WEB ŠPICA EX TV LICA – MARIJANA JEVTIĆ

Da je ovo kojim slučajem TV emisija i da je kojim slučajem upravo ona njen voditelj, Marijana Jevtić bi samu sebe najavila kao „nekadašnjeg novinara Radio Televizije Srbije, danas šefa PR službe gradonačelnika Valjeva. Ženu koja je posvećena svom detetu, ali i karijeri, koju brižljivo gradi već pune dve decenije. Odgovornu, ambicioznu, energičnu, kreativnu, profesionalca u svom  poslu, sa željom da napreduje u karijeri i da vrednim radom obezbedi sigurnu budućnost svom detetu“.

Rođena je 23. janura 1974. godine, udata je za nekadašnjeg kolegu, novinara dopisništva RTS-a u Valjevu, Mihaila Jevtića. Imaju sina Davida. Želja da radi na televiziji, rodila se, kako sam kaže, već u Valjevskoj gimnaziji, kada je prve korake pred kamerom načinila u dramskoj sekciji, iako je, bila učenik prirodno-matematičkog smera, nakon završene Osnovne škole „Milovan Glišić“ i zaslužene Vukove diplome. Njena svestranost već tada se, prema njenim rečima, ogledala u želji da  se „oproba“ u direktnoj kumunikaciji sa gledalištem, kroz objektiv, koji prepoznaje, na sebi svojstven način, sve mane i vrline i to bez greške. U Dopisništvu RTS-a u Valjevu počela je da radi kada sam imala samo 22 godine. Od 2005. godine radi u PR službi Grada, a od juna meseca je na mestu šefa. Diplomirani je ekonomista, a pre svega ponosna mama petanestogodišnjeg Davida, koji je nosilac Vukove diplome sa izuzetnim rezultatima na republičkim i okružnim takmičenjima iz matematike i fizike, danas učenika prvog razreda specijalno-matematičkog smera Valjevske gimnazije i uspešnog vaterpoliste, kapitena svog tima u VK „Valjevo“.

– Da li Vam nedostaje TV novinarstvo i koliko se ono razlikuje od posla koji obavljate kao šef Službe za protokol i informisanje Grada Valjeva?

Često kažem, televizija traži i uzima, bez rezerve, celog čoveka. Kamera skenira pogled, izraz lica, mimiku, pokrete. Morate pre svega da volite televiziju i samo tako možete da radite dobro svoj posao. Mislim da sam bila dovoljno vešta u intrerakciji sa objektivom. O tome svedoče sva moja brojna uključenja „uživo“ u informativni program Radio Televizije Srbije. Moj cilj je bio da steknem poverenje gledalaca. Na Vaše pitanje, da li mi nedostaje TV novinarstvo, odgovor je svakako da, iako već dugo godina radim posao koji ima dosta sličnosti. Osim toga i dalje sam uz muža Mihaila „vezana“ za RTS, svakodnevno sam, indirektno naravno, uključena u njihov rad i često kažem „moji“ iz RTS-a, jer se još uvek osećam kao deo tima.

– TV karijeru „dugujete“ dopisništvu RTS-a. Kakve emocije imate prema periodu dok ste bili „zaštitno“ lice Dopisništva iz Valjeva i kako biste opisali taj period?

Pre svega bila sam voditelj vesti i emisija, autor reportaža, urednik vesti, ali i brojnih dokumentarnih i drugih emisija. I tako sve od 1996. do 2003. godine u Dopisništvu Radio Televizije Srbije u Valjevu. Sedam godina vrednog rada i učenja novinarskog zanata, kroz praksu pre svega, gde nema prostora za grešku. Imala sam strogog mentora i urednika Slobodana Rakovića, koji u to vreme, najmlađim članovima redakcije, među kojima sam bila i ja, nije ostavljao prostor za predah u poslu. Baš zato smo dobro „ispekli“ zanat. Rad u studiju i na terenu, svakodnevni sastanci redakcije na kojima smo morali dnevno imati bar tri aktuelne teme. A, sa nama, starije kolege, novinari bez premca, već uhodani, stari „vukovi“ u novinarstvu. Tada smo krenuli i sa lokalnim programom, koji je kasnije prerastao u Televiziju Valjevo. Radili smo i po 12 sati dnevno, jer smo jednu rubriku montirali vrlo često u tri verzije, jednu koja je bila emitovana u lokalnom programu, drugu koja je išla za emisiju „Srbija danas“ i treću za „Dnevnik“.

