SLIKE I SKULPTURE DRAGUTINA MARKOVIĆA GUTE PREDSTAVLJENE U TEHNIČKOJ ŠKOLI – Iskra prave genijalnosti

“Odjeci duše i senke prošlosti”, naziv je izložbe radova našeg sugrađanina Dragutina Markovića Gute, koja je otvorena na Savindan u Tehničkoj školi. Nije slučajno što je izložba otvorena na ovaj dan, kao ni što su Gutine slike i skulpture oplemenile hol ove valjevske škole. Ova izložba svojevrsni je beleg 55. godini završetka škole ovog Valjevca, u našem gradu svima poznatog kao vrsnog automehaničara, a jednom delu javnosti i kao izuzetnog umetnika, mada sigurno je da će se nakon ove izložbe na kojoj je predstavljeno preko 60 slika i nekoliko skulptura, javnost, kako stručna, tako i ostala, uveriti u kvalitet, a pre svega neiscrpnu kreativnost njegovog izraza!

EMC_1208

“Ostale su mi divne uspomene na vreme školovanja u Tehničkoj školi, tada je bio Ogranak škole učenika u privredi. U toj školi osećao sam se lepo i prijatno, a posebno zimi toplo. Bile su oštre zime i tamo sam mogao lepo da se zagrejem. A pored toga, profesori onog vremena su prema nama učenicima, posebno prema meni, imali jedan roditeljski odnos, koji mi je ostao zacrtan u duši za sva vremena. To me je motivisalo da, kada je objavljena moja monografija da je odnesem u školu, da u svojoj arhivi imaju sećanje na jednog učenika iz generacije šezdesetih godina, što su sa radošću prihvatili i ujedno mi ponudili da priredimo izložbu za školsku slavu Svetog Save. Ja sam to prihvatio i zahvaljujući prijateljima, posebno arhitekti Draganu Vasiljeviću Vasi, a na predlog gospodina Birčanina iz Tehničke škole, izložba je postavljena”, navodi autor nestvarnih dela koja su nastajala poslednjih 15 godina u njegovoj radionici, po ciklusima, rađenih najrazličitijim tehnikama, od flomastera, drvenih boja, tuševa, akrilikom, na drvetu masline sa Hilandara, platnu, kamenu, metalu, ideći od naive preko enformela, geometrijske apstrakcije do biomorfizma, ali ono što u gotovo svim delima isijava u prvi plan je vernost kompoziciji i neverovatnom koloritu koji opčinjava posmatrača!

IMG-cb573085611904288ffb46aab1b43b8d-V

Dragutin Marković Guta

“Na ovoj izložbi je ceo moj životni period tokom kog stvaram. Što ne mogu da iskažem rečima, nalazi se u tim motivima. U mom umetničkom radu, likovnom, učestvovali su i moji unuci svojom dečjom, nevinom vizijom što mi je posebno drago. Jednom prilikom kad sam uzeo da slikam, moj unuk Bogdan koji je tada imao manje od deset godina, stoji pored mene i posmatra šta radim. Posle jedno pola sata, on ćuti, gleda pa kaže, deda, šta si to naslikao? Ja mu kažem, Brdjane, Tehničku školu, Radničku ulicu, našu ulicu, Park Pećinu, deo Kolubare, još mi je ostalo da uradim put za Loznicu i da prikažem jedno drvo. A on se uhvatio za glavu, pa digne rukicu i kaže, “deda moj, deda moj, kakav tunel ili put za Loznicu, to je brod”. Kako, Bogdane, brod? Lepo, kaže. Tu što si naslikao školu i brdo, tu ti je brod, a ovo gde si prikazao Kolubaru, to je more. A ova ulica, to je onaj beton gde stoji brod. Sad naslikaj drvo koje nosi jedro i to je brod. Ja malo razmislim, posle toga prepravim i pojavi se apstraktna slika broda. Tako da svako vidi drugačije moje prikazivanje slike. Ja krenem nešto realno, pa ode svojim tokom. A opet mi duša ispunjena, jer najmlađi unuk, slika. Tako da je naslikao nekoliko divnih slika i poklonio dedi, a ja sam mu rekao kad je već tako da nastavi, pa ću napraviti izložbu djeda i unuka”, otkriva čuveni Guta koj je, kako kaže, od malena voleo likovnu umetnost i kao učenik osnovne škole redovno slikao, izlagao na školskim izložbama, dobijao nagrade – knjige, što mu je značilo mnogo. Iako je njegov talenat odavno prepoznat, Guta nije krenuo put Likovne akademije, već se opredelio na zanat.

