WEB ŠPICA EX TV LICA – NEBOJŠA ANDRIĆ

Da je ovo kojim slučajem TV emisija i da je kojim slučajem upravo on njen voditelj, sagovornika Nebojšu Andrića bi  najavio rečima: „Još je živ. A, preživeo je dve snajperske i jednu minobacačku vatru dok je izveštavao sa ratišta u Hrvatskoj 1991. godine. Zajedno sa porodicom preživeo eksploziju aktiviranu na kućnom pragu 1999. godine, a počinioci tog akta nikada nisu obelodanjeni. Pre osam godina preživeo rak glasnih žica. Ostao bez njih i pola grkljana, a i dalje govori, drži seminare. Nedavno preživeo operaciju na otvorenom srcu. Urađena su mu tri by pass-a. Posle oporavka nastavio da radi istim tempom kao i pre operacije“. 

profil-fotka

Rođen je 21. jula 1961. u Valjevu. Živi u Beogradu. Radi širom Balkana. Ima četvoro dece. Ćerku Andreu (28), sinove Branka (20), Bogdana (17) i Lukšu rođenog 29. septembra ove godine. Novinarsku karijeru započeo je kao honorarni saradnik, potom je bio novinar, urednik, a 1994/1995 v.d. direktora i glavnog i odgovornog urednika „Radio Valjeva“. Od osnivanja, 1997. pa do 2005. godine pisao za list „Danas“. Godinu dana (1999/2000) bio dopisnik „Radija Slobodna Evropa“. Od 2002. do 2004. bio v.d. direktora i glavnog i odgovornog urednika „Regionalne televizije Valjevo“. Od 2005. nije u novinarstvu. Od tada do danas objavio je tek nekoliko tekstova o veštinama komunikacije uglavnom u speciijalizovanim časopisima. Međunarodno je sertifikovani trener komunikacijskih veština i osnivač agencije za konsalting „AgitArt“. Piše poeziju.

– Da li Vam nedostaje novinarstvo i koliko se ono razlikuje od posla kojim se trenutno bavite ?

Novinarstvom se ne bavim već 11 godina, ali je ono čime se danas bavim veoma blisko tom teškom poslu i to najbliže televiziji. Obučavam uglavnom mlade ljude kako da na najbolji način promovišu svoje poslovne, političke i ideje kojima žele da promene nešto u društvu. Zato sam još uvek budala koja radi na popravljanju društva. Dakle, kao međunarodno sertifikovan trener držim širom Balkana treninge, seminare, obuke za kreiranje i upravljanje kampanjama svih vrsta, veštine komunikacije, što podrazumeva sve kanale komunikacije i sve vrste javnog nastupa. Nedavno sam osnovao agenciju za konsalting „AgitArt“ koja se pored obuka bavi i komunikacijskom revizijom. Uđemo u neku kompaniju, organizaciju, sagledamo njihovu internu i eksternu komunikaciju, shvatimo gde je problem, ukoliko ga ima, i činimo njihovu komunikaciju boljom.

peking-2010-godine

(U Pekingu 2010. godine)

– TV karijeru „dugujete“ Regionalnoj televiziji Valjevo. Kako biste opisali period vezan za tadašnju TVA ?

Uh! Prema tom periodu imam dosta jake emocije. Bila je to velika borba i teškoća stvaranja. Izuzetno mlada ekipa. Entuzijazam. Bliski odnosi. Skoro svi koji su činili taj tim zvali su me „Papa Šone“ i danas to čine. Mislim da to dosta govori o odnosima u timu. Kada sam zbog svoje pogrešne političke ambicije odlazio iz televizije skoro svi smo plakali. Nismo imali vremena da stvorimo televiziju kakvu smo želeli, ali ja sam izuzetno ponosan na jednu borbu koju smo vodili i iz koje smo izašli sjajnih očiju i podignute glave. Iz nama nepoznatih razloga centralni, državni javni servis nam je isključio predajnik, koji je bio u istoj prostoriji sa njihovim predajnicima i od koje su zaposleni u RTS imali ključ. Mesec dana nismo radili. Pregovarali smo, protestovali i na kraju se izborili za pravo na rad. Uspeli smo jer smo bili jedinstveni i jer smo znali da smo u pravu. Osim toga što smo se izborili za opstanak, nagrađeni smo na veoma specifičan način. Jedan nemački teoretičar novinarstva nas je stavio u knjigu kao primer odnosa centralnog javnog servisa prema lokalnim, regionalnim medijima. U toj njegovoj priči mi smo bili pozitivna strana, istrajni i još jedan primer pobede malih nad daleko, daleko nadmoćnijim suparnikom.

