Web špica ex TV lica – Dragan Jeremić

Da je ovo kojim slučajem TV emisija i da je kojim slučajem upravo on njen voditelj, Dragana Jeremića kao svog sagovornika u TV studiju bi najavio kao čoveka koji se pre svega bavi politikom i čoveka koga nervira što se politika trenutno bavi njim. Čoveka koji je uspešniji u pravljenju političara i omogućavanju da oni pobede na izborima, nego kao političar koji je učesnik na tim izborima. Nekoga ko više voli nauku o politici od same politike, čoveka koji voli da se takmiči po unapred utvrđenim pravilima i koji ne voli da gubi. 

Valjevo

Rođen je 27. jula 1970. godine na, kako često voli da kaže, Dan ustanka u BiH i Hrvatskoj. Oženjen je, ima dva sina, školarca. U medijima i oko medija je “ceo život”. Naučio je da čita uz novine u svojoj petoj godini. “Večernje novosti” su bile njegov udžbenik iz Srpskog jezika. Sa 17 godina lično je osmislio i napravio svoje prve novine, koje su se zvale “ISTINA”. Bile su urađene na vrlo specifičan način, rukom ispisane, štampanim slovima. Kopirao ih je i delio. Seća se da je u jednom broju imao prepisan intervju sa Vukom Draškovićem iz zagrebačkog lista “Start”. Posle neuspelog pokušaja da se zaposli u policiji, što mu je bila i struka (učestvovanje u devetomartovskim demonstracijama je bio “neoprostivo pogrešan korak zbog kojeg je morao da ispašta”, a imao ih je više u toku karijere), počeo je da radi u Dopisništvu RTS-a 1994. godine. Na  preporuku dve velike novinarke – Tanje Kovačević Soldatović i Vesne Lojen Djurović, koje su i dan danas njegove prijateljice, tadašnji urednik Slobodan Raković primio ga je na probni rad. Kako je bio sportista i bavio se kik boksom, prvo je bio u sportskoj redakciji. Lako se uklopio i ubrzo je od Rakovića počeo da dobija razne zadatke. Kao sagovornik ne krije da je mnogo toga naučio radeći kao novinar i ponosan je što je prenosio uživo prvu utakmicu koju je RTS emitovao iz Valjeva.

Valjevo

Iz RTS-a je otišao na mesto direktora Doma omladine, da bi se novinarstvu vratio 1999. godine kao osnivač i glavni i odgovorni urednik valjevskog Radija S. Ubrzo je osnovao i Radio Đerdan. U periodu između RTS-a i Radija S pokrenuo je nekoliko novina: SOKOL (sportski dvonedeljni list, koji je tada štampao grafički entuzijasta Zoki “Slavuj”), zatim VON (Valjevske omladinske novine, čiji je urednik bila Radmila Golubović Leman i deca iz radionice novinarstva), potom SMART (list Fondacije za talentovanu decu i omladinu SMART.) Pored toga, 2000. godine ušao je u osnivanje televizije. Nakon petooktobarskih promena, kada su “ugašene tj. oduzete frekvencije oba radija”, počeo je da se bavi privatnim biznisom. Tada je sa Sašom Milovanovićem bio jedan od pokretača lista “Reč nedelje”, koji je izlazio skoro godinu dana jednom nedeljno, a čiji je urednik bio Slobodan Raković. Onda je 2004. osnovao list “Kriva je Drina”, svojevrsne nedeljne novine opština Ljubovija, Mali Zvornik, Bajina Bašta, Srebrenica, Bratunac i Milići, koje su štampane skoro dve godine.  

Iz medija faktički nikada nije izašao. Magistrirao je 2009. godine na temu koja se bavi izbornim kampanjama u štampanim medijima, a 2016. je doktorirao na temu iz oblasti medija, u kojoj je dominantno izučavao spinovanje i manipulaciju kroz prizmu vlasnika medija.    

Na lokalnim izborima održanim u maju 2016. godine bio je kandidat Socijalističke partije Srbije za gradonačelnika Valjeva. Trenutno na funkciji zamenika gradonačelnika Valjeva!

