WEB ŠPICA EX TV LICA – BRANKO PETROVIĆ-PIŽON

Da je ovo kojim slučajem TV emisija i da je kojim slučajem upravo on njen voditelj, Branka Petrovića – Pižona bi najavio kao nekadašnju talentovanu polutku FK „Krušik“, koji je nadimak Pižon zaradio još u prvom razredu osnovne škole, jer je voleo da protura loptu kroz noge kao tadašnji najpoznatiji fudbaler Vladimir Petrović Pižon. Preterano druženje u detinjstvu sa književnim, filmskim i TV junacima, znači i bujna mašta, doveli su ga jednog dana u medije. Prvo u radio, koji je bio i ostao njegova velika ljubav, a zatim i na televiziju. Počeo je honorarno u Radio Valjevu, godinama bio deo redakcije Radija Patak, da bi novinarsku karijeru završio na Televiziji Vujić. Pisao je povremeno za nedeljnik „Napred“ i Reviju „Kolubara“. Prelaskom u Opštinu krajem 2000. godine dolazi u dodir sa profesijom odnosa s javnošću i postaje prvi aktivan PR menadžer u Valjevu, čime se i danas bavi radeći sa svojom agencijom „Pristup“. Napisao je bezbroj tekstova o gradu i ustanovama za koje je radio, scenarija za akademije, konferanse, obučavao ljude za javne nastupe, pripremao promo filmove. Otkriva da ima neostvarene literarne ambicije, koje bi možda mogao spojiti sa željom da veći deo godine provede u brdskoj kućici, gajeći povrće, voće i lekovito bilje.

pizon-profilna

Prve medijske korake napravio je u čuvenoj omladinskoj emisiji Radio Valjeva “Idemo dalje”, odakle su potekli mnogi medijski ljudi. To je trajalo godinu dana, ali povremeno, jer je tada tek krenuo na fakultet. Pristup je bio neformalan, teme otvorene i slobodne, a prave novinarske korake započeo je u Patak radiju u kojem je radio od osnivanja. Seća se kako je došao na dogovor na krov “Narcisa”, gde su u kršu tek provlačeni kablovi za opremu i studio, ni manje ni više – u vojničkoj uniformi, jer je bio na vojnoj vežbi! Uz Branka Antonića i Dariju Ranković, osim njega tu su stasali Ceca Maksić (Marković), Peđa Vujanac, Jasmina Andrić, Džimi je imao posebnu ulogu, Jasmina Bobovac je bila spiker itd. Na VTV je prešao pred kraj bombardovanja, iako je Milinović imao planove da bude u “startnoj” ekipi, ostao je još neko vreme veran radiju, jer kao prokleti emotivac nije mogao tada da napusti “čarobnu kutiju”. Kasnije se pridružio redakciji Vujić televizije u kojoj je radio do kraja 2000. kao novinar, voditelj i prezenter vesti. Nakon VTV-a, četiri godine vodio je Službu za informisanje i protokol u Opštini Valjevo, kojoj je ubrzo promenio naziv u “Služba za odnose s javnošću”. Krajem 2004. napustio je Opštinu i osnovao svoju Agenciju za odnose s javnošću pod naziom “Pristup”, kao jednu od retkih van velikih centara, smatrajući da je budućnost u konsaltingu i privatnom biznisu. I danas radi taj posao, težak skoro kao novinarski. Voleo bi da uplovi u mirnije vode i da radi PR u nekoj uspešnoj firmi, jer kako kaže “jako je teško biti preduzetnik u Srbiji, pogotovo sa ovako dinamičnim i stresnim poslom”. 

Valjevo

(Kao mentor PR obuke u Resurs centru za predstavnike omladinskih organizacija 2009. godine)

– Da li Vam nedostaje TV novinarstvo i koliko se ono razlikuje od posla kojim se trenutno bavite?

