Svrha male mature

Ima li matura, izuzetno “mala” svrhu, posebno na kraju tekuće školske godine pune neizvesnih izazova, da tako nazovimo sveobuhvatnu situaciju? Da li su se merodavni jednog trena zapitali kako se sva aktuelna dešavanja odražavaju na decu? Ili je svrsishodnije primeniti malo siroviji pristup “ako preživiš – ojačaćeš”? Ili sve obaveze pripreme probnih, potom završnih testova samo skreću pažnju sa baznih neprekidno prisutnih problema? A sistem će opstajati do krajnjih granica izdržljivosti poslednjeg entuzijaste?

Dok razmišljam o torti za koju treba da umutim fil /zavisna rečenica na početku pasusa?! Pa, šta?! “Babe i žabe su drugarice”. Odnosno, slušam intervju “stručne” osobe /simpatične mi jer fizički liči na mog pokojnog dedu. No, svi koji su taj razgovor slušali, mogli su da čuju “Mi smo RELAKSIRALI masovno vraćanje dece…” Igra podsvesti?! Kada govornik, ili više njih, određeni pojam često pominje da bi kod slušaoca podstakli dato osećanje. Sve sama priviđenja, ili smo, zaista, povodljivi i površni?! Isti govornik reče da malu maturu mogu da “pomere” ako im je ćef. A da ne spominjemo mere za “klince”. I još navede da ima 40 godina staža /deda – izvini: ti si tehnički odsek Velike škole završio, nekoliko stranih jezika govorio, zbog odbrane ličnih uverenja u holokaustu tri godine preživeo, da bi kasnije negujući ideal pravičnosti, kao poštena inteligencija, skončao; tim pre, izvini – jer si se za jednakost svih borio, a početkom marta doživesmo da su deca iz određenih privatnih beogradskih škola vrednija nego sva ostala u državnim.

INFORMISANJE ILI ZBUNJIVANJE

Tokom tih pola sata slušaoci čuše malo korisnih informacija. Čitava priča stvori mnogo više nedoumica. Zbog toga, mudro je pitati zaista stručne osobe: nastavnike i psihologe, zaposlene u ovdašnjim osnovnim i srednjim školama. Sagovornici su nam ličnosti koje svojim decenijskim stažom, zaista stručnim zalaganjem i radom sa brojnim generacijama, čak i kod sasvim nezainteresovane dece pronalazili neverovatne darovitosti i podsticali ih na zapanjujuće uspehe.

Pitanje je vrlo jednostavno: “Da li je neophodna matura, posebno na kraju osnovne škole?” Međutim, nametnula su se i pitanja da li je nastavno gradivo prilagođeno uzrastu i razumevanju učenika? Zatim, da li je ovdašnji školski sistem racionalno organizovan?

ŠTA TO SVE (NE)VALJA ?

Nastavnica srpskog jezika i književnosti koja je svoju bogatu biografiju brižljivo pisala decenijskim radom u osnovnim i srednjim školama, ali i dodatnim ličnim usavršavanjima, koju, zbog pravičnosti, učenici obožavaju veoma objektivno sagledava i neophodnost mature u ovom momentu, ali i celokupne radne uslove.

“Mnogo je apsurdnosti u našem školskom sistemu. Maturski ispit može da ima smisla, ukoliko drugačije organizujemo školski sistem. Ovako nažalost, to nije slučaj. Posebno nakon vanredne situacije ne bi trebalo da bude održan prijemni. Sam ispit je stresan, a pored postojećeg, deci ne treba još stresa. Završni ispit iz srpskog jezika često sadrži 20 odsto gradiva iz plana i programa. Ali, tu je i drugi problem. Sama nastava, u okviru jednog predmeta, a i kroz korelativnost sa drugim predmetima, ne funkcioniše logično. Deca u osnovnoj školi se bave ozbiljnom gramatikom. Najčesce biva tako da u srednju školu odlaze nepripremljeni za časove književnosti. U osnovnoj školi veliki broj časova je obrade teškog gramatičkog gradiva, “nabijen” je plan i program sa zahtevima za koje većina osnovaca nije zrela, dok su u srednjoj časovi najviše bazirani na analize književnih dela. Nastavni kadar se dovija kako zna i ume, u skladu sa finansijama svake pojedinačne škole, da isprati digitalizaciju nastave. A to izgleda kao “skupljanje” po školi zvučnika, produžnih, projektora, pa povezivanje starih uređaja… Deca pripadaju novom, informatickom dobu. Težina i vrednost njihove informacije nije ista kao nama. Mi smo, mahom, konzervativni. Tako da je i tu veliki problem. Potrebna je potpuna reorganizacija nastavnih planova i programa, kao i zahteva koje treba da ostvare učenici u procesu sticanja, potom izlaganja stečenog znanja.”