Valjevo

– Da li Vam nekad nedostaje novinarstvo i koliko su mediji bitni u poslu kojim se trenutno bavite? 

Novinarstvo je “opijum za mene”. Volim taj posao i mislim da uz advokaturu (što možda izgleda čudno) daje mogućnost da se najviše stigne u dolaženju do istine i do “kosmičke pravde”. Zaista mi nedostaje, ali nažalost novinarstvo je potpuno devastirano i ta devastacija eskalira u zadnjih petnaestak godina. Od vrlo cenjenog zanimanja sada se sa tom profesijom bukvalno briše pod. Fianansijski je potcenjena, a i esnafski. U poslu u kom sam, novinari su jedna od najbitnijih karika, ako ne i najbitnija. Ne kaže se džabe “ubi ga prejaka reč”. Sada ubija “prejak naslov”.

– Povucite paralelu između perioda kada ste radili kao novinar i sada kada ste na poziciji novinarskog sagovornika? Šta je teže, voditi emisiju uživo ili biti gost TV emisije koja ide “live”?

Ova dva perioda se ne mogu porediti. Prvo, tih devedesetih je bilo puno lepše i smislenije i cenjenije biti novinar, a sada… ne znam, možda sam nostalgičan, ali mi se čini da je tada bilo bolje. Možda što sam bio mlađi, ko će ga znati!? Mnogo je teže voditi emisiju nego biti sagovornik. Neuporedivo je to. Kao sagovornik sve zavisi od mene. Mogu i bez novinara. A, kao novinar… e, tu ako mi je sagovornik “nezgodan, malorečiv ili glagoljiv” teško li se meni…

Valjevo

– Bili ste deo novinarskog tima Dopisništva RTS-a. Kakve emocije imate prema periodu dok ste radili u studiju na “Promaji”, kako je izgledalo prvo Vaše pojavljivanje pred kamerama i kako biste generalno opisali taj period?

Moj prvi ozbiljniji posao. I prvi ozbiljan šef. I prve ozbiljne kolege. I danas koristim neke stvari koje sam tada naučio. Često s ponosom ističem da je Slobodan Raković, pored Milomira Minića, čovek od koga sam najviše naučio, posebno kako rukovoditi i raditi sa ljudima različitog obrazovanja i karaktera. Kolege su bile vrhunske: Vesna Lojen, Tatjana Kovačević, Mića Matić, Radovan Lazarević, pa kamermani Dragan Rakić, Darko Despotović, Dejan Petrović. Ekipa koja je mogla da radi u bilo kojoj TV kući u Srbiji i da obavi bilo koji zadatak. I danas imam odličan odnos sa svima iz te ekipe. Da ne zaboravim Slađanu Vasiljević, koja je došla u istom period kad i ja. A, prvo pojavljivanje pred kamerama bilo je ćitanje sportskih vesti na kraju valjevske hronike. Mislim da taj strah više nikada u životu nisam osetio. Kao da sam se spremao za borbu protiv Majka Tajsona. Pre bih njemu na megdan izašao nego pred kamere. Ali, gde Raki to da kažeš. Idi i gini…i ćuti. Ja to zovem “kako se kalio čelik”. A, sam Studio na “Promaji” bio je pojam u to vreme za ostale regionalne centre. Nikada nisam sreo veštijeg čoveka od Rakovića, kako se orio i izborio za svoj studio gore u matičnoj kući, kako po pitanju opreme i tehnike, tako i po pitanju uslova za nas radnike.

Valjevo

– Da li su Vas ljudi tada prepoznavali na ulicama i javnim mestima i da li smatrate da ste sada daleko poznatiji?

Posle godinu dana rada gore, prepoznavali su me, bez dileme. Ali mislim da sam sada ipak daleko poznatiji. Ako ništa ono bar zbog staža iza sebe…

– Nezaboravan TV intervju imali ste sa…?