– Da li su Vas ljudi prepoznavali na ulicama i javnim mestima dok ste radili na televiziji i kakav je osećaj biti poznat ?

Svakako, a kada ste tako mladi, to prija. Čak i tada, ja sam to posmatrala iz jednog drugog ugla. Pre svega sam bila ponosna na činjenicu da, kada stanem pred kameru i uključim se u program RTS-a, i kada me gleda u proseku 1,5 miliona gledalaca, ja predstavljam svoj Grad i toga sam bila svesna u svakom momentu. Lepo je čuti voditelja iz beogradske redakcije kada kaže „bila je to naša Marijana Selenić iz Valjeva“.

Ponosna sam na činjenicu da sam bila dugo godina prepoznatljivo TV lice, i da sam Valjevo predstavlja u informativnim programima Radio Televizije Srbije, nadam se u najboljem svetlu, a status javne ličnosti prati me kroz celu karijeru.

– Nezaboravan intervju imali ste sa… ?

Bilo ih je zaista mnogo. Kroz naše emisije lokalnog programa prošli su svi tadašnji političari, privrednici i druge značajne ličnosti ne samo iz Valjeva, već iz cele Srbije. Pamtim dve rubrike koje su nekoliko puta reprizirane u programu RTS-a,  o sjajnom modelaru jedrenjaka i čoveku koji je ručno pravio fijakere.

– Najteži TV sagovornik bio je… ?

Nije bilo teških sagovornika, umela sam da od njih dobijem odgovore koje sam tražila.

– Izveštavali ste sa mnogih događaja, koji od njih ćete zauvek pamtiti i prepričavati ?

Rad u RTS-u tokom bombardovanja ću dugo pamtiti. Bila sam prva koja je objavila da je počelo bombardovanje, a imala sam tu čast i da se uključim u program i da objavim da je bombardovanje završeno. Tog 24. marta, oko osam sati uveče, zvali su iz studija i rekli mi da spakujem osnovne stvari u kofer i da će doći vozač po mene. To se desilo, pre nego što su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. Čim sam kročila u studio, tek što sam skinula jaknu, sela sam pred kameru i saopštila građanima uputstva kako da se ponašaju tokom vazdušne opasnosti. Tih dana, spavali smo na vojničkim krevetima u podrumu Dopisništva RTS, čekajući, u skladu sa instrukcijama iz Beograda, dan kada će bombardovati Valjevo. Kolege snimatelji su „dežurali“ na smenu, samo da ne propustimo taj trenutak. Kada su počeli da bombarduju repetitore u Srbiji, a naš se nalazi tik uz Dopisništvo, tek tada su, sećam se, početkom aprila, izmestili redakciju u hol Doma kulture. Imali smo na svaka dva sata uključenje u lokalni program sa najnovijim vestima, svakog dana. Sada, kada se toga setim, da se našalim, pitam se ko je gledao te vesti, kada su ljudi uglavnom bili u skloništima ili podrumima. Ali, profesionalni odnos prema poslu, uvek je bio iznad svega, doduše i nalog urednika.   Kada su bombardovali tadašnji SUP, kolege snimatelji i ja smo bili dežurna ekipa. Mladi, puni energije i željni druženja, stizali smo sve, pa i da u pauzi između bombardovanja i radnih zadataka, predahnemo u valjevskim kafanama, koje su radile uprkos vazdušnoj opasnosti. Bili smo na samo sto metara od zgrade SUP-a u momentu bombardovanja.. Takođe, upečatljivo mi je bilo i snimanje u „Krušiku“ samo pola sata nakon prvog bombardovanja fabrike, kada su došli zvaničnici iz Beograda, a vazdušna opasnost bila je još na snazi. Dugo ću pamtiti i snimanja u Mionici nakon zemljotresa, naš rad u Dopisništvu petog oktobra i anketu sa građanima Valjeva koju sam radila na dan ubistva Đinđića. To su nezaboravna iskustva, a radne zadatke smo prihvatali bez pogovora.

 – Podelite sa nama jednu anegdotu sa snimanja?

Dopisništvo RTS-a se sada preselilo na novu adresu iz studija na „Promaji“ i među dragocenom dokumentacijom, nije bilo lako pronaći snimak koji možemo protumačiti i kao anegdotu. „Uživo“ u programu, dok sam čitala vest koja se odnosila baš na nestanak električne energije, eksplodirao je najveći reflektor u studiju. Ja sam završila vest i tek tada su vatrogasci ušli u studio… Kako je to sve izgledalo, može se videti  na snimku.

