U oku malih ljudi

Ovo je neki takav period, neki trapavi dani: malo osunčani, više hladni. Pa se nešto mislim: da l’ bi mi bilo bolje da sam kakvo lavče, da se na hlebno drvo popnem i visim s’ grane, dok se na afričkom sunču rastežem? Ovde gde sam najbolje je da se za radijator privežem i, do nekog novog proleća, ne mrdam. No, koliko god prost bio, čovekovo biće traži da dokolicu nečim ispuni. U suprotnom, i fontanu može izlupati. Ne tamo neku šuplju koja je nova a već curi, već neku od ovih, iz srećnih vremena, skoro starih valjevskih…

U svojoj bezbrižnosti i primetih: razigrale se žene te na Mreži pletu umetnička dela. Nije da u toj svojoj elektro-avliji imam više osoba ženskog pola… Mada, nisam broj’o. Nekako deluje da žene dragovoljnije prihvataju igrarije, posebno one bezbolnih posledica, tako da lajkuju slike raznih umetnika… Nedovoljno pažljivo gledah, pa se upecah, da ne kažem lajkovah, al’ saznah. Dobih tamo nekog, nije bitno kog ni čijeg, al’ se zapitah: u ovdašnjem mentalitetu muškog čojstva i junaštva da l’ ću i dalje delovati muževno? Il’ da posle biram i neki parfem s’ mirisom jasmina? I da l’ su baš žene tol’ko osetljive na umetnost? Koja im je zvezda vodilja pri izboru umetnika? Potom objavljivanih fotografija slika i skulptura? Da l’ na to utiču njihovi estetski ugođaji, ili neku od njih nosi sirova snaga skrita iza toplih dubokih srnećih pogleda i vlasi boje, opojnog tek pečenog, lešnika? Da li je sve to oslikano u njihovom izboru autora i dela?

Sa drugog stanovišta: da l’ smo svesni koliko je na svetu umetnika? I ko je taj ko sme da sudi da l’ je neko umetnik? Juče pravnica postala, sutra će joj rođo mikrofon pružiti da se za njega prihvati? A ko će njivu obrati jer rodio je bostan?! I to je još jedno čudo čovekove prirode…

Možda kao prost čovek previše insistiram na činjenici da sam potpuni laik, ali jednostavno ne uživam u pogledu na ostvarenja baš svih umetnika. Mišljenja sam da ti se ne može baš svako delo dopadati. I tu je tačka. No, ičiji umetnički rad jednostavno ne smeš osporavati. Osim, ukoliko nisi siguran da je reč o drskom plagijatoru, maleckom posleniku spremnom na preletanje i ostale radnje radi napretka u ’’karijeri’’ i šake dukata sa provizijom… Otete iz usta sirotinje.

U svakom slučaju, bez obzira da li je neko učio baš neku umetničku školu ili noći probdeo radeći, da li svoje znanje prenosi drugima ili od nekih savremenika ili prethodnih generacija uči /možda je samoukost i teži metod rada/, da li potom podstiče neke mlade ljude da pronađu svoj pravac, iskaz, da li je vojskovođa, ratni izveštač, slikar – pokloni mu se. Jer, šta si ti uradio? Osudio?! Da li baš svako umetničko delo mora biti estetski ugodno? Budi širokog vidokruga, pa – shvati: ko je zdravorazuman, a ko pati. Na prvi pogled ’’Poljubac’’ –baš lep. Ali na sveobuhvatniji pogled vidiš poniženu ženu koja se beznadežna, prepušta sudbi kletoj. Da ne kažem ošamućena zatočenica u proždrljivom zagrljaju. Sve to zamaskirano živahnim bojama koje podstiču radost, dok se jadnica muči, kao uvezana paukovom mrežom u zamci života… Deluje nevoljna, kao da ikakve slobode izbora nema. I tako ti je to i s’ umetnošću: kao da te kraba na moru ćapi za prst! Vedro nebo bez oblačka, svi srećni, pljuskaju i ciče od miline, tope se k’o salašnjaci dok se roštiljaju na vrelom julskom suncu, a tebi nokat pomodrio, onim klještancetom ’oće da ga precvika! E, baš je tako: na prvi pogled, na moru – meni lepo! Je l’?! A kraba?! Tetanus?! Sepsa??? Zato, neću ikoga osuđivati: da l’ je, il’ nije umetnik, strateg, novinar koji posti samo na vodi. Čak i mehaničar. I to je svojevrsni umetnik. Baš ovde je to dokazano. Popravi nepopravljivo. Evo, svedoci smo, jedan mean’ćar koješta remontov’o. Iš’o kud su mnogi prošli, al’ samo je on uspeo da sve svoje trule jabučice nadžidža na vitrinice. Blago Valjevcima, al’ napreduju… Dok ih svakodnevica izjeda do učmalosti.

Tako, ima nekih umetnika, kojima su svi nešto oduševljeni, čije mi se karakondžule ne dopadaju. Boje na platnu – savršene. Figure – zastrašujuće. Samo da u njih zakoračiš i zaploviš beskrajem snova… Al’ svojih! Odmah se zapitaš: da li su te oslikane nakaze – mi? Da l’ smo se, u dvadeset prvom veku, u to pretvorili? Da li slika iskazuje unutarnji osećaj, svet umetnika, ili oni to ukazuju na naše grehe, ili se rugaju svakodnevici prostog čoveka? ’Ajd’ sad ti budi pametan. Ko može, sa sigurnošu,proceniti šta znače kružići ovoga, tačkice onoga. Kakvo li je raspoloženje koga zateklo, kad i zbog čega. Možda je Van Gog trebao nekog izgrditi, možda od policije zaštitu zatražiti… Da li je svaki, pravi umetnik ’’krhka dušica’’? No,već rekoh: rad, trud, vreme – treba poštovati.

Treba poštovati i stvarne pisce, nadžak-babe, karikaturiste, poslenike tzv. sedme sile, ako ih ima. I prave kućepaziteljke, šnajderke, kerovođe, lovce, svinjare, knjižare, rokere, stare folkere, klasičare, predane lekare, antifašiste i odane kurire, prave glumce što bi rekli – glumčine… Treba.

Svašta čoveku, a posebno ženi, u životu treba. I u svemu treba imati meru. Najbolje je znati sopstvenu granicu. Racionalno sagledavati odraz u ogledalu. I tu možda ima nekakve umetnosti: kako iscrtati usnice, nagariti obrvice, pa mamine mladunce uloviti za ’’neosnovanu razinu njihovog ega’’?

Nešto pomislih: a da nisu one vredne domaćičice koje su se expresno udale, i još brže razvele, ljubomorne na lepo aranžirane porodične trpeze i jela koja miomirisno deluju čak na fotografiji, te u svojoj bezgrešnoj dokolici čeznuć’ za kojim lajkom – koristeć’ vekovne zanate spletkare, razne ujdurme priređuju, da bi na se pažnju skrenule? Prosti opstanak ili rastuća karijera?! A možda smo se svi samo, na lep mamac, vrtoglavo ustremili, te se olako i – upecali?

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.