GAVRAN MEĐU VRAPČIĆIMA

Bilo je to u jednoj zemlji, u jednoj kotlini, u nekom gradu na brdovitom Balkanu. I svi su živeli srećno i …

Dakle, glavna tema nekih pisanih medija ovih dana – čizme o kojima svi govore ove zime. In, ultra moderne, must have, super-duper. Špicaste, tanak đon, pravougaona puna peta. Il’ sam ja bio vidovito dete, il’ je moja mama bila extra in ultra moderna žena, ali ona je takve čizme nosila. Krajem sedamdesetih, početkom ’80. Takve, samo nekako oku prihvatljivije, čizme, i to od prave pravcate kože su nosile sve žene koje nisu htele da nose visoke tanke štikle. Sećam se, bilo nekako normalno da ljudi od radničke plate deci i sebi kupe bar dva para kožne obuće za zimu. Za decu i gumene čizme s vunenim uloškom, kad idu na sankanje. Ako skijaš – nove gojzerice. Il’ čizme. Sećam se kad su se sredinom istih tih ’80. pojavile skijaške čizme sa regulatorom ugla nagiba. Nosili ih takmičari. Isti ti modeli bili i u Valjevu u prodaji. Bile skupe k’o sada čovečiji bubreg. Ikom nisu bile potrebne. Posebno ne za skijanje na Divčibarama. Al’ moglo se.  To smo dakle, rezimirali. “Sve je isto…”  Samo su onda svi mogli da kupe i nose bar dvoje kožne čizme, modele super moderne, baš u datoj sezoni.

Dakle, siroti narod, strašljivog mentaliteta, navikao da čuva. Tako su žene i muškarci pendžetirali obuću. Da traje. I dugo niste mogli to da pohabate, k’o sad za tren na palcu probušite, da “zine” đon posle prve kiše, odvali se peta na prvom otiraču. Nije to tako tada bilo. Sve je služilo. Par cipela, patika je izgledao zaista skoro kao nov i kada ga dete preraste. Kad porodica dođe u situaciju da im je cipelarnik /u onu mini varijantu stajalo je bar dvadeset pari glomazne tj. jesenje i zimske obuće/  onda bi se setili nekog rođaka, il’ komšije, kome bi sve to zaista služilo. I to mi tada bilo čudno: svi su imali, svi nekom nešto poklanjali, mlađa deca od starije garderobu nosila, neke daleke rođake sa sela tek tako vunene džempere deci darivale kad petkom svrate na kafu, pa ih zadrže i na ručku jer im “o’čo” autobus.  I svi bili zdravi, i kožnu obuću i bunde i jakne i vunene džempere i kapute nosili, i svi meso jeli, i pšenični hleb, a posebnim danima i projaru, i jaja, i sir, i mleko… Sve mirisalo na sveže, mlekasto, jagodičasto, pa cela kuća zamiriše. Mada, tada su i piljarnice, pa i one veće “Divčibare” prodavnice tako, na sveže, mirisale. I tada nismo znali za netoleranciju.  No, to baš i nije super-duper aktuelna tema za medije…

Dakle, ima tako nekih elektronskih medija, da baš ne kažem tv kuća od /ne/ugleda, gde u po noći emituju emisije sa eminentnim stručnjacima sa kojima  razgovaraju o pitanjima mozga i spavanja. Prvi uslov da “pogodite” emisiju je da ste pogođeni insomnijom. Drugi, da imate živce k’o slon, jer je uvod nalik “Drakuli” iz ’30. I naravno, da “šetate” kanale i “naletite” na emisiju o nesanici, kad već niste u mogućnosti da zaspite. Pošto su svi preduslovi ispunjeni, motivisano gledate, jer možda nešto i čujete. I u jednom momentu međunarodno priznat profesor reče: “Sve se više bavimo mozgom. Bavimo se sanjanjem. Ali, dece sve manje.” E profesore, moj profesore. Gde li je ovaj narod, u poslednje vreme baš intenzivno, izgubio san? E, moj profesore… Kakvi su to sad mediji?!

