Da je ovo kojim slučajem TV emisija i da je kojim slučajem upravo ona njen voditelj, sagovornicu Slavicu Sabo Tripković bi kratko najavila rečima: „A, sada spektakl“.

Rođena je pre nego što je datum njenog rođenja postao Dan žalosti, ali ipak dovoljno blizu da vuče traume iz detinjstva, jer se na njen rođendan umesto muzike puštala jeziva sirena, a ljudi zastajali na ulici u tužnom minutu ćutanja i sećanja na velikog vođu. Taman kada je ponovo 4. maj ustanovljen kao njen rođendan, baba i tata su upali u depresiju zbog njenog neudavanja. Tabu tema s datuma rođenja preselila se na njene godine, a babi bi svaki put, iako je tvrdila da je nepismena, pozlilo kada bi videla brojku na rođendanskoj torti! Da bi joj udovoljila, i pošto više nije mogla da sluša babino misliš li se ti udavati?!” udala se, rodila dve devojčice i raduje se svačijem rođendanu, a ponajviše svom. Novinarstvo, za koje se školovala i kojim se bavila više od 20 godina, napustila je pre dve godine, ali ono nije napustilo nju. Sa porodicom živi u Norveškoj. Ambicija joj je da savlada norveški jezik, osnuje NVO, da se bori za jeftinije, uređenije i štedljivije norveško društvo. A ko zna, možda se ponovo zaposli kao novinarka!? Do tada planira da piše priče na svom blogu, uživa u prirodi, besprekornom vazduhu i vodi, kao i radosti svoje dece.

1239582_10201992283352100_1523413430_n

Porodica Sabo sa ambasadorom Mađarske prilikom dobijanja mađarskog državljanstva 2013.

 – Da li Vam nedostaje novinarstvo i koliko se ono razlikuje od posla kojim se trenutno bavite?

 Novinarstvo mi jako nedostaje, to je način života, razmišljanja, mislim da je neko ko je jednom iskreno radio i živeo kao novinar to ostaje zauvek, a ja sam to baš dugo, dugo radila. Danas, kada više ne radim kao novinarka, ja i dalje dišem isto, razmišljam isto, postavljam sebi ista pitanja i srećom postoje društvene mreže, blogovi, te sve što vidim ili saznam, a što smatram korisnim ili zanimljivim, mogu da podelim, okačim sliku, napišem komentar, a evo vraćam se i pravom pisanju. Jeste da na ovom ne zarađujem, ali pišem o čemu želim i na svoj način, svojim stilom koji je – što bi rekao moj veliki „učitelj” Efraim Kišon – još malo, pa istina!

ladan-oblog

DigiArt: Zoran Mujbegović

– TV karijeru „dugujete“ VTV-u? Kakve emocije imate prema periodu dok ste radili na televiziji i medijima uopšte? Kako biste opisali taj period?

Imala sam sreću da radim u svim medijima, na radiju, televiziji, novinama, internet portalima, pa čak i različite poslove, što takođe proističe iz moje radoznalosti da što više saznam i naučim i iz tog iskustva izaberem ono što je najbolje za mene. Tačno je, TV „karijeru” sam započela na VTV-u, na samom početku osnivanja tog medija, „pokrivala sam” tu večernju informativnu emisiju, kao što i danas kolege rade. Taj posao je bio kao droga. Sećam se kako me je preplavljivala radost dok sam pakovala svoj prilog i kako sam često govorila „o, što ja volim ovaj posao”. Kasnije sam radila jednu modnu TV emisiju „Vitamin M”, za Studio M, koja se emitovala na Maršu. To je bilo zabavno i to je tema koja me inspiriše gotovo koliko i politika, a pri tom zdravija. Volim novinarstvo i zaista sam bila srećna kada sam stvarala skoro svako svoje „čedo”, od radio emisije „Stilske vežbe”, preko magazina za mlade „Valjevski horizonti” za koje sam specijalno vezana, „Vitamina M”, mnogih mojih TV priloga, „Cyber Baje“, do naravno članaka u „Napredu”, koji su me „proslavili” i doveli do BBC-a i Brisela, kolumni u tom nedeljniku iz nekih prošlih, srećnijih vremena „Ko si, bre, ti?” i „Oko nas” i najzad do mojih blogova „Namigivanja” i sada „Ladnog obloga”, koji je imenovan pre nego što smo znali da ćemo završiti na Severnom polu. Osim te radne dinamike, novinarstvo sa sobom donosi i mnogo putovanja, druženja, novih prijateljstava, upoznavanja najrazličitijih ljudi, jer sam za sve te godine rada imala hiljade sagovornika iz različitih oblasti. E sad, kada se priča o prošlim vremenima, većina ljudi se seća samo lepog, i ja definitivno spadam u tu grupu ljudi. Ali da je bilo samo tako, da je novinarstvo imalo samo svoju sunčanu stranu, ja ga nikad ne bih napustila.