Kao da živimo pod velom javnih tajni. Koliko puta ste od naših školaraca čuli da npr. projektor opet nije radio? Naravno, u najboljem slučaju je nabavljen pre petnaestak godina. Nastavnici tokom malog odmora pokušavaju da povežu, ali ne uspevaju… Odlično, ima konekcije, pa nastavnici donose privatne laptopove, ali školski produžni ne radi. I tako, iz dana u dan, nastavnik se iscrpljuje, do poslednje kapi entuzijazma…

URA, MATURA!!!

Obrazovni sistem je živ organizam. Trebalo bi ga posmatrati kao divan, ali osetljiv, cvet koji zahteva vrlo brižnu negu. Međutim, legenda kaže da ima preživelih iz generacija usmerenog obrazovanja. To je značilo da pohađaš osnovnu koja je najbliža adresi stanovanja, potom teritorijalno najbližu srednju školu. Tokom prva dva razreda učiš sve, od računovodstva do mehanike /malo preterujem, radi rime/. Ipak, deca su imala mogućnost da shvate sopstvene sklonosti, više vremena za razmišljanje, iako je i tada bilo dvanaestogodišnjakinja koje su učestvovale na olimpijskim igrama. U nekon momentu tzv. velika matura posta obavezna. I to zaista treba da predstavlja višeslojan čin i prekretnicu u životu mlade osobe, počev od momenta odabira /ne nametanja/ predmeta i teme maturskog rada, pa do smisaonih proslava.

Potom se pojavi i mala matura. To je očekivano od strane zapadnih suseda… Izvin’te, gospodo, zar smo mi druidi?! Pa i oni su bili visoka inteligencija svog doba. U svakom slučaju, decenijska objašnjenja su svedena na nivo objektivnosti. Napomenimo da su u Nemačkoj, još ’80. sproveli istraživanje koje je rezultiralo činjenicom da nastavnici fizički lepšoj i deci odevenoj u kvalitetniju garderobu daju bolje ocene. Ovde je tada, od strane pojedinih nastavnika, bila drugačija selekcija: imaš bundu – tri ocene niže od zaslužene! Dakle, faktor objektivnosti je bitan i mora biti nametnut, naravno pojedincima. Pa, zašto bivaju poniženi svi ostali?! Javljaju se pitanja zašto svi učenici u generaciji nemaju identičan udžbenik, kao i zbog čega vrhovni merodavni sektor ne pripremi identične testove za svaki predmet, prema nastavnim oblastima.

Može se reći da jedan nastavnik istorije, možda malo “spartanski”, ali veoma analitički posmatra stavove za i protiv mature, racionalno obrazlaže prednosti i mane završnog ispita na kraju osnovne, odnosno srednje škole jer taj čin, obzirom da se insistira na primeni, mora biti svrsishodan.