Novinarstvo i rad u medijima jesu bili moja velika ljubav, ali uglavnom mi ne nedostaju. Radeći godinama PR nekako sam navikao da kreiram stvari “iz senke”. Ponekad mi zasmeta što šira javnost ne zna iza kakvih lepih akcija, ili događaja sam stajao, ali šta da se radi. Novinarstvo i PR imaju sličnosti i razlike. I dalje pišem vesti, proširene vesti, razne tekstove, ali i osmišljavam događaje, mini kampanje, planiram metode izgradnje i unapređenja imidža ustanove koju zastupam, osmišljavam i uređujem sajtove, promovišem brendove na društvenim mrežam. Dakle, šire je od novinarstva, ali je u našim uslovima pretežni deo odnosa s javnošću saradnja s medijima, tako da sam negde tu i dalje. Drago mi je da sa većinom kolega imam dobre odnose, a oni znaju da ću se uvek potruditi da im obezbedim da urade svoj posao, koliko je to u mojoj mogućnosti. Često su mi klijenti zamerali da pokazujem previše razumevanja prema novinarima, kako god to zvučalo. Jedan od razloga zbog kojeg sam napustio medije jeste što sam uvek sam želeo više i dalje, nisam se zadovoljavao postignutim. Nije me više ispunjavalo da radim dnevni redakcijski posao, smatrao sam da sam zreo za autorsku emisiju. Video sam da u Valjevu ne mogu da se izborim za to. Drugi razlog je što sam pre mnogih mojih kolega shvatio da je posao u medijima velika žrtva za baš malo para. Sticajem okolnosti, posle konferencije za novinare u Demokratskoj stranci, odmah posle pobede DOS-a, sedeo sam ispred sa Tomom Milanovićem i razgovarali smo. I ne znajući da će on biti predsednik Skupštine opštine (možda ni on tada nije znao), rekao sam da me posao u medijima više ne ispunjava, nego da želim da učestvujem u stvaranju boljeg Valjeva, što sam iskreno i mislio. Tom prilikom sam mu ispričao i svoje viđenje kako bi trebalo da funkcioniše informisanje iz Opštine. Nekih par nedelja posle izbora za predsednika (tada nije bilo funkcije gradonačelnika i predsednik Opštine je predstavljao grad), on me pozvao. Nisam bio član stranke, nisam imao nikakvu urgenciju, bio je dovoljan samo taj razgovor. Znalo se da sam bio protivnik Miloševićevog režima, ali ne mislim da je to presudilo.

Valjevo

(Predstavljanje “Vodiča kroz Opštinsku upravu Valjevo” i otvaranje Opštinskog uslužnog centra, 2004.)

– Kako vidite odnos novinarskog posla i društvenih mreža?

Naravno da su društvene mreže bitne za novinare, jer na njima mogu pratiti reakcije javnih ličnosti i osluškivati puls javnosti, ali pre bih rekao da je bitnija veza mediji – društvene mreže. Ako podelite prilog na JuTjubu, a zatim na Fejsbuku ili Tviteru, sigurno povećavate broj gledalaca, nemam istraživanja koji su procenti u pitanju. Drago mi je da to prilično uspešno rade i valjevski mediji. Naravno da može bolje, može proaktivnije, ali znajući da se radi sa minimalnim brojem ljudi i ovako je super.

– Jedina televizija na kojoj ste radili je Vujić televizija. Da li to znači da ostale televizije nisu ispunjavale Vaše novinarske standarde?

Ne radi se o tome, nego sam prešao na drugi posao, koji se meni učinio interesantnim. I nisam pogrešio, jer sam uskoro saznao za PR, koji me potpuno pridobio. Inače, jako mi se dopadala TV Valjevo, mislim da je to bio period kada su radili u zgradi kod “Šofer bara”, neću spominjati imena da ne bih nekoga izostavio. Prilozi kraći i dinamičniji, sa moderatorom u studiju. Bila je vizuelno i grafički inovativna, okupila je ekipu talentovanih kamermana i montažera, uveli su intermeca snimana u gradu itd. Televizija mora da bude televizična!

-Na Vujić televizije ste bili “3 u 1”, radili ste kao novinar, prezenter i voditelj. Koji posao od ta tri je bio najkomplikovaniji i najodgovorniji?

Najodgovornije je biti voditelj, jer to obično radite uživo, pa ako niste dobro pripremljeni i maksimalno koncentrisani, onda nećete izvući iz razgovora ili emisije ono što je potrebno. I ne možete imati određenu dozu ležernosti, koja je za moj pristup voditeljstvu jako bitna. Najkomplikovanije je pripremiti novinarski prilog. jer zahteva rad na terenu, pregledanje materijala, pisanje off-a, rad sa montažerom. Bar tako je bilo u moje vreme, kada je postojala samo jedna montaža, pa smo čekali na red. Ako dobro čitate i umete da uzimate vazduh na pravim mestima u rečenici, prezenter vesti je jednostavno biti. Radio sam i zabavni program na VTV-u. Ne znam koliko se ljudi sećaju TV tombole, počeo sam da je vodim sticajem okolnosti, ali sam uspeo da unesem malo humora kako bih sebi stvorio prihvatljiviji ambijent. Interesantno je da nemam nijednu fotografiju iz tog vremena, a ni nekoliko kolega koje sam pitao nisu uspeli da pronađu.