Bez dileme sa Ivanom Radojičićem, prvim čovekom u Srbiji koji je krenuo u borbu sa SIDOM, iako je i sam bio zaražen. Javno je to priznao, što je tada bilo herojstvo. Intervju mi je ostao u sećanju ne samo po uspešnosti te priče emitovane na RTS-u, već i po samoj pripremi za intervju i samom toku intervjua, gde je došla do izražaja činjenica da mi tada o toj bolesti ništa nismo znali.

Valjevo

– Najteži TV sagovornik…?

Njih je bilo više po više aspekata. Izdvojio bih recimo razgovor sa čelnicima i fudbalerima “Budućnosti”. Trebalo je da razgovor traje sat vremena, naravno uz inserte sa utakmica, a povod je bio plasman tog kluba u Prvu B ligu. Imao sam ukupno šest sagovornika, koji su rekli sve što su imali u prvih petnaest minuta (čast tadašnjem golmanu Saši Đokoviću). Šta mislite šta sam radio u preostalih 45 minuta? A, minut na televiziji traje kao večnost.

– Izveštavali ste sa mnogih događaja, koji od njih ćete zauvek pamtiti i prepričavati?

Bilo ih je baš. S obzirom na to da sam i tada imao svoj politički stav, izbegavali su da me šalju gde god je bilo “p” od politike. Tu su išli prekaljeni novinari. RTS je imao specifičnu koncepciju, Primarne su nam bile teme koje smo slali za Beograd i koje su išle na velikoj televiziji. Teme su plasirane “odozgo” ili smo ih mi nametali. A, čsto smo, bogami ni od čega pravili vest. Naravno ako zatreba. Sve te događaje pamtili smo ne po tome što nam je prilog emitovan na RTS-u, to je bilo normalno, več po stvarima oko tog događaja. O tome da smo događaj snimali bez kasete u kameri, jer je zaboravljena, pa je onda u pomoć pozivana arhiva itd.

Valjevo

– Podelite sa nama jednu anegdotu sa snimanja?

E, tek toga je bilo. Recimo u povratku iz Bačkog Jarka, gde je “Budućnost” igrala sa ekipom “Mladosti”, stali smo u Platičevu da predahnemo. Ubrzo smo nastavili put. Kad sam došao u Valjevu, na stadionu me čekao kolega sa autom da prebacimo opremu u Studio. Tek tada sam primetio da u autobusu sa mnom nema ni kamermana Dejana Petrovića, ni tada tehničara, a sada kamermana Darka Bursaća. Jednostavno sam ih zaboravio u Platičevu.

– Lapsus koji pamtite ili lapsus koji se dugo prepričavao?

Salapsusima je još gore! Po običaju sam radio fudbalsku utakmicu “Budućnosti” sa Pećine. Sećam se bilo je 1:0 za domaće. Pošto su utakmice subotom, morao sam odmah posle završetka u Studio da izmontiram prilog i pošaljem u Beograd da bi se emitovao u Trećem Dnevniku (golovi samo) i uvek ceo prilog u emisiji “Sportska subota”. Pošto sam skoro redovno išao za Beograd baš subotom posle montaže, ja onda samo pročitam “off” (novinarski tekst, prim.aut.) obeležim montažerki važne detalje i odem. Napominjem da je ovo bilo najstrožije zabranjeno. Pravilo je da tek kad se prilog izmontira i pošalje za Beograd može napustiti Studio. Međutim, ja sam otišao po sistemu neće niko znati. Naznačio gol i par šansi i ostavio da se izmontira. Došao u Beograd, opušteno gledam TV i rekoh `ajde da pogledam i “Sportsku subotu”. Kad ono katastrofa. Ide prilog iz Valjeva, ja u off-u objašnjavam detalje koji su prethodili golu i sam gol, a na slici nigde gola. Lopta završava na prečki i odbija se do pola terena. Tada nije bilo mobilnog telefona, tako da sam do ponedeljka bio miran. Kako je izgledao prvi sastanak redakcije posle toga možete zamisliti.