“Naime, matura se polaže na kraju jednog ciklusa obrazovanja. Ona ima višestruku uloga, da se izmere postignuća učenika na kraju ciklusa i da budu kvalifikacija za naredni ciklus. Pošto sve škole nemaju iste kriterijume i način rada matura treba da da istu šansu svim učenicima da imaju ravnopravne uslove za sledeći nivo obrazovanja. Po meni, najbolje bi bilo da odnos mature i proseka ocena bude 50-50. Time bi se ispoštovao i višegodišnji rad i stečena postignuća kao i ostvareni standardi. Naravno, time bi se i amortizovale nus pojave mature kao što su stres, trema, indisponiranost i dr. Tu dolazimo do slabosti koje se pominju kod mature. Najčešća primedba je izlaganje dece stresu. Činjenica je da završni ispit za svakog učenika predstavlja određenu vrstu stresa. Ipak, radi se o deci koja imaju 15 ili 19 godina života. Oni bi u ovom periodu trebali već da se susreću sa određenom odgovornošću i pritiskom koji nameće savremeni život. Upravo su ovakvi radovi način da se takvi pritisci prevaziđu i da se deca pripreme za naredni period obrazovanja koji, prirodno, nameće veće obaveze. I ne samo to, već savremeno društvo i posle završenih obrazovnih ciklusa, najčešće koristi slične vidove provere prilikom vrednovanja i zapošljavanja. Ako se u praksi pogledaju sposobnosti koje učenici pokazuju u sledećem ciklusu, u najvećoj meri se pokazuje da su rezultati završnog ispita ekvivalentni stečenom znanju i sposobnostima za uspešan nastavak obrazovnja. Upravo slučajevi kada se učenici zbog pozitivne diskriminacije, ili preskakanja završnog ispitaupisuju u tzv. jake smerove i škole pokazuje da upravo ti učenici nisu u stanju da prate programe rada, što kod njih izaziva odredjene pedagoško-psihološke. Moja zamerka završnom ispitu, dakle, nije postojanje same mature, već način izvođenja iste. Problemi su najčešće od strane ljudskog faktora. To se vidi kroz dozvoljavanje prepisivanja na testu, preko načina pregledanja do „provaljivanja testova“. Time se u neravnopravan položaj ponovo dovode učenici koji su marljivi, savesni i odgovorni, a sam završni ispit onda gubi svoj smisao provere stečenih kompetencija i selekcije za budući ciklus obrazovanja. Ukoliko se promeni svest društva o značaju obrazovanja i moralnosti u vezi prepisivanja, nameštanja, pomaganja i sličnih radnji onda neće biti problem, ni prihvatanja ovakvih završnih ispita. Time se deca spremaju za nove izazove koji nose sledeći ciklusi obrazovanja ili osposobljenost za rad. Oni, u tom slučaju, lakše savladavaju sledeće nivoe obaveza i postižu bolje rezultate u praksi.”

EMPATIJA AKTUELNOG MOMENTA?!

Nekada su svi koristili udžbenike jednog izdavača, đaci ocenjivani od prvog dana prvog razreda. U vrtiće su išla deca čiji su roditelji zaposleni. Mališani čije su babe i dede živele u gradu, i prema tada uobičajenoj logici porodičnog života, čuvali su svoju unučad. E, ta deca su uglavnom bivala “suviše” vaspitana, a malo “socijalizovana” odnosno nisu bila spremna da se zauzmu i iskažu svoj stav u vršnjačkom okruženju… Tokom onih trideset minuta bi rečeno da je za decu stresno jer su izolovani od vršnjaka, pa ne viđaju dede i babe. Bolji izbor su vrtići. Ko koga, radi čega i na koji način, čuva? Socijalna distanca i prenatrpani vrtići i kafići?! Mogućnost oboljevanja ili sticanje kolektivnog imuniteta?! I, šta je sve, u današnje vreme, stres?

Veoma objektivno i sveobuhvatno o završnom ispitu govori ugledni psiholog i profesor u jednoj valjevskoj školi, pri čemu izuzetno racionalno sagledava aktuelnu situaciju, kao i moguće posledice određenih činjenja.