novinarke-u-borbi-protiv-raka

– Da li su Vas ljudi prepoznavali na ulicama i javnim mestima dok ste radili na televiziji i kakav je osećaj biti poznat?

Nije da sam lažno skromna, ali nikad sebe nisam smatrala poznatom i dan danas se iznenadim kad me zna neko koga ja ne znam. Evo skoro mi piše moj „jednom gazda – uvek gazda” Dule Perić: „I u pesmi su te opevali!”. Otvaram link koji prati tu porukicu u nadi da se neki frajer konačno osmelio i javno mi napisao pesmu, kad ono ama jok! Pominje me neki nepoznati lik u nekoj svojoj poetskoj formi, u kojoj se direktno, već u prvom stihu izvinjava lično meni pod punim imenom i prezimenom, jer veli, ne ume da piše kao ja, ali valjda ga muka naterala jer se niko ne bavi tom temom! Slatko me je nasmejao. Naravno, dešavalo mi se da me zaustave na ulici nepoznate osobe, i taman se isprepadam šta li hoće, u Srbiji stalno imaš tu zebnju da si nešto kriv, kad oni bi da pohvale moje priče ili neki tekst, ili me izgrde jer gde su moje priče i zašto ne pišem?! Sve mi to prija, ali isključivo u kontekstu toga da dobro radim svoj posao. Naravno, ne tvrdim da nisam zbog svog imena i prezimena negde i u nekim prilikama lakše prošla, završila neki posao… Šalu na stranu, za mene je na prvom mestu bilo da budem čovek i profesionalac, a sada, uz novinarstvo, kao i svaki javni posao, idu slava, prezir, uvažavanje, šta već ko zasluži. Danas nije teško biti poznat, ali hajde budi čovek i budi priznat. Možda ja nisam za ovo vreme, i jedan profesor na fakultetu je tvrdio da sam iz Muzeja naivne umetnosti, ali ja nisam mogla da nastavim da radim kada sam morala da se odreknem svih svojih i ljudskih i profesionalnih principa.

unnamed

 – Nezaboravan TV intervju imali ste sa …?

Sa Gruom! Njega jedino pamtim jer mi je bio sladak i rekao mi je „da“, kada sam ga na početku intervjua pitala „Gru, jel da, za mene uvek bićeš tu?“

– Najteži TV sagovornik …?

Za 20-ak godina bavljenja novinarstvom bilo je na stotine sagovornika, teško mi je da se setim najtežeg, ali bilo je ljudi, uglavnom političara, koji su odgovarali okruglo pa na ćoše i vrteli svoju kasetu koliko god ih ja premotavala na pitanje. Jovan Tomić, je na primer, bio zmaj za to! Bilo je ljudi koji se toliko uplaše mikrofona, kamere da nisu u stanju ništa da kažu, bez obzira što su pre snimanja bili zanimljivi sagovornici. Jedna od bitnih novinarskih veština jeste da budete u stanju da dobijete odgovor od sagovornika, a ja tu nisam baš bila autoritet. Zato sam se divila Jugoslavu Ćosiću, on ih nije puštao dok ne priznaju!

 – Izveštavali ste sa mnogih događaja, koji od njih ćete zauvek pamtiti i prepričavati?