IMG-112b3e67b7ee603cf8e03192bdb7368c-V

“Ja sam bez oca ostao od desete godine tako da nije imao ko da me usmeri, da me školuje pa sam težio što pre da postane samostalan, da zarađujem, jer smo majka, brat i ja teško živeli, ona se snalazila kako je znala i umela. Upisao sam se u školu i otišao na zanat kod Franka Miloševića, prijatelja mog pokojnog oca i tu sam završio zanat, a u međuvremenu sam se prijavio na vojnu akademiju. Ali, baš zbog ovoga što sam želeo što pre da postane samostalan, ostao sam na zanatu. Nastavio sam tradiciju, porodničnu, što mi je drago i nisam pogrešio. Pogrešio sam u životu jedno što nisam racionalnije dočekao ove godine. Inače nisam pogrešio. A tehniku sam uvek voleo. Bio sam i član Aero kluba, pravili smo modele, učestvovali na takmičenjima po celoj Jugoslaviji ondašnjoj. Voleo sam vazuhoplovstvo, završio za pilota jedrilice u Beogradu, bavio se padobranstvom. Imam negde oko 70 padobranskih skokova. Ispunjen sam maksimalno i zadovoljan svojim životom, ma koliko da je bilo teško, ali je vredno i Bog mi je nagradio sa decom i sa četiri unuka”, sa ponosom ističe naš talentovani sugrađanin, a potvrdu njegovog kvaliteta dali su mnogi kompetentni ljudi, od akademika Miodraga Lome, arhitekte Dragana Vasiljevića, monaha Partenija Anđelkovića, Hilandarca, monaha Arsenija Jovanovića, igumana manastira Ribnica, slikara Zorana Mujbegovića, a mnogi su pohvalno komentarisali aktuelnu izložbu u Tehničkoj školi putem društvenih mreža.

EMC_1218

Akademik Miodrag Loma u tekstu kataloga izložbe, zabeleženom i u monografiji, navodi da različitost likovnog izraza Dragutina Markovića svedoči o neposrednosti umetničkog nadahnuća koje ostaje uvek izvan bilo kakvog predračuna, odnosno proračuna zanatske veštine, što nju ne isključuje, nego je uvek podređuje inspiraciji.

EMC_1211

“Utoliko će ovaj samouki umetnik često raditi na podlogama koje mu se tek tako nađu pod rukom, i sredstvima za crtanje i bojenje koji su mu trenutno pri ruci, mada će takođe pripremati platna za svoje neobične i privlačne kompozicije izvedene, na primer, raznobojnim flomasterima.  Kao vrstan zanatlija u svom automehaničarskom radu,  on ponovo osvedočava činenicu da je zanatska veštost, uostalom, kao i pamet na kojoj se zasniva – uvek jedna i nedeljiva, te da se prema tome u svakom valjanom majstoru može naći iskra prave genijalnosti, samo što u najvećem broju slučajeva ona ostaje zapretena i ugušena tricama i kučinama svakodnevnice, te nikad ne sine u svom punom svetlu i prosvetli tmušu naše banalnosti. Uz sav napor, tegobu i odgovornost svog svakodnevnog posla, Guta je decenijama skupljao onu višu, umetničku snagu ljudskog života i zaveštavao je u svojim slikarskim i skulptorskim radovima pre svega svojim unucima kao jasan pokazatelj da je čovek uvek više od puke profesionalne definicije”, navodi akademik Loma.

IMG-6f6b4a9a665f81f7a18613affc21ad74-V

“Moji prijatelji umetnici koji su kompetentni kažu da su moje slike ozbiljne i da ima smisla to što radim. Meni je najvažnije da oni daju svoju ocenu i šta ima dalje da razmišljam. Što kaže moj unuk, moj deda Guta samo radi, radi, ćuti, malo govori o sebi, a drugi o njemu pričaju i pišu”, s osmehom kaže Dragutin čija je radionica jedan mali univerzum zanata, umetnosti i književnosti. Guta je član Udruženja likovnih amatera Likum u Novom Sadu koje je u više navrata organizovalo njegove izložbe, ali da se vratimo na izložbu u valjevskoj školi i simboliku datuma njenog otvaranja, dan Svetog Save.

 

EMC_1213

“Dosta toga za mene je vezano za veru i kroz život sam doživeo što nije samo od ovoga sveta što me ispunjava i nadovezuje se na mene kao čoveka i što osećam dušom. Ja sam pre pet, šest godina dva puta boravio na Hilandaru po tri meseca, tamo radio, živeo i osećao se kao u srednjem veku, pridržavao se tipika Svetog Save. Istraživao sam i gledao da što više saznam o manastiru jer sam se iznenadio kad sam doživeo to što sam mogao očima da vidim i dušom da osetim. Stalno sam nešto skicirao i trudio se što više toga da ponesem sa sobom. To su primetili neki monasti i oni su me proglasili za “u Hristu brata s njima” što ne može ničim da se kupi, ni zlatom, ni novcem, već čovek da zasluži. Išao sam stazama Svetog Save i ostalih svetih na Hilandaru i na Svetoj gori, pio vodu sa svetosavskog bunara, osetio mir kod kivota Svetog Simeuna, celivao ruke igumanu i klanjao se pred moštima svetih, što retko koji čovek može doživeti. Na polasku sa Hilandara dali su mi na blagoslov daščice od maslinovog drveta. Ja sam to poneo sa sobom i kad sam došao ovde, uzio sam da ih pripremim, da ih išmirglam za rad i primetio sam da je već priroda svojim godovima naznačila neke svetogorske motive što je mene iznenadilo. Tako da sam sa bojom to dopunio i nastale su lepe sličice u minijaturi koje su za mene jedna vrsta svetinja. Dok sam bio na Hilandaru, počeo sam da slikam simbole Isusa Hrista sa ribom i sa azbučnom pesmom hilandarskom koji su napisali Hilandari, nepoznato u kom veku”, otkriva Marković koji je te minijature započeo na Hilandaru, završio u Valjevu, i sada je to na dan Svetog Save predstavio svojim sugrađanima, što mu je, kako reče, ispunilo dušu!

EMC_1210

B. M.

Facebook komentari

About Valjevo Vesti

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.