“U redovnim okolnostima mali maturanti se temeljno pripremaju za ovaj ispit. Pored pripremnih časova za srpski, matematiku i sve predmete za kombinovani test, oni se sistematski pripremaju i za samu testovnu, odnosno ispitnu situaciju. Uče kako da izađu na kraj sa stresom, tremom i strahom od neuspeha. Ne sumnjam da su nastavnici i sada dali sve od sebe da učenike pripreme što bolje, ali on-line učionica ne može da zameni realnu učionicu. Tek nam predstoji da vidimo efekte učenja na daljinu, a svakako ne bi bilo pravedno, da bez evaluacije ovog procesa, njeni efekti ulaze u konačne rezultate naših učenika. U ovom obliku učenja, pored suštinske interakcije sa nastavnikom, nedostaje i vršnjački uticaj, vršnjačko učenje i samoprocena znanja u odnosu na vršnjake. Poznata je psihološka činjenica da se anksioznost bolje podnosi u grupi ljudi koji se nalaze u istoj situaciji. Mali maturanti to sada nemaju ili imaju samo u digitalnom formatu, što je svakako nedovoljno. Veliku neizvesnost stvara i nepoznavanje konkretnih činjenica vezanih za malu maturu. Ono što znamo je da će se realizovati, a sve ostalo je maglovito. Roditelji su posebno zabriniti zbog iskustava sa probom male mature… Svima su sada već poznate činjenici o opterećenosti servera, tehničkom opremljenošću i dr. Da ne zanemarimo pandemiju. Ako se radi u školama, sa maskama, rukavicama, bez klimatizacije, pa i da prihvatimo??? Najveći problem je ipak dugotrajno odsustvo učenika iz škole, življenje u okolnostima vanrednog stanja, u kojem su nekima najbliži bili bolesni, a neki se vraćaju u školu i sa najvećim gubicima.”
Uočljivo je da su životi svedeni na nivo statističkog podatka. Svaki pojedinac je samo broj. I to samo jedan broj koji morate da tražite na sajtovima međunarodnih organizacija, kao da hoćete da proveriti najnovije podatke o nastradalima u logoru. Da li tu vrstu nedostupnosti informacija odrasli mogu da prihvate, a kako sve to preživljavaju deca? Da li, uz opasnosi od virusa, svi skupa preživljavamo proces lišavanja bilo kakve empatije?! Ipak su, za taj odgovor, merodavni psiholozi, i to posvedočeno iskrene ličnosti verne svojoj struci.

“Od neprocenjivog značaja je način komunikacije pretpostavljenih, posebno pedagoških vlasti. U trenutnim okolnostima ona se uglavnom odvija putem medija. Važne informacije se dobijaju od ljudi koji su nam psihološki daleki. Poruke koje čujemo su često kontroverzne, pri čemu se uopšte ne vodi računa o emotivnom segmentu poruke. Informacije se iznose najčešće u formi naredbi, jednostrane su, i ne ulivaju nikakvo poverenje. Imali smo prilike da čitamo obraćanje norveškog ministra zdravlja maturantima, i kada to uporedimo sa obraćanjem naših pretpostavljenih, shvatimo razliku između razumevanja, poverenja, saosećanja i pritisaka koji se vrše na naše učenike. Kada neko pokaže iskreno i duboko razumevanje za vaše potrebe i osećanja, onda to u vama budi veliko poverenje i samim tim se osećate bolje, sigurnije, snažnije da se nosite sa stresom ili izazovom. Ja verujem da će naši nastavnici umeti da smanje štetu ovakovog stila komunikacije. Najtužnije od svega je što će naši maturanti, i mali i veliki, svoju matursku godinu pamtiti po pandemiji, a ne po maturskoj večeri, završnim školskim svečanostima, maturskim haljinama i odelima. Ipak, najvažnije od svega je da pandemija prođe i da se sačuvaju za buduće izazove, uspehe, nove škole, da imaju poverenja u svoje sposobnosti i znanja koja su deo njih i koja treba da pokažu na svakom ispitu, životnom, pa i na maloj maturi… ovaj životni su položili.”