Valjevo

(Sa dodele Priznanja “Kapetan Miša Anastasijević” za PR Zdravstvenog centra Valjevo, Banja Koviljača, 2006.)

-Vaš uzor u novinarstvu bio ili bila je?

Fascinirali su me nekada novinari časopisa „Duga“, kasnije časopisa „Vreme“ i radija B92. Ako govorimo o TV ličnostima, od bardova uvek sam voleo šarmere poput Miće Orlovića, Olivera Mlakara, voditelje koji su ležerni,  a snalaze se u svakoj temi. Najjači uticaj na mene su napravili i direktno uticali na moj pristup novinarskom i voditeljskom poslu emisije Radija Beograd 202 -„Indeks 202“ i „Ritam srca“. Posle toga Radio i TV Studio B, zatim B92. Delimično i zbog toga što sam početkom devedesetih stalno učestvovao na opozicionim i studentskim protestima protiv vlasti, a novinari Studija B i B92 su to uvek pratili. Od ljudi s kojima sam direktno radio, izuzetan utisak na mene ostavio je Radoš Glišćić, Valjevac koji je bio dugogodišnji novinar i urednik u Radio Beogradu. Pri kraju devedesetih imao je na Patak radiju svakog petka od 22 do 24 sata emisiju „Noćni voz za Trst“, nostalgično sećanje na Valjevo i Valjevce njegove generacije, uz muziku 60-tih i 70-tih godina koju je birao Miša Dudić. Bio sam njegov reporter i imao uključenja iz nekih mesta gde se odvijao noćni život, Kako je on to šmekerski radio, samo sam upijao! Osnove novinarskog zanata naučio sam od Branka Antonića, urednika Patak radija. Iako se nismo uvek slagali u gledištima, teško me bilo ukalupiti, što je i on ponekad govorio, zahvaljujući njemu sam usvojio elementarnu stvar u novinarstvu: odvojiti bitno od nebitnog, odnosno odreći se viška materijala bez bolećivosti. To je ono kad 10 rečenica svedeš na tri-četiri, iako ti se čini da je u svakoj od onih šest bilo još nešto važno. E, tada si napisao vest, bez koje nema ni novinarstva.

Valjevo

(Proslava godišnjice Patak radija, 1995.)

 

– Nezaboravan TV intervju imali ste sa…?

Ne sećam, se, Ćira je imao zadovoljstvo da skida skalpove poznatima, on je bio najiskusniji. Imali smo privilegiju da 2000. radimo u VTV-u, kroz čiji program su prošli skoro svi opozicioni i pozicioni političari, sva tri kandidata za predsednika države na septembarskim izborima te godine, što nije bio slučaj na beogradskim televizijama.

– Najteži sagovornik ?

Pada mi na pamet samo Đule iz „Van Goga“, bio je mnogo prepotentan i „težak“ u to vreme. Na svako pitanje prvo je pravio opstrukciju pa tek onda nešto govorio. I ostao mi je osećaj kako je teško montirati ljude kod kojih se ne zna gde se završava jedna, a počinje druga rečenica. Sa simpatijama se sećam kako je teško bilo izmontirati Voju Andrića posle konferencija za novinare Pokreta za Valjevo. Voja je svetski čovek i dugo se znamo, pa mi neće zameriti što to spominjem. On ima karakteristične prekide i zadrške u rečenicama, koje onda dugo traju, pa je bilo „hvatanja za glavu“ u montaži.

4-priznanje-druthtva-srbije-za-odnose-s-javnothau

(Godišnja nagrada Društva za odnose s javnošću, Paviljon “Cvijeta Zuzorić”, Beograd, 2004.)

– Izveštavali ste sa mnogih događaja, koji od njih ćete nastaviti da prepričavate?