Dakle, zašto bi se bavili mozgom, il’ snovima, kad: što više pitanja /naravno, bez odgovora/ – to manje sna. Zato, obrati pažnju  ’amo – da se skupa poigramo! Bez šale. Treba biti pažljiv, nežan, osećajan, muž za primer! Da joj zavide, da te žele, neke i otvoreno to pokažu, neke čak i pred ženom… Ako si pametan, bio i ostao, ne brini – živećeš. Življi  da ne mož’ življi biti, miran kao nakon nirvane, zdrav i pokretan. Samo ukoliko si pametan. A poverenje se stiče i brižljivo neguje. “Strašću”. Recimo. “Efekat crvenog karmina predstavljen u bočici parfema kombinacija je gracioznosti, nezavisnog duha i snage, a koji utjelovljuje ženu koja zna šta želi u životu…” Ja. Možda belog luka, slaninice i domaće gibanice. Samo da joj neko spremi. I da posle ne sluša kako joj dah miriše k’o vazduh iz probušene gume, pa da mora da pere zube, žvaće žvake, sita jede pavlaku itd. Dakle, luk i gibanica. I sve to zaogrnuto koprenom italijanske “Strasti” – dostignute: “Pomoću fantastične kombinacije ružičastog bibera, kruške, ruže i kedra”.  Bato! Kakva bi to medijska priča bila!!!

Dakle, zamisli samo u ovom opštem haosu trke za darovima, pakovanja, vukljanja dece, izjedanja po slavama, žena ti dođe “mrtva umorna”. A ti ni sudove nisi oprao! Pa, za ime svega?! Zamisli kakav bi to naslov, u kom god hoćeš izdanju, bio?! Pa, bre, radi lepe Jelene, deset godina ratovaše, najutvrđeniji grad tadašnjeg sveta osvojiše… Zamisli samo uživo saopštenja nekog Grka, nazovimo ga J. Rubin, ili uživo uključenje s barke nekog tadašnjeg lešinara pošpricanog s Ananpur?! Zamisli da je u to vreme bilo Interneta ili televizije. Očito, novinari bi morali vitezovi biti. I ostati. Al’ ovi sadašnji, ni za beneficirani radni staž sebi se ne mogu izboriti. I, zašto bi? Dobiju napisano /NAPISANO, ne pismeno/, pročitaju. To je to. Samo na pozadinskom, jednom od, monitora, “cepaju” njih dvoje-troje u zagrljaju passione.

Dakle, dok ti tako gledaš dnevne hronike, čitaš flamingo naslovnice, pamtiš da je Olivija P. rekla da za svaku svečanu priliku sasvim izvesno imate sve u svojim garderoberima – ima sigurno /garant’ je nešto od onih lanenih ili čojanih sakoa preteklo od pokojnog starog/, misliš se da l’ imaš neko “zakrečenje” u mozgu, kakav li ti je sada holesterol, il’ si na granici genijalnosti i baš zbog toga ne možeš da spavaš – niti ranom zorom da se budiš, prođe vreme. Godine. Deca porastoše. I odoše. Odoše i mnogi drugi: znani i priznati. Zbog holesterola, aneurizme, automobila – bombe, upucani s leđa. Odoše. Ti i dalje listaš strane, “šaltaš” hronike… Očekuješ vitešku čast iz vremena kad su vola vezivali za rogove?!

Dakle, kakvo god: šesnaest u plusu na Božić, il’ El Ninjo za 1.maja – vreme prolete! I bilo je to u nekoj zemlji, u nekoj kotlini, u tamo nekom gradu na brdovitom Balkanu, gde su svi smeli samo da čitaju napisano. Ali, ni to nisu mogli, jer su micali usnama dok sriču, pa bi se brzo zamarali. Bilo im najpametnije da ćute. Tamo negde daleko od mora, na brdovitom Balkanu…

https://www.youtube.com/watch?v=y7JR34ifTKI