Mnogo je zadataka bilo, pogotovo poslednjih godina kada nas je u redakciji bivalo sve manje, išli smo sa događaja na događaj bez obzira na oblast kojoj pripada i radili svašta, puno i usitnjeno, a skoro sve pod nekim pritiskom, tako da je teško izvući nešto posebno. Ja sam radila najviše političke teme, izbore, stranačku propagandu i tu, čovek i da je hteo nešto da zapamti, nije imao šta. A i ono što je zapamtio, bolje da ćuti, kamoli da prepričava!

Na Gradcu posle poplava

 – Podelite sa nama jednu anegdotu sa snimanja emisije ili sa terena?

Da malo okrenem na pozitivno, evo jedne pričice kako su me Japanci spasli nevolje, dok sam 2002. radila „Vitamin M“, kad mi se pred samu završnicu beogradske „Nedelje mode“ pokvarila kamera. Priđe mi jedan ljubazan Japanac, koji je snimao pored mene, sreća moja da sam bila sa drugaricom kojoj je engleski kao maternji i meni očajnoj bez reči ustupi svoju kameru. Osim što smo im uzele kameru, dogovorimo se i da na gala veče „fešn vika“ dobri Japanac i njegov prijatelj, moje dve drugarice i ja, dakle nas pet, uđemo na „jednu kameru“ i tri karte (od kojih su dve od Japanaca!): ja kao snimateljka, Japanci kao nesumnjiva lica na jednu kartu i da moje prijateljice studentkinje dobiju svaka po kartu. Japanci ne veruju svojim ušima u čemu treba da učestvuju, ali bez reči pristaju jer vide da mi cičimo od sreće. Sutradan, prvi ulaze Japanci, jer je plan da im odmah dodamo još jednu kartu ako ih zaustave, ali obezbeđenje se ni ne osvrće na ovu dvojicu u odelcima. Jedan od njih, zaboravila sam mu ime, okreće se ka nama, steže pesnice sa palčevima na gore i radosno uzvikuje „mission successful!“. Ja sam celo veče radila, oni su se družili sa mojim drugaricama, i kada smo krenuli na koktel, jedna mi kaže: „Znaš ko su ova dvojica? Konzul i prvi sekretar Japanske ambasade!“. I sad se smejem kad se setim toga. I to ne bi sve. Kaseta iz njihove kamere nije bila kompatibilna sa našom valjevskom opremom, pa smo im u ambasadu nosili naš format da mi prebacuju snimke i rakiju u znak zahvalnosti, a oni se raduju i govore „rakija – extra strong!“, pa zavrte glavom kao da su se ošamutili. Zvali su nas na neke događaje, išle smo na ručak u ambasadu, da gledamo finale svetskog prvenstva u fudbalu koje se te godine odigravalo u Japanu. Presimpatični su bili.

Susret sa kolegom Dejanom Anastasijevićem prilikom posete Briselu 2012.

– Lapsus koji pamtite ili lapsus koji se dugo prepričavao?

Dobro pamtim jedan muzički lapsus, jer je izrečen u emisiji koju sam ja uređivala, a na oboje sam osetljiva, i na muziku i na posao. Na Radio Maršu gde sam, još za vreme studija, dve godine vodila školu radio novinarstva u okviru emisije „Stilske vežbe“, kolega, voditelj budući, najavljuje „Sada slušamo legendarnog Branimira Džonija Štulića i pesmu Usne vrele kao žar“!!!

 – Sadašnja medijska slika u Valjevu je prema Vašem mišljenju…?