 

– Lapsus koji pamtite ili lapsus koji se dugo prepričavao?

Pripremila sam za Vas i „Valjevska posla“ snimak vesti, u pitanju su servisne informacije, dan uoči Nove godine i čuvena rečenica „hleba neće biti…”. Kasnije smo se svi šalili zbog toga.

– Sadašnja medijska slika u Valjevu je prema Vama…?

Novinarstvu morate biti posvećeni i morate svim srcem voleti taj posao i tu pre svega mislim na televiziju, jer je najzahtevnija. Danas, gledajući iz ugla PR-a, smatram da je u interesu svih nas, koji živimo u Valjevu i volimo naš grad, pre svega promocija svih vrednosti i potencijala koje imamo. Mediji su nam partneri u tom zajedničkom „projektu“ i ja poštujem svoje koleginice i kolege. Lično smatram da novinarska profesija nije dovoljno cenjena, a osim toga, znam da novinari ne zarađuju dovoljno.

– Ima li Valjevo prave TV prezentere i voditelje ?

Dok sam ja radila na televiziji, vredno smo učili i iz dana u dan smo se trudili da budemo što bolji. Prošli smo brojne obuke, vredno vežbali danima, slušali savete iskusnijih kolega. Danas se u Valjevu sve manje pažnje poklanja usavršavanju u tom delu posla.

– U čemu je tajna dobrog novinara, prezentera i voditelja ?

Novinarstvo jeste zanat, ali za novinarstvo, kako mi volimo da kažemo, morate da imate „žicu“. To ili imate ili nemate. To nosite u sebi. Kada to kažem, tu posebno mislim na televizijsko novinarstvo, gde spajate sliku i reč i gde stvarate kompletan vizuelni prikaz događaja. Moje skromno mišljenje je da posao prezentera i voditelja ne može svako da radi i da morate za to, pre svega, biti talentovani. Naravno morate i vredno učiti, ali prijatnu boju glasa ili imate ili nemate.

– Šta mislite o tezi da dobar novinar na prvom mestu mora biti dobar čovek ?

Slažem se da mora biti dobar čovek, ali stvarnost nas vrlo često demantuje. Morate imati dobre namere i biti vizionar. Uporan, posvećen poslu, neko ko razmišlja tri koraka unapred.

– Da li ste nekada ispaštali zbog novinarskog poziva ?

– Samo delimično, mada nisam imala značajnije neprijatnosti. Ritam u poslu koji smo mi imali, tražio je posvećenost i mnogo odricanja. Ipak, moram da priznam da sam uživala. Najbolji osećaj je kada vidite reportažu koja se emituje u programu, a čiji ste autor od ideje do finalne realizacije. Ostavljate neizbrisiv trag i svoj autorski pečat.

– Televizija po Vašoj meri je…..?

Radio Televizija Srbije, medijski javni servis svih građana naše lepe zemlje.

– Da trenutno radite na televiziji, koju globalno poznatu ličnost biste intervjuisali i koje najvažnije pitanje biste joj postavili ?

Vladimira Putina. Tema bi bila unapređenje ekonomske saradnja Rusije i Srbije.

– Da ne radite trenutno kao šef Službe za protokol, bili biste… ?

Bila bih  PR menadžer jedne velike kompanije u Beogradu.

– Čime se bavite u slobodno vreme ?

Posvećena sam porodici pre svega, prijateljima, ali i kućnom ljubimcu, zlatnom retriveru Reksu. Provodim slobodno vreme u prirodi, rekreaciji, šetnji, druženju. Radim i dodatne poslove, pišem projekte, učestvujem u realizaciji projekata, autor sam promo-filmova.

– Malo ko zna da ste… ?

Malo ko zna da sam jedno vreme vozila motore i automobile spremne za auto-reli. Malo ko zna da sam igrala fudbal i tennis, kada je moj sin bio mlađi, a danas vaterpolo i košarku. Naravno, nevešto u odnosu na momke. Malo ko zna da se odlično snalazim u kuhinji i da pravim torte koje umem vrlo kreativno da ukrasim, skoro profesionalno. I to naravno nije sve! Ostalo je rezervisano za moju porodicu i najbliže prijatelje.

Naredni sagovornik serijala Web špica ex TV lica sledećeg utorka biće Nebojša Andrić, nekadašnji v.d. direktora i glavnog i odgovornog urednika Radio Valjeva  i Regionalne televizije Valjeva.

M.P.M.