Osim što smo tih godina ušli u skoro svaku ulicu u Valjevu, beležeći komunalane probleme sugrađana (a tu ima raznih ljudskih sudbina, posebna priča), bilo je to burno i prelomno vreme. Pratio sam protestne šetnje po gradu, barikade na izlascima iz Valjeva, kad se setim Popučanaca, sa sve hladnim oružjem! Bio sam i na Makijevom protestu… Izdvojiću 5. oktobar. Znalo se da će pre podne veliki broj autobusa Ibarskom magistralom krenuti ka Beogradu,  a da će policija pokušati usput da ih zaustavi. S obzirom da su Ćira i Čitak kao ekipa VTV-a otišli u Beograd da snimaju protest pred Skupštinom, Milinović se dvoumio da li da šalje ekipu u Ćelije. U zadnji čas je odlučio da krenemo snimatelj Mićko Milinković i ja. Mićko je vozio Milinovićevu „mazdu“ kao lud, ali smo zakasnili. Ipak smo zatekli skoro nadrealnu sliku za to vreme, koja je već ukazivala na ishod 5. oktobra. U kanalu pored puta bila su prevrnuta dva policijska „stojadina“, istražni sudija je radio uviđaj u prisustvu dva policajca. Pitao sam ga za izjavu, ali je on bio toliko nervozan da je hteo da me udari. Iz priče sa mladim policajcem shvatili smo da je (praktično) policija dobila instrukcije da ne ulazi u značajnije sukobe sa demonstrantima. Veče sam proveo na punktu kod Robne kuće, gde sam sačekao Valjevce koji su bili na demonstracijama ispred Skupštine i uzeo izjave od njih. Ispred zgrade Pošte bio je kamion na kojem je bio razglas, ljudi su dugo bili okupljeni, donoseći hranu i palačinke jedni drugima, kao i prethodnih večeri, jer sve je još uvek bilo neizvesno. U ponoć smo počeli da emitujemo sirov materijal iz Beograda. Posle celodnevnog rada i silnih uzbuđenja, u studio smo ušli Slobodan Ćirić i ja, bio sam u ulozi voditelja, a on je prepričavao šta se dešavalo. Za tih par sati zaspao sam nekoliko puta, srećom je Ćira izdržao do kraja.

Valjevo

(Konferencija za novinare povodom učešća u SLGRP programu USAID, 2004.)

-Podelite sa nama jedan zanimljiv događaj sa snimanja?

Ovu sliku nikada nisam zaboravio. Još jedna priča sa Ibarske magistrale, opet sa snimateljem Mićkom Milinkovićem. Zadatak nam je bio da sačekamo veliku kolonu traktora kojima su Srbi napuštali Kosovo 1999. godine, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Opet smo kasno krenuli, pa smo sačekivali pojedinačne traktore negde između Lajkovca i Ljiga. Zaustavimo jedan, vozio je mlađi čovek, a majka je sedela na prikolici, oboje u crnini. Dok sam s njim pregovarao oko izjave, osećaj je bio mučan, Mićko je snimao traktor za tzv. pokrivku mada su stvari bile pokrivene ciradom. U međuvremenu su stali i neki s kolima, jedan mladić s biciklom, koji je tvrdio da je vozio sve vreme, ispričali smo se, mada niko nije hteo pred mikrofon. Kada sam seo u montažu, na snimku sam video kako je Mićko nekoliko puta kadrirao plastični cvet, koji je virio sa zadnje strane traktora ispod cirade (imao je oko za takve stvari). I to me skroz dotuklo. Zamislite ljude koji napuštaju svoj dom, pakuju ceo svoj dotadašnji život u jednu prikolicu i padne im na pamet da ponesu plastično cveće iz kuće! Metaforom u vezi toga poentirao sam tu dirljivu rubriku.

-Lapsus koji ste napravili uživo, a koji ćete pamtiti dok ste živi?

Ne sećam se stvarno.

Valjevo

(Promocija Valjevskog piva, 2016.)

– Da li ste zadovoljni kako izgleda trenutna medijska scena u Valjevu?

Čudo je da mediji uopšte opstaju i možemo biti zadovoljni da u ovakvoj ekonomskoj situaciji, u privredno nejakom Valjevu, postoje tri televizije. Svaka od njih ima lokalni dnevnik šest dana u nedelji. Razočaran sam propadanjem radio stanica, mada je to donekle neminovnost u eri interneta i multimedijalnih uređaja. Ima ljudi koji znaju da sam odavno protivnik privatizacije svih medija. Kolege iz privatnih medija su se ljutili na mene zbog toga, iako sam i ja uvek radio u privatnim medijskim kućama, ali smatram da je trebalo da postoje po jedan regionalni radio i TV javni servis. Trebalo je Radio Valjevo da se menja, ali mi je žao što je nestao preko noći, ne računajući ovo sadašnje skromno postojanje. Nekada sam se tome smejao,  a sada  poželim da čujem „Pijačni barometar“!

sa-beckovicem-i-belim-markovicem

(Sa Matijom Bećkovićem i Radovanom Belim Markovićem)

– Televizija po Vašoj meri je…? 

To je bila BK televizija, jer je bila prava porodična televizija, imajući najbolji odnos kvalitetnih tok-šou emisija, zabavnog, filmskog i informativnog programa (ponajmanje). Njen dobar sledbenik bila je TV Prva do potpunog preuzimanja od strane grčke kompanije.