(Sa kolegama novinarima na sednici SO Valjevo)

– Da li su Vas ljudi prepoznavali na ulicama i javnim mestima dok ste radili na televiziji i kakav je osećaj biti poznat ?

Nikada mi niko na ulici i na javnim mestima nije prišao zbog novinarskog rada. Dok sam radio u radiju retko ko je povezivao moj glas sa likom, a na televiziji sam bio kratko i retko sam bio pred kamerom, pa ni to nije bio razlog za prepoznavanje. Bilo je nekih drugih mojih aktivnosti zbog kojih su me prepoznavali, ali bilo je mnogo i onih koji su se pravili da me ne poznaju zbog mojih emisija i tekstova. To je, nažalost,  tako ako ozbiljno radite svoj posao i zbog toga se nikada nisam uzbuđivao. Naprotiv, bio sam ponosan što od mene okreću glavu oni koji nisu radili u opštem interesu, koji su zloupotrebljavali društvene resurse, a ja ih razotkrio. Inače, nisam nikada bio nešto posebno poznat pa nisam taj teret ni osećao.

(Ispred kuće posle eksplozije, 1999. godine)

– Nezaboravan TV intervju imali ste sa… ?

Sa mnogima sam razgovarao u autorskoj emisiji „Vruća fotelja“, ali najčešće se setim pokojnog Živorada Kovačevića, nekadašnjeg gradonačelnika Beograda i predsednika Evropskog pokreta. On je bio izuzetak. Tolerantan, spreman da pred argumentima novinara prizna da je pogrešno mislio, bio u zabludi, da polemiše bez sujete, bez nervoze uz poštovanje sagovornika i auditorijuma.

– Najteži TV sagovornik… ?

Bili su to ratni veterani. Ljudi sa kojima sam proveo četiri meseca na ratištu u Hrvatskoj. Teška je bila emisija o njihovim posleratnim i psihičkim i egzistencijalnim problemima. Teško mi je bilo i da pitam i da slušam odgovore tih dobrih ljudi. U isto vreme bio sam i ponosan što je jedan od njih pristao o svojoj muci da govori u kameru bez skrivanja. Ponudio sam mu zatamnjivanje, modulaciju glasa. Odbio je. Rekao da je to zato što poštuje moj četvoromesečni boravak na ratištu, što nisam dolazio povremeno na koji sat u pozadinu, već bio tamo gde se rat vidi izbliza i gde se pišu prave priče.

fotka-sa-terena-1994

(Na terenu 1994. godine)

– Izveštavali ste sa mnogih događaja, koji od njih ćete zauvek pamtiti i prepričavati ?

Izveštavanja koja pamtim i prepričavam nisu vezana za televiziju već za radio. Nisu mi draga izveštavanja sa ratišta, ali su važna i, naravno, pamtiću ih zauvek. Mnoge majke, sestre, supruge su mi govorile da su uz radio jedva čekale da čuju moj glas sa ratišta. Bio sam nekoliko puta u opasnosti. Prljav je to bio rat, najprljaviji. Novinari su bili kao glineni golubovi. Kolege kažu da je pravo novinarstvo to ratno, da je to vrhunac profesije, a ja kažem: „ne ponovilo se“. U tom ratu izgubio sam brata od strica i nekoliko drugova. Ovih dana sam negde pročitao:„Bolje da živimo nego da počivamo u miru“. Što se tiče izveštavanja u miru,  najlepše uspomene nosim sa valjevskog Jazz festivala. Ti izveštaji za celu Srbiju, razgovori sa velikanima džeza, to je neopisivo zadovoljstvo. Ostajanje do zore sa džezerima. Uključenja u noćni program. Za nezaborav. Posebno jedan od prvih mojih intervjua sa sjajnom pevačicom Tanjom Jovićević.

– Podelite sa nama jednu anegdotu sa snimanja… ?

 Vodio sam emisiju vezanu za jedan od štrajkova u „Srbijanki“. Bilo je to 2002. ili 2003. godine. U to nisam siguran, ali znam da je trebalo da učestvuju predstavnici sindikata i tadašnji predsednik opštine. Sindikalci su došli na vreme, a predsednika opštine nije bilo, iako je obećao da će da dođe. Počeo sam emisiju bez njega. Posle desetak minuta kamerman mi dodaje cedulju na kojoj piše da je predsednik opštine ispred vrata i da želi da uđe u emisiju. Naknadno je shvatio da je bolje da učestvuje. Pitao sam predstavnike radnika da li dozvoljavaju da predsednik uđe u studio. Oni su, naravno, rekli „da“, jer je to bila prilika da mu postave neka pitanja, ali, verujte mi, da su rekli „ne“, ne bih ga pustio. Nikada nisam podlegao pritiscima vlasti bilo da su ljudi u njoj bili bliski mojim političkim opredeljenjima ili ne. To je lako proveriti.

na-jednom-od-treninga

(Na jednom od treninga)

– Lapsus koji se dugo prepričavao ?

