Svetlana Ennettah: Život kao dobra kreacija

Vlasnica prvog Modnog ateljea u Valjevu “Ennettah”, Svetlana Vujić Ennettah, nedavno je otišla u penziju. Tek, primetila sam da izlog u Sinđelićevoj ulici, gde je bilo poslednje sedište Modnog ateljea, više ne krase lutke odevene u prepoznatljive Svetlanine kostime. Dah visoke mode, kojim nas je Svetlana poslednjih decenija obasipala, polako i skoro neprimetno napustio je valjevske izloge ali, nadam se, ne i ulice, jer će se Valjevke još dugo šetkati u njenim modelima.

Ova kreativna i vredna žena obeležila je preko četiri decenije valjevskog modnog života. Razgovor vodimo u Svetlaninom prvom lokalu kupljenom sedamdesetih godina u Naselju Oslobodioci Valjeva. U prijatnom ambijentu koji odiše neizmernom kreativnošću i stilom zrele umetnice, Svetlana mi priča da tu želi da osmisli svoje penzionerske dane. Pre svega, vratila se svojoj prvoj ljubavi slikarstvu, sve je više zanima enterijer, a kada je reč o kostimu radiće samo za svoju dušu, komade koji je inspirišu. Ne želi više da se bavi komercijalnim poslom, jer se od toga, kaže, umorila. Životne okolnosti joj to sada omogućavaju, jer deca, sin Zeid i ćerka Lejla, iz braka sa Libijcem Alijem, svoji su ljudi, završili su škole i imaju sopstvene biznise i porodice.

Svetlanu znam dosta dugo, sretale smo se u njenom Modnom ateljeu kada sam ponekad sebi mogla priuštiti neki vredniji komad garderobe, kao i u studiju nekadašnjeg Radio Valjeva, gde je povremeno gostovala i govorila o tome kako su obučene Valjevke, o modnim trendovima, krojevima, bojama… Naši razgovori uglavnom su se doticali mode. Ovoga puta želela sam da o ovoj, samo na prvi pogled krhkoj, nadasve talentovanoj i sposobnoj ženi saznam nešto više. Pitam je kada je spoznala sklonost ka umetnosti. “Od kada znam za sebe”, kaže Svetlana i dodaje da se seća kako je satima prelistavala crteže svoje majke koja je bila obdarena za slikarstvo, mada ju je život odveo na drugu stranu. Otac je predavao u Muzičkoj školi pa je u kući uvek bio klavir, harmonika, uvek se slušala dobra muzika tako da joj je muzika i danas inspiracija.

“Kao malu otac me je sa svojim učenicima redovno vodio u pozorište i operu, ja sam tu slušala muziku, ali sećam se da su u fokusu moje pažnje bili kostimi”, priča Svetlana. I kako se u životu ništa slučajno ne dešava, ona se početkom sedamdesetih godina obrela u Novom Sadu gde je upisala umetničku školu “Bogdan Šuput”, tekstilni smer. Sa posebnim poštovanjem govori o nastavnom programu i tada porofesorima te škole. Kaže da je tu pored pravljenja skica i šablona učila da tka, šije, veze, zašiva dugmad, farba tkanine… To joj je kasnije u poslu kojim se bavila mnogo značilo. Novi Sad je bio presudan za Svetlanu iz još jednog razloga, tu je srela svog životnog partnera Alija, tada studenta Medicine u tom gradu. Naravno, kao svaka žena i Svetlana se seća svakog detalja prvog susreta i o tome rado govori.

“Put do Alijevog fakulteta vodio je pored moje škole. Jednog dana bila sam u grupi sa drugaricama i on me je u prolazu pozdravio sa “Ćao bella”. Sutradan smo se ponovo sreli i usledio je isti pozdrav. Mislila sam da je Italijan, jer je bio dobro skockan u italijansku garderobu. Kasnije sam shvatila da je Libijac i da naši susreti i nisu baš slučajni, usledio je prvi izlazak na kafu”, evocira Svetlana prve susrete sa suprugom Alijem.

