DUŠKO ĐUKANOVIĆ: “METALCU JE POTREBNA OZBILJNA REORGANIZACIJA!”

Iako je od završetka sezone u AdmiralBet Košarakaškoj ligi Srbije prošlo dva i po meseca, KK Metalac prolazi kroz već tradicionalnu fazu letnje hibernacije kad u klubu nema nikakvih aktivnosti. Nezvanično se saznaje da je malo verovatno da će Branislav Ratkovica ostati predsednik kluba, dugovi ponovo kucaju na vrata pa se mnogi navijači valjevskog prvoligaša pribojavaju scenarija od prošle godine kad je Metalac bio na ivici nestajanja. O aktuelnoj situaciji i načinu vraćanja na puteve stare slave najpopularnijeg sportskog kolektiva Valjeva, otvoreno smo razgovarali sa Duškom Đukanovićem, nekadašnjim sjajnim igračem Metalca i jednim od najuspešnijih predsednika valjevskog kluba za čijeg je mandata Metalac od najnižeg ranga stigao do vrha srpske košarke.

– Prošlo je šest godina od kada ste napustili mesto predsednika kluba koji tokom poslednjih godina doživeo dosta teških trenutaka, bio na ivici gašenja ali se još volšebno održava. Čini se da u Valjevu nikoga nije briga za Metalac pa vas pitam kako vidite ovu situaciju?

Očigledno je da je Metalac u izuzetno teškoj situaciji, da je gotovo razvaljen kao klub i da preživljava svoju verovatno najveću krizu, možda veću i od onih iz 2001. i 2016. godine kada je Klub bio praktično ugašen. Posebno se ovaj zaključak odnosi na pitanje organizacije rada u klubu a što je posledica nekompetentnog vođenja kluba i njegove ogromne politizacije u poslednjih nekoliko godina, kada su, praktično predsednici Kluba kao i članovi uprave postavljani nekom vrstom političkog dekreta ili na osnovu nekakvih dogovora u kojima su učestvovali predstavnici vlasti u Valjevu, pre svih gradonačelnik a koliko sam mogao da čujem iz nekoliko izvora, priprema se još jedan takav „poduhvat“ u koji je uključen jedan bivši košarkaš iz Beograda koji bi, trebao da nastavi tu „slavnu“ tradiciju političkog postavljanja rukovodećeg čoveka Kluba bez obzira na pravna akta odnosno Statut kluba koji bi morao biti striktno poštovan. Takvim postupanjem, pojedinci svesno krše zakonske norme i ulaze u sferu ozbiljnog kriminala. Ljudi koji su na rukovodećim funkcijama u klubu na te funkcije suštinski nikada nisu ni bili izabrani jer nikada nisu ni održavane sednice na kojima bi članovi kluba koji imaju aktivno biračko pravo po Statutu kluba, mogli da daju svoj glas nekom kandidatu za određenu funkciju u Klubu na propisan i zakonit način. U ovom trenutku Metalac postoji samo kao klub koji ima svoj matični broj i registraciju u Agenciji za privredne registre a sve ostalo što jedan košarkaški klub čini takvim, na žalost, ne postoji. Sva sreća je da je Metalac ipak zadržao prvoligaški status i to je jedina dobra okolnost u ovom trenutku. Sa druge strane, neshvatljivo je i nedopustivo da klub u ovom trenutku nema nijednog jedinog igrača u mlađim selekcijama niti u prvom timu niti ima ijednog jedinog trenera. O Metalcu bi trebalo da vode računa ljudi koji vode Klub ali i pojedinci iz gradske uprave koja je imala ogroman uticaj na personalna rešenja i način na koji je klub organizovan i vođen pa, prema tome, i za stanje u kome se Klub sada nalazi a koje mene lično uopšte ne iznenađuje s obzirom na to da je vođenje Metalca sigurno jedan od najtežih poslova u srpskoj košarci, da je to vrlo specifičan klub, sa brojnim usponima i padovima u svojoj dugoj i prepoznatljivoj istoriji ali je i sredina u kojoj Klub funkcioniše isto tako specifična, nezahvalna i vrlo teška za rad pa je za uspešno vođenje Kluba neophodno da se Klub vodi sa ogromnim entuzijazmom i posvećenošću, čak i dozom fanatizma ali pre svega, specifičnim i kompleksnim znanjem i iskustvom koje očigledno u Klubu ne postoji. Tek kada se stvore takvi preduslovi može se očekivati uspeh u radu a posebno u rezultatima seniorskog tima što je već decenijama unazad jedan od imperativnih ciljeva pred svaku prvenstvenu sezonu.