– Emisija koju redovno pratite?

Eto šta je život – nekadašnje TV lice slabo gleda televiziju! Poslednjih par godina stvarno vrlo malo gledam TV, namenski pogledam nešto preko Jutjuba, ispratim lokalne dnevnike iz profesionalnih razloga. Počeo sam da slušam neke prepodnevne emisije na radio Beogradu 1 i 2, bežim od rijlaitija u životu i na TV i vraćam se pravim vrednostima. Mislim da će se nešto kvalitativno desiti. jer nas mediji užasno truju (mislim prvenstveno na nacionalne medije). Delovaće idealistički, ali ubeđen sam da se i danas u Valjevu i bilo gde može napraviti kultna radio ili TV emisija, potrebno je da samo da to uradi zanimljiva ličnost puna energije i volje, uz pametnu i upornu promociju, provokaciju na početku, za koju bih mogao smisliti čitavu kampanju kako bi došla do slušalaca i gledalaca. U eri interneta to nije uopšte teško plasirati!

Valjevo

(Promocija knjige “Valjevo, nastanak i razvoj grada”, Dan grada 2012.)

-Ima li Valjevo potencijal u novinarstvu?

Sigurno da ima, ali znatno manje nego nekad, neka mi ne zamere mlade kolege. Činjenica je već dugo vremena da obrazovani i elokventni mladi ljudi neće da rade u medijima, jer će biti veoma slabo plaćeni za stresan posao bez radnog vremena. I tamo gde ima kvaliteta teško da može isplivati jer, takvo je stanje u celoj Srbiji, pod pritiskom ekonomskog opstanka mediji su pod autocenzurom. Medijsko stanje u Srbiji je mahom katastrofalno, a novinari imaju jako loš status. To se neminovno preslikava i na Valjevo, tako da možda ponekad i previše očekujemo od njih. Ono što nije dobro, mislim da se znatno manje nego pre prenosi znanje sa starijih na mlađe kolege. Maltene, prvi dan novinari uzimaju mikrofon i odlaze na konferenciju za novinare. Ja sam prvih šest meseci u Patak radiju bio isključivo reporter i snimao ankete na ulici svaki drugi dan!

predsednik-skupstine-opstine-tomislav-milanovic-odbornik-tomislav-dordevic-i-koordinator-za-medunarodnu-saradnju-dragan-stankovic

(Sa predsednikom Opštine Tomislavom Milanovićem, odbornikom Tomislavom Đorđevićem i koordinatorom za međunarodnu saradnju Draganom Stankovićem, Pulska arena 2004.)

– Čime se bavite u slobodno vreme?

Kada radite privatno, onda je slobodnog vremena malo. Pratim kulturne događaje, to me ispunjava, čisti od naslaga posla i svakodnevice, duh osvežava. Pozorišne predstave skoro i da ne propuštam, Džez fest naravno, često sam i na koncertima u Muzičkoj školi, na nekim izložbama. Veliko mi je zadovoljstvo da provodim vreme sa sinom, da osmišljavam njegovo slobodno vreme.

– Malo ko zna da ste…?

Mislim da mnogi ne znaju da sam diplomirani inženjer poljoprivrede. Potpuno me prepoznaju kao novinara i menadžera za odnose s javnošću. Ne treba biti lažno skroman – nikada niko od kolega novinara, opštinskih funkcionera nije rekao: Ma. gde ti to znaš, ti si završio poljoprivredu! Za novinara je vrlo važno da ga odlikuje opšta kultura i pismenost, da čita knjige, da prati novine, radio i TV, da je dobro informisan. Bilo mi je zanimljivo kada mi je Branko Vićentijević-Džane na početku mog rada u Patku rekao da su inženjeri odlični novinari. Mislim da ima dosta istine u tome. Takođe, veliki sam ljubitelj lekovitog bilja i konzument čajeva, ali nažalost i skroman poznavalac, jer nikad nisam imao dovoljno vremena. Oduvek sam gutao knjige i to mi nedostaje otkada se bavim privatnim poslom, a želja mi je da se oprobam u nekoj književnoj formi, kažu da sam nekada bio talentovan. Recimo da je to moja skrivena ambicija, kojom treba što pre da se pozabavim, ako mislim da nešto uradim.

pizon-foto

Naredni sagovornik serijala Web špica ex TV lica sledećeg utorka biće Dragan Jeremić, nekadašnji novinar Dopisništva RTS iz Valjeva, sadašnji zamenik gradonačelnika Valjeva.

M.P.M.

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.