Kaže da nije imala dilemu zbog toga što ulazi u vezu sa čovekom koji je druge nacionalnosti i vere. Njeni roditelji bez predrasuda prihvatili su Alija. Priča i da nije imala tremu kada je pervi put otišla u Tripoli i kada se upoznala sa Alijevom porodicom. “Ja sam njih prihvatila kao svoje i oni su mene prihvatili na isti način”, objašnjava Svetlana i dodaje da se taj njen susret sa istočnjačkom civilizacijom reflektuje i na njene kreacije. “Ustvari, uvek su mi se dopadale te tkanine i materijali koji su dolazili sa istoka. Uvek mi se dopadao taj kolorit”, zaključuje Svetlana.

Svetlanin Modni atelje bio je među prvim privatnim radnjama u Valjevu. Među prvima hrabro se upustila u privatni sektor. Seća se da je tada po igle za mašine, naramenice, konce… morala da ide u inostranstvo, jer ništa od toga ovde nije moglo da se kupi. Seća se kako je na bicikli prevozila gotove komade garderobe od krojačnice do lokala u Kolubari dva gde vodimo razgovor. Seća se da je to tada, sedamdesetih, bila poslednja završena zgrada u ovom naselju i kako su sve do Železničke stanice bili zasejani kukuruzi i kako je kroz te kukuruze vodila staza do stanice. Priseća se i kako je njen suprug vozom dopremao tube materijala iz Beograda, pa kroz te kukuruze iste te tube prebacivao na bicikli do ateljea.

Svetlana o svemu ovome priča bez trunke gorčine i kaže da je i tada sve to prihvatala krajnje normalno, bez ogorčenja, kao sastavni deo života. Priča da je u poslu bilo uspona i padova i da je najbolje vreme u biznisu osetila baš u tom lokalu u Kolubari dva. “Bilo je to u vreme Ante Markovića i vreme kada je “Krušiku” dobro išlo. Sećam se da kada “Krušikovci” prime platu da su žene u kolonama stizale u moj atelje”, priča Svetlana, ali se seća i onih manje lepih vremena, pod bombama.

“Nekako je u to vreme u svetu bio popularan minimalizam. To je modni pravac koji se meni ne dopada. Em bombe i bezparica, em nešto što ti ne leži i što ne voliš, nije bilo lako”, kaže i objašnjava da se sa ateljeom selila iz jednog dela grada u drugi kako se selilo i trežište trgovine i dodaje da se uvek osećala sigurno u svom biznisu bez obzira na okolnosti, uvek je nalazila rešenja. Kaže da tako uči i decu, da je život satkan od uspona i padova i da se mora uvek sačuvati hladna glava.

Seća se kako je u jednom periodu oblačila žene sa estrade, Zoricu Brunclik, Anu Bekutu i mnoge druge i kako je put do ovih dobro platežnih klijenata vodio preko jedne modne revije koju je radila sa našim čuvenim modnim kreatorom, Aleksandrom Joksimovićem. Seća se da je na jednom koncertu Zorice Brunclik koji je ona modno obojila, sedela u počasnoj loži nedaleko od Mire Marković, tada prve žene Udružene levice i supruge tadašnjeg predsednika države, Slobodana Miloševića. Seća se i komplimenata koje joj je tada Markovićka uputila. Kreirala je i za osoblje libijske ambasade u Beogradu, za prijatelje iz Tripolija, za naše žene koje žive i rade u inostranstvu, a zbog Svetlane u Valjevo su stizale žene iz Beograda i mnogih drugih srpskih gradova.

U jednom periodu na početku svoje karijere dosta je radila kolekcije, organizovala samostalne i učestvovala na kolektivnim modnim revijama. Put Pariza, Milana i Rima san je svakog modnog dizajnera, ali je u jednom trenutku shvatila da se mora opredeliti, prioritet dati porodici ili karijeri. Odlučila se za porodicu i, kaže, nije se pokajala.

Ono što je najvažnije, na tom profesionalnom i privatnom putu nije narušila zdravlje. Što je to tako, smatra da može da zahvali svojoj prirodi, pozitivnom stavu prema životu. Sada sa puno entuzijazma prepušta se kreaciji koja dolazi iz najdubljih i najtananijih slojeva njene duše i koja je čini beskrajno srećnom. Nažalost, svi mi koji smo voleli povremeno da svratimo u Modni atelje “Ennettah” i koji smo tu opčinjeni lepotom i stilom zaboravljali na sopstvene probleme i svakodnevne obaveze i ponekad trošili poslednji dinar, ostaćemo uskraćeni za te trenutke sreće i magije.

Milena Kuzmanović