Ne znam da li se prepričavao, ali sam ja zbog njega dugo crveneo jer sam pogrešio ime sagovorniku, a to nikako nije dobro za novinara. Ondašnjeg ministra zdravlja Tomicu, prekrstio sam u Mikicu.

Sadašnja medijska slika u Valjevu je prema Vašem mišljenju… ?

Ne poznajem je dovoljno dobro, ali ono što uspevam da uhvatim nije ništa drugačija od ukupne medijske slike u Srbiji. Novinari su poniženi, pravim novinarima, profesionalcima se preti. Ne eliminišu ih kao nekada mecima već perfidnim sprečavanjem da rade svoj posao. Najčešće ekonomskim pritiscima.

– Ima li Valjevo prave novinare, voditelje, prezentere ?

 Ne stižem da gledam valjevske televizije. U Beogradu imam u kablu samo VTV, ali i to retko pogledam.

– U čemu je tajna dobrog novinara, voditelja i prezentera ?

U posvećenosti i hrabrosti.

gimnazija-10-godina-mature

(Gimnazija, 10 godina mature, 4A-dva Andrića, Arsenić i Antonić)

– Šta mislite o tezi da dobar novinar na prvom mestu mora biti dobar čovek ?

Saglasan sam sa tom tezom i mislim da svako ko radi sa ljudima ne može da bude dobar u svom poslu ako je loš čovek, ali je i diskutabilno ko je loš čovek i ko  procenjuje da li neko loš ili dobar.

– Da li ste nekada ispaštali zbog novinarskog poziva?

O, da. Bivao sam i suspendovan. Jedno godinu dana sam izigravao stonu lampu u redakciji i to zato što sam u gradskoj emisiji na radiju pročitao Tanjugovu vest i na osnovu nje postavio neka logična pitanja. Pitao sam se kako nema para za petnaestominutnu ambulantnu intervenciju na srcu novorođenčadi, a ima para za reke viskija, za Bambilende, Madone, Košave i slično. Kada sam pitao šta nije tačno u mojoj priči, tadašnji urednik je rekao da je sve tačno, ali da mi je ton bio loš, tendeciozan. Odgovorio sam mu da je za ton u radiju zadužen tonac, a ne ja. Tako ja dobijem tri meseca suspenzije, a faktički nisam radio celu godinu bez obzira na teme koje sam predlagao. Za godinu dana mi je dozvoljeno da uradim polumesečnu normu i to samo kada nije bilo nikog drugog da taj posao uradi. To je bio i razlog da napustim „Radio Valjevo“ i nikada se nisam pokajao.

(Sa ekipom Radio Valjeva, 1988. godina)

Televizija po Vašoj meri je ?

Prepisujem odgovor od Slobodana Ćirića. Kombinacija RTS, N1 i Prve.

– Da trenutno radite na televiziji, koju globalno poznatu ličnost biste intervjuisali i koje najvažnije pitanje biste joj postavili ?

Intervjuisao bih Noama Čomskog i pitao ga zašto je ova naša civilizacija zaglavljena u liberalnom kapitalizmu.

– Da možete da birate posao kojim biste se sad bavili, bili biste ?

Ono što jesam sada. Uživam da radim sa ljudima, posebno sa mladima.

– Čime se bavite u slobodno vreme ?

Sinom Lukšom, koji je rođen pre mesec i po dana.

sa-decom-bogdanom-andreom-i-brankom

(Sa decom – Bogdanom, Andreom i Brankom, fali Lukša)

– Malo ko zna da… ?

Malo ko zna da imam objavljene tri zbirke poezije. Da je još 1998. godine naš poznati pesnik Pero Zubac jednu moju pesmu stavio u antologiju  najlepših pesama o ljubavi.

https://www.youtube.com/channel/UCKh4sdyqYG85I-ClmbTh7-g

Naredni sagovornik serijala Web špica ex TV lica sledećeg utorka biće Slavica Sabo Tripković, nekadašnje novinar Vujić televizije Valjevo i nedeljnika Napred.

M.P.M.

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.