– Iako u gradu ima dosta ljubitelja košarke koji vole Metalac i brinu o njegovoj budućnosti, utisak je da je klub izgubio identitet, da ljudi koji ga u poslednje vreme vode ili nastupaju za njega, uglavnom nemaju neku emociju povodom toga. Mada se sve promenilo u poslednje vreme, postoji li način da Metalac opet postane pravi gradski klub i da brigu o njemu ponovo preuzmu Valjevci koji ga osećaju kao svoj?

Valjevo je u velikoj meri prepoznatljivo po košarkaškom klubu Metalac i to već decenijama unazad, od njegovog osnivanja 1948. godine pa sve do današnjeg dana. Kroz njega je prošlo mnogo dobrih i manje dobrih košarkaša, trenera ali i rukovodilaca Kluba i svi oni su utkali deo sebe u njegovu slavnu istoriju i to je praktično jedini sportski kolektiv iz Valjeva koji je već decenijama prisutan u najvišem takmičarskom rangu srpskog sporta ili rangu ispod toga, što je takođe značajno. Od 77 godina koliko postoji, Metalac je, u jednom od prva dva košarkaška ranga Srbije, proveo verovatno više od 65 možda i 70 godina. To je jedna vrlo vredna činjenica koja čini deo njegovog identiteta i stavlja ga na mesto jednog od najpoznatijih i najcenjenijih klubova u Srbiji. Da bi Klub bio ono što je bio do 2019. godine, dakle Klub koji je imao izvanrednu organizaciju sa tačno utvrđenim domenima rada svakog njegovog člana, koji je pobeđivao sve klubove u Srbiji, počev od Crvene zvezde, Mege, FMP, Hemofarma, Radničkog iz Kragujevca koji je tada po kvalitetu bio gotovo ravan Zvezdi i Partizanu, Borca, Vojvodine, Spartaka i ostalih prvoligaša da ih sve ne nabrajam, izuzev Partizana, koga smo mogli pobediti bar u 2 utakmice koje su bile potpuno ravnopravne i neizvesne, i koje smo, po mom mišljenju, nezasluženo izgubili, neophodno je da ga vode ljudi koji imaju dovoljno znanja, iskustva, koji imaju svoj stav, koji nisu politički zavisni i ucenjeni, koji se ne ponižavaju zbog svoje iz iznuđene odanosti bilo kome, već koji se čvrsto drže samo sporta, njegove suštine i njegovih načela, koji su tu zbog ostvarenja sportskih ciljeva i rezultata a ne zbog realizacije kvazipolitičkih interesa i koji, pre svega, imaju ogromnu želju i veru da mogu da dovedu i održe Klub blizu vrha košarke u Srbiji, što u prevodu znači da bude konkurentan čak i Partizanu i Zvezdi Naravno, to je mnogo, mnogo težak zadatak, jer voditi Metalac i zadovoljiti sve ono što se od njega očekuje, neuporedivo je teže nego voditi Zvezdu ili Partizan koji imaju sve u svojim rukama počev od neverovatnih finansija izraženih u desetinama miliona evra na godišnjem nivou, političku potporu, ogromnu podršku navijača, Košarkaškog saveza Srbije, sudijske organizacije, medija i svega ostalog dok je rukovođenje Metalcem sušta suprotnost tome. Dok sam bio na čelu Kluba, dao sam sve od sebe da Metalac bude uspešan, prepoznatljiv, da bude potpuno svoj, da ne bude ni pod jednim patronatom bilo koga ili bilo čega, da bude cenjen gde god se pojavi i da bude ravnopravan rival i najboljim klubovima u Srbiji. Znam da sam, sa ljudima koji su bili deo uprave i stručnog štaba i naravno zahvaljujući, pre svega, našim igračima, u tome u potpunosti uspeo jer rezultati Kluba od našeg ulaska u KLS 2008. godine, ali isto tako i pre toga kada smo