešto neverovatno lepo i taj sam detalj iskoristila. Sve ostalo što je vezano za moju junakinju je nešto što sam ja čula, saznala, videla, pročitala i slušala od drugih ljudi”, navela je Zorica koja je, kako je istakla, ovu knjigu pisala obraćajući se običnoj ženi, običnoj čitateljki, majci, sestri, supruzi, ćerki, koja naporno radi svakoga dana, koja je stub u svojoj porodici, ali noću krade neke trenutke da čita.

ЗМ6

“Ovim romanom želela sam da dam podršku svim ženama koje se bore za svoj status, koji se bore za svoj dostojan ženski život, pun nedaća, muka, lepota, sreće, radosti, da je puste da diše punim plućima, da je ostave na miru u njenom izboru šta će da uči, za koga će da se uda, kakav će biti njen partnerski odnos, koliko će imati dece i šta će u svom životu raditi. A, ujedno poručujem muškarcima da budu tu, da budu zaleđina svakoj svojoj ženi, misleći i na majku, i na ćerku, i na sestru, i na suprugu, da im budu podrška, da njihovo zdravstveno stanje bude dobro, ali i psihološko, i njeno zadovoljstvo, njena sreća, da žive život punim plućima, budu potpomognute i društvom, i partnerskim odnosom, i porodicom, i širom familijom”, rekla je povodom svog prvenca Zorica Milinković.

Koliko je ovaj roman višeslojan i koliko je lik Anke, glavne junakinje, kompleksan, otkrila je u svojoj analizi psihoterapeutkinja i psihološkinja Marina Banić. Krenula je od stava psihoterapeuta Erika Berna koji je rekao da o svojoj sudbini odlučujemo na nesvesnom nivou oko šeste godine života pod uticajem dozvola ili zabrana koje dobijamo od socijalne sredine i da ta odluka može da se promeni na tri načina, velikom srećom, velikom nesrećom ili psihoterapijom, ali da mnogi ljudi kompulsivno žive tu životnu priču, taj životni scenario.

“Paradoksalno je da roditelji kažu svom detetu nemoj da misliš svojom glavom. Oni to naravno ne kažu nikad verbalno, to se govori ljudima na mnogo suptilnih načina, tako što se donose odluke za njih, tako što neki roditelji biraju za decu koja je škola za njih bolja, koji je posao za njih bolji, koji je partner za njih bolji, koji su prijatelji za njih bolji i teško je izboriti se sa tim uticajima jer dete koje je vulnerabilno u socijalnom kontekstu, zavisno, zaista ima potrebu da bude voljeno i prihvaćeno i da bi preživelo i ono mora da se konformira tim uticajima. U tom smislu je Ankin rizik bio veoma veliki jer Anka je rizikovala da bude odbačena i u porodici porekla i u porodici u koju je došla, u koju se udala. Ona je jedan snažan primer u našem društvu aktuelne limitiranosti gde se mnogi mladi ljudi pitaju da li ja u ovoj zemlji treba da ostanem, da li tu ima nešto za mene što može da me inspiriše i što može da me pokrene da zaista osetim da živim svoju životnu misiju ili treba da idem iz te zemlje ili treba da pokušam na neki drugi način. Anka je zaista jedan model da možete da pratite svoju zvezdu, da možete da pratite svoj unutrašnji glas. I ona zaista spada u one retke ljude koji su na spontani način uspeli da promene svoju sudbinu, a u tom im nije pomogla psihoterapija, nego nažalost ta velika nesreća koju je trpela. Ta promena odluke koju je Anka napravila u psihoterapiji se zove re-decision, škola ponovne odluke. I svaka osoba može da donese tu ponovnu odluku. Ja vidim veliki broj ljudi koji uz pomoć psihoterapeuta uspevaju to da pokrenu u sebi, ali nažalost, ovaj kontekst u kome smo nekako ljude drži u tom uverenju da je bolje ne talasati, da je bolje ćutati, da je bolje ostajati u zoni konfora, inače rizikuješ, a ono što ja mogu da kažem je rizikujte, taj rizik se isplati”,poručila je psihološkinja Marina Banić.

ЗМ4

Ovo književno veče kome je prisustvovao veliki broj Zoricinih prijatelja, članova familije, kolega, poštovalaca njenog rada, organizovalo je Udruženje Valjevski gimnazijalci, a o naporima udruženja da život u gradu učine lepšim i kulturnijim govorio je nekadašnji direktor Valjevske gimnazije prof. dr Vojislav Andrić, predsednik ovog udruženja. On je ovom prilikom podsetio na događaje koje su organizovali tokom prošle godine, promocije knjiga nekadašnjih gimnazijalaca, naših sugrađana Tomislava Jovančića i dr Vere Vaš, kao i izložbu slika Branka Kovačevića, ali i najavio neka lepa dešavanja za naredni period, poput promocije knjige posvećene Dejanu Mijaču, autora Miloša Jevtića. Andrić je izrazio veliko zadovoljstvo što je “Carski rez” predstavljen širokom auditorijumu i što je Zorica imala hrabrosti da svoje stvaralačke nemire stavi na papir i podeli sa nama.

ЗМ15

 

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.

Leave a Reply