Godišnjica najmasovnijeg streljanja u Kolubarskom okrugu – I deo

Tačno 77 godina je prošlo od najvećeg zločina koji je pogodio grad na Kolubari. Na brdu Krušik streljano je 265 ljudi u znak odmazde za dva mrtva i šest ranjenih Nemaca. Kroz istoriju smo naučili da ne smemo biti uljuljakni i voditi se mišlju da se to više nikada neće ponoviti, zato se ovakve stvari moraju pamtiti, a zapisi i obeležija na njih moraju ostati sačuvani. Jedno od takvih obeležija je spomen park na Petom puku koji je tu kao podsetnik velikog stradanja tog 27. novembara 1941. godine.

Otvaranje spomen parka Peti puk

Tog tmurnog četvrtka, 27. novembra 1941. godine, u dvorištu Tadića magacina nemački tumač završio je sa čitanjem svih imena i prezimena koja su bila obeležena crnom grafitnom olovkom na spisku zatvorenika.

Tadića Magacin – Miloš Urošević, radnik iz Junkovca kod Lazarevca, jedan od preživelih pokazuje gde su bili zatvoreni.

Potom je formirana kolona zarobljenika. Izašli su u Birčaninovu ulicu i pošli kroz Tešnjar. Pošto je ta ulica vodila u pravcu stanice, verovali su da ih sprovode za Beograd. Nažalost, ta nadanja su ubrzo nestala, jer su skrenuli sa tog pravca i uputili se ka brdu Krušik i kasarni Petog pešadijskog puka.

Valjevo

Čim je kolona napustila zatvorsko dvorište počelo je iznošenje bolesnih i iznemoglih, koji tog dana nisu išli na radove. Njih su tovarili u kamione, često jedne preko drugih, kao da tovare drva, a ne žive ljude. Kada su ih potrpali, popeli su se Nemci i žandarmi. Kamioni su krenuli ka brdu Krušik i tamo stigli pre kolone koja je ranije otišla pešice.

U dugim četvororedima, zatvorenici su išli ulicama grada na Kolubari. Sa njihove leve i desne strane išle su jake i dobro naoružane straže. I na čelu i na začelju njihove kolone bilo je jako obezbeđenje.

Valjevo

Nemci vode zarobljene partizane na streljanje 27. novembra 1941.

Prošli su Birčaninovu ulicu pa su preko malog drvenog mostića kod „Granda” prešli preko Kolubare a onda nastavili kretanje Mišićevom ulicom i dalje.

Sećajući se tih dana i ovog sprovoda Milka, majka Petra Petrovića, metalskog radnika iz Valjeva, koji je tom prilikom streljan, ovako je opisala taj događaj u izjavi za valjevski list Napred:

„. . . Videla sam kad su ih izveli iz dvorišta Tadića magacina. . . Pošto ih povedoše niz ulicu, nešto sam naslućivala. Otrčah do kuće, uzeh kaput i pođoh za njima… Gledala sam ih netremice. . . Išli su i ne sluteći da su im to poslednji trenuci života. Nemci su išli sa strane i budno motrili na svaki njihov pokret. Na grudima su nosili šmajsere, a oni tesno zbijeni u koloni. Nešto me je vuklo, nisam mogla da se vratim. Išla sam stalno za njima i molila. Najzad se ukaza Peti luk. . . “

Čim je kolona zarobljenih partizana stigla na brdo Krušik, odmah su ih uveli u krug kasarne Petog pešadijskog puka „Kralja Milana”.

Kasarna Petog pešadijskog puka „Kralja Milana”.

Već na samom ulazu sačekale su ih još dve čete nemačkih vojnika pod punom ratnom spremom. Kada su i poslednji zatvorenici prošli kasarnsku kapiju, ona je zatvorena, a Nemci sa puškama i šljemovima stali su ih opkoljavati. Tako se za vrlo kratko vreme oko njih obrazovala nova i još brojnija straža. I tek što je završeno ovo opkoljavanje, nemački vojnici naočigled prisutnih zarobljenika počeše puniti svoje oružje, stavljati bajonete na puške i još bolje se raspoređivati oko ove zarobljeničke kolone. Ako je i bilo još pojedinaca koji su verovali da će preživeti, posle ove scene shvatili su da im više nema spasa. Nakon ovoga ni za najveće optimiste nade nije bilo. Govorili su:

„ Mora se, ovo su poslednji momenti, ovo nam je kraj života. “

Svaka nada bila je izgubljena kad se u blizini začula mitraljeska paljba u kratkim rafalima. Sa njom su se čule i reči:

„ Ja sam odmah znao. Jesam li ti kazao? . . . Meni se odmah predskazivalo. . .”