se počev od Prve Srpske Lige, preko Prve B lige, izborili za plasman u najviši košarkaški rang u Srbiji, KLS, potvrđuju moje reči. Gotovo stalno smo bili među prve 3 ekipe u KLS, bili smo redovni učesnici Super Lige Srbije, osvojili smo 2 Liga Kupa Srbije, još 4 puta izgubili u finalnim utakmicama, 6 puta smo bili učesnicu Kupa Radivoja Koraća u Nišu a naši igrači su, u periodu od 2017. do 2019. godine od mogućih 15 individualnih priznanja namenjenim najboljim pojedincima u KLS, osvojili čak 8 (Đukan Đukanović 5; Aleksandar Vasić 2 i Brano Đukanović 1). Sve je to predstavljalo veliku satisfakciju pre svega za pomenute košarkaše, njihove klupske drugove, za ceo naš Klub, za sve iskrene i verne navijače Kluba, naravno, i za mene lično, kao čoveka čiji je rad uvek bio meren posebnim aršinima i neretko bezobzirno ponižavan gotovo isključivo od određenog pojedinca koji je godinama preko svog portala pronosio laži i sejao otvorenu mržnju prema meni i mom sinu Đukanu, kapitenu Metalca, nazivajući tog najvrednijeg košarkaša koga sam ikada video i jednog predivnog, poštenog momka, sportistu, koji nikada nikome nije stao na žulj, „tatinim sinom“ a kome nikako nije mogao da oprosti što je dva puta uzastopno bio MVP KLS, tri puta uzastopno najbolji plejmejker Lige te još tri puta uzastopno najbolji odbrambeni igrač Lige pa nije, na svoju žalost, ni smogao snage da te činjenice samo konstatuje što mu nalaže profesionalna etika, već ih je, jednostavno, ignorisao, kršeći tako novinarski etički kodeks, na najprizemniji način. Šta mislite, kako se taj momak osećao kada je izlazio na teren i pod kakvim pritiskom je igrao za svoj Klub, samo zato što njegovog oca neko mrzi iz dna duše? Pa, ipak, i pored svega toga, takve neskrivene antipropagande, bio je MVP KLS dva puta zaredom i tri puta zaredom najbolji odbrambeni igrač KLS! Na njega sam posebno ponosan i kao igrača ali još više kao čoveka koji nikada nije uzvratio na sve te niskosti kojima je bio izložen! Naravno, Valjevci i treba da vode brigu o Metalcu i zaista mi nije jasno da ljudi koji ne žive u Valjevu a protiv kojih lično nemam apsolutno ništa protiv, prihvate da vode ovaj Klub a da pri tom gotovo da ne gledaju sve klupske utakmice u KLS! Kako, onda, možete znati šta se događa u Klubu i šta treba preduzimati da bi se unapredio rad u njemu? Bez ikakve želje da sebe promovišem, reći ću samo da, dok sam vodio Metalac, gledao sam najmanje 95% svih treninga, kako prepodnevnih tako i večernjih, usklađujući vrlo često svoje profesionalne sudijske a kasnije i advokatske obaveze sa terminima odigravanja utakmica i održavanja treninga. Zbog toga sam, u potpunosti, bio upoznat sa svakim segmentom funkcionisanja kluba, počev od rada ekonoma, fizioterapeuta, lekara, rada pomoćnih trenera, trenera mlađih selekcija, administrativnog, finansijskog i pravnog aspekta rada, znao sam, koje su dobre a koje slabe tačke svakog pojedinog igrača, kako se odnose prema svojim profesionalnim obavezama, kako se ponašaju na terenu, van njega i u svlačionici, kakav odnos imaju prema svojim saigračima, trenerima i ostalim članovima Kluba a pre svega sa kakvom strašću i predanošću igraju za Metalac! Po ovom poslednjem sam ih najviše i poštovao!