IDEMO DALJE…

Uopšteno posmatrano, u svakom poslu bilo koji delatnik, mora se neprekidno usavršavati, pratiti promene, prilagođavati svoje dejstvo aktuelnim stanjima i zbivanjima. Ruku na srce, ova pandemija je podstakla određene promene, i to u smislu napretka rada u pojedinim domenima, strukama… Neizmerno divljenje za prosvetne radnike koji su se, za izuzetno kratak period, preorjentisali na nastavu na daljinu, požrtvovano pojašnjavajući neizrečeno tokom polusatnih tv predavanja.

Činjenica, svi smo samo ljudi. I medicinari koji su radili bez zaštitene opreme, a pojedini kažu da im je to posao. Tako i za nastavnike. Roditelje… Ali, mnogi od nastavnika su istovremeno roditelji. Pojednostavljeno, i njihova deca su morala imati obroke koje su, isti ti nastavnici morali pripremiti, dok ih opterećuju brojnim kontradiktornim saopštenjima. I pored svega, uspevali su, elektronskim putem, da objasne učenicima zahteve svake pisane vežbe, da ih uteše zbog briga izazvanih tehničkim (ne)mogućnostima… Koliko su dostupne informacije, predani roditelji skrivaju da su čak radosni jer je porodica na okupu. Ako su svi zdravi, ovo je srećno “En la casa” porodično okupljanje. Iako su se i roditelji morali preorjentisati na rad od kuće. Ali, mnogi su morali na radno mesto, a neki su imali i smene od tri u noć. Da, tri ili četiri sata ujutru je – noć. Čak i prema letnjem računanju vremena. Istovremeno, to znači da, kada čujete, negativan rast – to je minus, gubitak. Sada mnogo toga treba pravilno razumeti, ma koliko premoreni bili, nakon svih poslovnih obaveza i zabrinutosti za osnovnu egzistenciju. Ipak, pitanje nad kojim se treba zabrinuti je da li su, nakon svih realnih strahova i nepoznanica, roditelji imali energije i znali da na odgovarajući način, pomognu svojoj decu. Kada jedna osoba iz domaćinstva mora da izlazi, u doba kada sa svih strana dopire rečenica: “Ostani kod kuće” da li su porodice, prvenstveno deca, uopšte imali osećaj sigurnosti u sopstvenom domu?!

Podsećanja radi, bilo je neko prošlo vreme kada su merodavni, takođe nakon vanrednog stanja, jednostavno ukinuli malu maturu. Sa ovog stanovišta, tadašnja opasnost deluje kao mnogo manja, nego li ova aktuelna jer virus, na konto moći nevidljivosti, jednostavno vreba… I to onemogućava opušten boravak u društvenoj sredini, bilo da je reč o deci, mladima ili odraslima. Da li je pristup: “Seci!!! Meri posle…” baš neophodan?

Odnosno, stres, ili matura?! Zbog toga i pitanje da li nastavnici i učenici državnih obrazovnih ustanova mogu očekivati razumevanje, kao jednostavnu humanu i racionalnu reakciju merodavnih?

Facebook komentari

About SNEŽANA JAKOVLJEVIĆ KRUNIĆ

Prve uplive u novinarstvo načinila još u školskim sekcijama. Bila član Književne omladine Valjeva, zatim redakcije Omladinskog programa Radio Valjeva, pa Dnevne redakcije, gde radi do privatizacije JIP-a. Za valjevski Napred pisala rubriku "Oni dolaze" o mladim talentima. Bila dopisnik italijanskog časopisa Kolumbo, izdanja za Srbiju. Godinama rado sarađivala pri ostvarivanju Tešnjarskog glasonoše beležeći kulturno - socijalna zbivanja jednog od najlepših letnjih festivala, kao i "Valjevskog Jazz Festivala". Vodila novinarsku radionicu u Centru za kulturu. Smatra da je u nekim sredinama iluzorno razmišljati o karijeri, ali da na bilo kom mestu treba biti društveno odgovoran. Obzirom da je po struci ekonomista za poslove robnog prometa lako uočava kvalitet i voli da promoviše trajne vrednosti, te zbog toga 2017. godine prihvata da piše za Valjevska posla. Supruga sjajnog lika, blagoslovena sa dvoje divne dece.