Valjevo

– Kakva je sadašnja medijska slika u Valjevu prema vašem mišljenju?

Šarena… ali, niti bolja, niti gora nego u Srbiji. Potcenjeno zanimanje do maksimuma. Tri televizije, četiri radija, jedne novine i desetak portala od toga četiri-pet ozbiljnih. Mislim da je to premnogo za Valjevo, pre svega gledano iz ugla finansija. Ali, tako je kako je.

– Ima li Valjevo prave novinare, pezentere i voditelje?

Ima, ima. Nažalost, mnogo ih je i napustilo ovaj posao upravo zbog loše finansijske situacije u medijima.

– U čemu je tajna dobrog novinara?

Ima tu više uslova. I nema tajni. Od čoveka i njegovih intelektualnih, ali i drugih osobina, kao što su glas i afinitet, zavisi da li će od njega biti TV, radijski ili novinski novinar. Ne bih tu zanemario ni predodređenost. To znači prirodno radoznao, ljubopitljiv, komunikativan, šarmantan… Težak je to posao. Ne kaže se džaba „novinari moraju da sve znaju i da ništa ne znaju“.

Valjevo

 – Šta mislite o tezi da dobar novinar na prvom mestu mora biti dobar čovek?

Čudna teza. Može da bude, a ne mora da znači. One čudne čike da im ne pominjem ime, koje su i Pulicera dobile kao veliki novinari, dobili su ga na lažima koje su pisali iz Srbije. Oni su veliki novinari, ili ih nažalost svet takvima smatra, ali dobri ljudi nisu nikako. Naprotiv. Oni su lažovi i zločinci.

– Da li ste nekada ispaštali zbog novinarskog poziva?

Imao sam problema kao i svi koji imaju stav, ali nisam se na to obazirao.

 – Televizija po Vašoj meri je…?

U Srbiji ipak RTS, jer najviše verujem informacijama iz te kuće. Poverenje ostalo valjda od pre. Ne cenim baš nešto naše komercijalne televizije. Antena mi je bez dileme najomiljenija.

– Da trenutno radite na televiziji, koju globalno poznatu ličnost biste intervjuisali i koje najvažnije pitanje biste joj postavili?

Velika želja mi je da upoznam i razgovaram sa Džulijanom Asanžom. Pitao bih ga da li postoji ikakva mogućnost da se omogući celom čovečanstvu da bude upoznato sa „bolesnim“ idejama velikih vladara sveta. Jer samo nas informisanost može spasti.

Valjevo

– Da se ne bavite politikom i da niste na poziciji zamenika gradonačelnika, bili biste? 

Advokat ili novinar. Zato što sam pomalo Don Kihot. Volim, a imam i potrebu da jurišam na vetrenjače i naravno da ispravljam “Krivu Drinu”.

– Čime se bavite u slobodno vreme ?

Imam ga očajno malo, a kada ga ugrabim koristim ga za učenje i pisanje, da pogledam neku dobru utakmicu. Uglavnom košarku i odbojku. Upravo pišem knjigu o izbornim kampanjama.

– Malo ko zna da ste…?

Iako važi da u Valjevu znaju sve o meni, mislim da malo ljudi zna da sam pokrenuo ili učestvovao u pokretanju čak pet novinskih listova – “Istina”, “Pravi smer”, “Sokol”, “Reč nedelje” i “Kriva je Drina”, da sam prvi svoj prvi dinar zaradio u Pivari preko omladinske zadruge i da sam se uspešno bavio privatnim poslom. Malo ljudi zna da sam kao levičar od rođenja bio pristalica Vuka Draškovića, sve dok je držao kurs socijalne pravde i borbe za radnička prava. Ima toga još…

Valjevo

(DigiArt by Zoran Mujbegović)

Naredni sagovornik serijala “Web špica ex TV lica” sledeće sedmice biće Milica Petković, načelnica Komunalne policije, nekadašnja novinarka, prezenter vesti i voditeljka Regionalne televizije Valjevo.

M.P.M.

 

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.