– Sezona se završila 19. aprila, Metalac je nekako sačuvao status člana KLS ali u poslednja dva i po meseca nije bilo klupskih aktivnosti. Nekada se tokom maja i juna najviše radilo, uglavnom sa mladima ali sada toga više nema. Šta po vašem mišljenju treba da se uradi da bi se izbegla situacija od prošlog leta kad je klub praktično tek u poslednji čas nekako oživeo i uspeo da oformi stručni štab i igrački sastav?

U ranijem periodu, dok sam se i sam aktivno bavio košarkom a i kasnije kada sam izabran na rukovodeće mesto u Klubu, period u maju, junu pa čak i u julu mesecu, bio je veoma aktivan period za članove Metalca, pogotovo za članove mlađih kategorija Kluba. Košarkaška lopta se čula gotovo tokom celog dana u Hali sportova a ta praksa je uvedena još iz vremena sada pok. trenera Luke Stančića, jednog od mojih nekadašnjih trenera s kojim sam sarađivao u prvom timu Metalca pune 4 sezone i od koga sam, kao igrač, dosta toga naučio. Moj moto je bio da se održavaju treninzi sa mlađim kategorijama i tokom jula meseca, da se radi na individualnoj tehnici i fizičkoj spremi i zbog toga su treneri koji su radili sa svojim selekcijama, bili posebno plaćeni za taj period rada te da se u tom periodu probaju igrači koji se ponude našem Klubu, direktno ili preko agenata. S obzirom da se sada apsolutno ništa ne događa u Klubu a da je za sledeću sezonu potrebno uraditi mnogo toga i da je, očigledno, potrebno još jednom krenuti iz početka te da je već poprilično kasno, ali, nadam se, ne i prekasno, neophodno je što hitnije zakazati vanrednu skupštinu Kluba, na nju pozvati članove sadašnje uprave, sve koji su zainteresovani da joj prisustvuju, bivše igrače, bivše trenere, članove bivših uprava, ljubitelje košarke, medije i dozvoliti da svako iznese svoje mišljenje i predloge za ponovno stavljanje Kluba na zdrave osnove. Pri tom, lokalna samouprava treba u potpunosti da stane iza Kluba bez obzira na to ko ga bude vodio i da obezbedi dodatna sredstva za narednu sezonu i Metalac stavi u povlašćen položaj u odnosu na sve ostale gradske sportske klubove jer je neprihvatljivo da bilo koji sportski kolektiv u gradu dobije više sredstava iz gradskog budžeta od Metalca te da Metalac nema nijedan jedini termin u gradskoj hali „Student“ a da nasuprot tome taj klub raspolaže sa svim terminima tokom cele godine i tako unazad godinama! Nadam se da će demokratizacija i depolitizacija našeg društva koja je već uveliko počela studentskim i opštim građanskim buntom, koju svesrdno podržavaju neponovljivi Novak Đoković, Ivana Španović, Dejan Bodiroga, Miroslav Berić, Vladimir Štimac, Nemanja Vidić, Tijana Bošković i ostali svetski asovi, dovesti do toga da i Metalac ponovo bude svoj kao što je do nedavno bio, kao što i treba da bude te da u njemu igraju oni koji su to itekako zaslužili a ne oni koji su podobni. Kako objasniti, na primer, činjenicu da Đukana Đukanovića, koji je dete Metalca, od pionirskog, kadetskog, juniorskog ranga, do seniorskog tima, kapitena Metalca nekoliko godina, koji je dvostruki najbolji igrač KLS, dvostruki kapiten selekcije KLS, niko ne pozove da zaigra za Metalac od 2019. godine a da za to vreme kroz Klub prodefiluju brojni igrači na toj poziciji, po rejtingu mnogo slabiji od njega, sa platama koje su nekoliko puta veće od onih koje je on imao dok je bio u Klubu? Valjda je on, koji je igrao 11 sezona za prvi tim Metalca, mogao na neki način da pomogne Klubu da ostvari ono što je potrebno pa bio i dvanaesti igrač u ekipi? To je bruka i sramota Kluba i svih onih koji su odlučivali o tome! Zbog toga i takvih ljudi ovaj i ovakav Metalac ne smatram svojim jer takvi i slični potezi nisu svojstveni ovom velikom Klubu koji je iznedrio brojne sjajne igrače i još bolje ljude! Ovaj Metalac je, na žalost, mutant koji samo nosi njegovo ime i koji nema ništa zajedničko sa timom iz Valjeva koji je još pokojni Luka Stančić postavio na pijedestal prepoznatljivog valjevskog, srpskog i jugoslovenskog kluba, sa specifičnim gradskim šarmom i identifikacijom sa njim svakog onog ko sebe iole naziva Valjevcem.

– Vaš brat dr Boško Đukanović i vi ste tokom vremena kad ste bili predsednik kluba uneli u Metalac oko 4 miliona evra, Metalac je bio uvek u vrhu KLS, skoro stalni učesnik Super lige, osvajač Liga Kupa, u Valjevu su najveći srpski klubovi morali da proliju mnogo znoja da pobede, često su odavde odlazili poraženi. Može li se vratiti to vreme pogotovu u ovom trenutku kada se, čini se, sve više priča o formiranju profesionalne košarkaške lige Srbije?