Ko zna šta bi se još sve čulo da mitraljeski rafali nisu postajali sve glasniji i određeniji. Čini se da su se čuli svakih pet do deset minuta. Ni onima u koloni nije trebalo mnogo vremena da zaključe da je to streljanje njihovih drugova, koji tog dana zbog bolesti i iznemoglosti nisu išli na radilište, već su ostali u Tadića magacinu.

U trenucima dok su ostali sa zebnjom očekivali rafale i iščekivali šta će se dalje desiti, pred njih izađe jedan nemački oficir sa belim rukavicama na rukama i stade ih prebrojavati. Čitavu kolonu podelio je na dve približno jednake grupe. Potom im je na izlasku kod severoistočnog ugla kasarne saopštena i presuda u kojoj se kaže da će zbog gubitaka koje je imala 342 nemačka pešadijska divizija u okolini Valjeva, od dva mrtva i šest ranjenih, po naređenju Vojnog zapovednika Srbije generala Dankelmana biti streljano 265 partizana.

Koloni zatvorenika naredili su da krene napred. Išli su u pravcu poljane iza kasarnskih štala, gde je pre II svetskog rata izvođen egzercir. Zaustavili su ih na obližnjoj livadi, a onda i počeli streljanja pojedinaca iz njihove kolone. Streljali su ih na dva mesta istovremeno. Razdvajali su ih u po dve grupe od po desetoro. Izdvojenoj grupi najpre bi naredili da dođe do šančeva, koji su još pre rata bili iskopani po cik-cak liniji. Prema nekim tvrđenjima, ti rovovi služili su za odbranu kasarne, a prema drugima kao skloništa u slučaju napada iz vazduha.

Miloš Urošević, pokazuje gde su izvšena streljanja

Kada bi zatvorenici došli do njih, naredili bi im da se okrenu prema tim rovovima, a pozadi njih na ostojanju od samo nekoliko metara stajale su grupe nemačkih vojnika sa puškama i mitraljezima na gotovs. Svaki od njih imao je zadatak da gađa u potiljak zatvorenika ispred sebe.

Jedna od jama sa telima streljanih na brdu Krušik

Jedan od preživelih zatvorenika, Stanko Subašić, radnig iz Velikih Crljena kod Lazarevca, ovako opisuje to streljanje:

„ . . . Odvođeni smo do nekog starog šanca. Tu smo ponovo morali da kleknemo pred šanac svih desetorica okrenuti licem prema šancu, a iza leđa na rastojanju od pet-šest metara stajalo je deset nemačkih vojnika sa puškama i gađao svaki jednoga. Druga desetorica koji su nailazili posle ove grupe streljanih morali su da pobijene bace u šanac a oni da kleknu na njihovo mesto. I tako je to išlo redom dok svi zarobljenici nisu bili pobijeni. . .”

Zaista, streljanje je tako trajalo sve do u sam sumrak, kada je ovo jedno od najmasovnijih streljanja u severozapadnoj Srbiji bilo potpuno završeno.

Inženjer Božidar Boža Maksimović, koji se i sam nalazio u grupi za streljanje, ovako je opisao te poslednje trenutke svojih drugova na brdu Krušik.

„ . . . Čekamo, čitava večnost, a mitraljez se s vremena na vreme jezivo zakikoće . . . Polazimo i mi ka tome mestu. Sve je u očima, prvi redovi sve vide izbliza. Gledamo i šta vidimo. Streljaju prvo grupu koja nije išla na rad . . . Kr . . . kr . . . kr . . . Zavrišti mitraljez i pokosi . . . Sporo ide: dok se odvoje, posedaju, nameste, prolaze minuti . . . Posle svakog košenja lekar prilazi i konstatuje smrt. Ako se pokaže da neki nije dobio razorni metak dum-dum u blizini srca, onda prilazi vojnik ili podoficir sa revolverom i dovršava stvar . . .”