Tužna, kao i u Srbiji. Nekad se pitam da li o tome uošte ima smisla govoriti, ali mora da se govoriti dokle god ima ljudi koji žele pošteno da rade taj posao. Ne znam koja je profesija u Srbiji danas najponiženija, ali teško je ceniti profesiju u zemlji gde se ne cene ljudi, čovek i njegov život kao takav. I gde većina ljudi radi zarad egzistencijalnog opstanka. Novinari su mogli da imaju veliku moć u svojim rukama, nisu ih džaba nazvali sedmom silom, da su poštovali sebe i da je bilo solidarnosti. Solidarnost je utopija u Srbiji, dok je u Francuskoj novinarska solidarnost pre nekoliko godina smenila ministra, koji nije imao strpljenja za jednu novinarku, pa ju je onako, bahato otkačio. Svi su zaštitili koleginicu, pokazali su stav, ignorisali su ga i on je podneo ostavku. A šta imamo u Srbiji? Bahate funkcionere koji posle svojih primitivnih, primalnih i nagonskih ispada samo profitiraju i napreduju u karijeri. I nejedinstvene novinare. Nemam razumevanja za to i ja sam imala gazdu i gazdinog gazdu i svoju decu koja su mogla da ostanu gladna, ali sam stajala u odbranu kolega. Kada bi svi stali iza jednog, ni veliki vođa nam ne bi mogao ništa, a kamoli lokalci.

prahistorijska-sa-divcibara

Sa kolegama valjevskih medija na Divčibarama

– Ima li Valjevo prave novinare, voditelje, pezentere?

Srećom, ima novinara koji se ne predaju i koji pokušavaju časno da rade taj posao, da javnosti ponude istinu.

– U čemu je tajna dobrog novinara, voditelja i prezentera ?

Tajna dobrog novinara je da ne radi u Srbiji. A, ako živi u Srbiji i želi da bude dobar novinar, onda mora da bude spreman ili da živi kratko ili da živi pod policijskom pratnjom, ili sa glavom u torbi. Tajna dobrog novinara je u ličnoj i profesionalnoj slobodi, ali i u odgovornosti i svesti da je on neko ko ne samo da informiše javnost, već i edukuje i učestvuje u oblikovanju javnog mnjenja. U Srbiji ne bi smelo da se dozvoli da novinar bude svako. To je isto kao da date oružje nekome bez prethodne medicinske i krivične provere. Ne preterujem, vidimo šta u Srbiji rade ti kobajagi novinari huškaju jedne protiv drugih, spinuju, komadaju ljude i njihove sudbine, ne štede ni mrtve, ni decu, ne biraju sredstva. I tu se vraćamo na ono da prvo moraš biti čovek, pa tek onda novinar.

bbc-jev-seminar-u-novom-pazaru

BBC-jev seminar u Novom Pazaru

– Da li ste nekada ispaštali zbog novinarskog poziva?

Upravo ispaštam.

 – Televizija po Vašoj meri je…?

Ne gledam televiziju, bar poslednje dve godine. Trudim se da živim zdravo i da mi je mozak uključen. Ako baš toliko nemam šta, ili neću ništa da radim, onda pogledam neki naučni kanal ili crtać s decom.

– Da trenutno radite na televiziji, koju globalno poznatu ličnost biste intervjuisali i koje najvažnije pitanje biste joj postavili?

Melaniju Tramp, nastupila bih onako srpski, iz prve, i pitala bih je „Jel tačno da smo mi Jugoslovenke najlepše Amerikanke?“. Sad, kada nam Nole nije Prvi reket sveta i pošto je veliki deo nacije uvređen jer nema više u koga da se projektuje, dajte nam bar Prvu damu Amerike, naše je gore list, a i rođena je kad smo bili jedna država.

facebook_1479856292218

“Napredov Dream Team” – fotograf Željko Emreković i Slavica Sabo Tripković

– Da možete da birate, kojim poslom biste se bavili?

Posle dve decenije novinarstva u Srbiji, od kojeg mislim da je gore samo novinarstvo u ratom zahvaćenim područjima, volela bih da radim u botaničkoj bašti, nekoj umetničkoj galeriji ili eventualno u biblioteci.

– Čime se bavite u slobodno vreme ?

Čitam, šetam, razgledam, pišem…

– Malo ko zna da ste…?

Malo ko zna da sam uvela „Napred“ u sajber eru, uradivši prva elektronsku pripremu jedne stranice novina za štampu, koje su se do tog trenutka komplente prelamale u „Politici“. A, malo ko zna i da sam u Africi mazila lava.

cale4

Belgijske reciklirane žardinjere

Naredni sagovornik serijala Web špica ex TV lica sledećeg utorka biće Katarina Marić nekadašnje lice Vujić Televizije i Dopisništva RTS-a.

M.P.M.