Doneli smo dosta novca i to je činjenica, Boško dosta više od mene iako se u rad Kluba uključio tek 2007. godine, 6 godina od dana kada sam ja izabran za predsednika Kluba, i pošto smo u nekoliko prethodnih sezona prebrodili najveće izazove i Klub bukvalno spasili od potpunog nestajanja. Već tada se naziralo da možda možemo da uradimo nešto više, vratimo bar deo stare slave, da za koju godinu uđemo u KLS, što se i dogodilo 2008. godine, posle skoro 15 godina od poslednje sezone u najvišem rangu gde se još uvek Klub nalazi. Već u prvoj sezoni startovali smo sa skorom 7-0 i delili prvo mesto da bi na kraju sezone bili treći i izborili plasman u Super Ligu koja je tada bila znatno jača i od ABA 1 Lige. Da bi se to vreme vratilo potrebno je da se poklopi mnogo toga ali prvi korak ka tome je formiranje kompetentne i ozbiljne uprave Kluba sposobne da organizuje rad u Klubu, obezbedi dovoljno novčanih sredstava i formira stručni štab te ponovo oformi sve mlađe selekcije u Klubu, da se u seniorskom timu nađe što veći broj igrača iz Valjeva, naravno ukoliko imaju potreban kvalitet ili određenu perspektivu da u budućnosti budu standardni igrači Metalca te da se tako krene na taj trnovit, neizvesan i dalek put stvaranja jakog, stabilnog i respektabilnog Kluba. U Srbiji je KLS profesionalna liga tako da ne znam na koji bi se način sada formirala neka nova profesionalna liga, po kojim kriterijumima i koji klubovi bi bili članovi te lige. Smatram da KSS, koji je takođe, na žalost, duboko politizovan i poprilično nesposoban da nešto nabolje promeni, mora da obaveže sve klubove u Srbiji, uključujući i Partizan i Crvenu zvezdu, a posebno FMP, Borac iz Čačka, Spartak i Megu, da od prvog kola igraju KLS i tako vrate značaj ove lige koji je u poslednjih par godina značajno degradiran zbog sistema takmičenja i istinske nebrige za košarku u delovima Srbije van Beograda.

– Prošlog leta smo bili svedoci olakog puštanja mladih i talentovanih igrača Gnjata, Alekseja Obućine i Milićevića koji su trebali da ostanu i da u dogledno vreme budu deo ekipe koja je zajedno sa iskusnijim igračima sa strane, mogla da bude stabilan član KLS bez opterećenja i bojazni za opstanak. Gnjato je u dresu Mege bio najkorisniji igrač finala kadetskog prvenstva Srbije, Obućina je, čujemo, potpisao za FMP. Često su vas kritikovali da kao prvi čovek kluba niste imali sluha za mlade igrače pa me interesuje vaše mišljenje u vezi toga i uopšte oko rada sa mlađim kategorijama?