KAKO BI BILO DA BEŽIMO?

Svima je jedna misao: da mi je da me odmah od prvog rafala potrefi pravo u srce. . . Kako bi bilo da bežimo, da se svi u jedan mah razbegnemo, pita jedan mladić od 16-17 godina. Gledamo ga začuđeno. Gde ćeš? Vidiš da smo opkoljeni. A gde posle da se skloniš? Jasno je da bi se verovatno u ovoj zbrci i spasla koja desetina, ali svi začuđeno ostaju ravnodušni prema tome predlogu . . . Ipak, jedan mladić izleće iz kolone i daje se u bekstvo . . . Zavikaše vojnici i opkoliše ga bajonetima i uhvatiše. Odmah zatim iskače i drugi i koristi zabunu, ali ga ubijaju na udaljenju od deset metara. Nema se gde, sve je opkoljeno. Vojnik do vojnika. Sve je opet mirno, ledeno, mrtvo, tišina. Mitraljez završava i odlaze pet po pet . . .”

U jednom trenutku dvojica Mostaraca počeše da beže krivudajući preko poljane. Poodmakli su daleko. Svi u koloni budno su pratili svaki njihov pokret. Želeli su da im pomognu i u sebi se radovali njihovom eventualnom uspehu. Međutim, Nemci su otvorili vatru i pucali za njima, ali nisu uspeli da ih pogode. Odmah zatim začu se i drugi rafal „šarca” i jedan od njih pade. „Šarac” se zakikota još jednom pa pade i onaj drugi.

PADA SUMRAK

Pred sumrak nasta tajac. Nemački oficiri su obilazili rovove. Kad su se uverili da više nema zatvorenika koji daju znake života, komandovali su pokret. I ubrzo zatim začu se zveket oružja i topot njihovih koraka. Bio je to znak da odlaze. Nad ovom poljanom užasa ponovo je zavladala tišina. Nešto kasnije pojavi se i prvi snop mesečevih zraka, a odmah potom začu se i muzika. Očigledno, to su nemački vojnici u kasarni Petog puka, uz piće i muziku, obeležavali ovaj „uspešno” obavljeni posao.

Jedna od jama sa telima streljanih na brdu Krušik

Povodom ovog događaja Komandant nemačke vojske u Valjevu dao je nalog da se štampa plakat sa obaveštenjima o ovom streljanju. Plakat je bio iz dva dela i štampan na dva jezika. Na gornjem delu bio je otisnut tekst na srpskohrvatskom jeziku sledeće sadržine:

KAO ODMAZDA ZA PREPAD

OD STRANE USTANIKA

kod kog prepada je poginulo i ranjeno

nekoliko nemačkih vojnika danas je kod Valjeva

 STRELjANI 265 KOMUNISTA.

Valjevo, 27. novembra 1941.

Komandant nemačke vojske u Valjevu “

Plakat sa obaveštenjima o ovom streljanju

Leševi ubijenih još nekoliko dana ležali su na livadi nezakopani, pa su kučići počeli razvlačiti delove njihovih tela. Nakon toga Nemci su se smilovali pa su doveli drugu grupu zatvorenika da ih zatrpa u rovove nad kojima su streljani. Pošto su plitko zakopani, u proleće kada se sneg otopio, počeo se osećati neprijatan miris, a iz zemlje virili su pojedini delovi ljudskog tela. Najčešće su to bili pramenovi kose, ruke ili noge. Po nalogu sanitarnih organa Nemci su u proleće 1942. godine otkopali te leševe i preneli ih na drugo mesto. Prema rečima očevica Radomira Ilića, zemljoradnika iz sela Kličevac iznad Valjeva, ubacivali su ih u jednu veliku jamu. Slagali su jednog pored drugog u suprotnom pravcu: glava- noge. A onda su slagali jednog preko drugog unakrst, pošto je jama bila duboka preko dva metra. Pre zatrpavanja preko njih su sipali krečno mleko, a nakon toga obavili su zaravnjavanje uz pomoć valjka.

Izvor: Delovi teksta i svedočenja su uzeta iz knjige ” Tragom izdaje” .

 

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.