Naravno da je to velika greška jer nije bilo nikakvog razloga da se ti talentovani igrači puste jer je Metalcu potrebno da što više igrača iz Valjeva, koji su ponikli u Metalcu ili nekom drugom valjevskom klubu nose dres prvog tima i nastave tamo gde su njihovi prethodnici stali. Ne mogu da dam neko svoje preciznije mišljenje o tim momcima jer ih ne poznajem dovoljno dobro ali ne sumnjam da su talentovani i da uz adekvatan rad i napredak mogu da postanu dobri košarkaši. Do kog nivoa će doći, zavisi od mnogo faktora, ponekad najmanje od njih samih. U ovoj sezoni takvim momcima je trebalo dati odgovarajuću šansu, da osete kako je igrati profesionalnu ligu, da se koliko-toliko pokažu u jakoj konkurenciji KLS u dresu Metalca, ali je to već pitanje trenera i uprave Kluba, međutim, u svakom slučaju to je bio jako loš i neodgovoran potez. Što se tiče drugog dela vašeg pitanja, to je čista izmišljotina potekla od ljudi koji nemaju mnogo veze sa košarkom, koji uvek znaju šta neće ali nikada ne znaju šta hoće, koji izmišljaju svakakve gluposti, traže razlog da budu primećeni, kritikuju rad i rezultate Kluba i kada je daleko najstabilniji klub u KLS, kada igraš ravnopravno i protiv Zvezde i protiv Partizana, kada dobiješ Zvezdu sa Svetislavom Pešićem na čelu, u pripremnoj utakmici pred početak sezone u Pioniru preko 20 razlike, kada dobijaš timove sa budžetima nekoliko puta većim od tvog i slično. Kroz sastave koji su nastupali dok sam bio predsednik Kluba, igralo je na desetine i desetine mladih igrača iz naših mlađih selekcija, uostalom, 2008. godine kada smo se plasirali u KLS u sastavu Metalca od 15 igrača koji su bili licencirani za nastupe prvog tima, čak 11 je bilo iz Valjeva, odnosno poniklih u mlađim selekcijama Kluba. Tu selekciju su uz trenera Dragana Simeunovića, predvodili Vladimir Đokić, koji je bio kapiten, Jovan Teodosić, Predrag Vejinović, Dragomir Marojević, Marko Ljubojević i Stefan Birčević koji je tada imao tek 18 godina, uz mlade igrače Srećka Rakića, Dejana Beljića, Nedeljka Đorđića, Branislava Tomaševića i najmlađe Đukana Đukanovića, Nikolu Tomaševića, Ivana Mladenovića, Vladimira Srećkovića, Igora Ćirkovića, što znači da su i pri imperativu rezultata mladi igrači itekako dobijali priliku da zaigraju za Metalac. Posebno napominjem da nije dovoljno da neko bude samo mlad igrač, on treba da bude dovoljno dobar i kvalitetan igrač, spreman da igra protiv snažnijih i iskusnijih igrača da bi dobio priliku jer je Metalac uvek imao zadatak da zabeleži dobar rezultat s obzirom da od njega mnogo toga zavisi. Ja lično sam uvek želeo da imam što bolje mlade igrače u timu i trudio sam se da svaki igrač za koga se proceni da može da igra za prvi tim, dobije priliku te je svake godine 2-3 najbolja juniora dobijalo priliku da budu deo seniorskog tima, da treniraju sa prvim timom i da se, ukoliko su za to sposobni, nametnu treneru i dobiju priliku ukoliko je zasluže. Zapamtite samo jedno, igrači se dele na dobre i loše a ne na mlade i stare. Rad sa mlađim selekcijama je nužnost i neophodnost, u Metalcu se pod hitno moraju ponovo oformiti mlađe selekcije, odabrati najbolji treneri za rad sa njima i krenuti u stvaranje nekih novih nosilaca igre u budućnosti Kluba.

– Da li su finansije jedini problem Metalca jer se čini da je klub mnogo izgubio u organizacionom smislu, nema vizije u pogledu budućnosti pošto je činjenica da Metalac sve teže opstaje, svakog leta se postavlja pitanje njegove egzistencije a pesimisti vide njegov skori sunovrat ukoliko se nešto na promeni?

Finansije su vrlo bitan faktor u funkcionisanju svakog kluba, to se najbolje vidi iz primera Partizana i Zvezde koji, zahvaljujući ogromnoj političkoj podršci i ogromnim donacijama iz državnih firmi „NIS“ i „Telekom“ imaju budžete od po preko 20 miliona evra na godišnjem nivou pa i nije čudo što se većini stranih igrača u tim timovima daju basnoslovni milionski iznosi u evrima za samo jednu sezonu u državi u kojoj se radi za prosečnu platu od nekoliko stotina evra sa fakultetskom diplomom beogradskog Univerziteta, pa ipak rezultati ovih timova nisu u potpunosti zadovoljili njihove navijače., pogotovo na evropskoj sceni gde i najbogatiji klubovi nemaju takve budžete. Dakle, nije sve ni u finansijama, mnogo toga se dobrog može uraditi i sa skromnim sredstvima ukoliko se racionalno i realno troše. Vama je, kao i većini ljudi koji prate sport u Valjevu, poznato da je većini igrača od trenutka kada sam napustio Klub 2014. godine, plata povećana 2 ili 3 puta pa su se cene ispod prosečnih igrača sa nekoliko stotina evra povećavale na nekoliko hiljada evra što je neminovno dovelo do potpunog finansijskog kolapsa posle samo 2 godine takvog načina funkcionisanja. Navešću jedan primer, Bojan Bakić, seniorski reprezentativac Crne Gore, jedan od najboljih igrača koji je igrao za Metalac je kod mene igrao za 2.000 evra mesečno a igrači koji mu nisu ni do kolena i još po neki, imali su gotovo 3 puta veću platu od njegove u kasnijem periodu kada je Klub sveden na političko-turističku destinaciju. Kada se sve sabere i oduzme, sve se svodi na ljudski faktor, na nečiju sposobnost i znanje da na pravi način vodi klub i upravlja njegovim resursima, kakvi su takvi su. Metalac više nema organizaciju koja je potrebna da bi bio konkurentan u bilo kom smislu. Ne postoje ni legalni ni legitimni izbori u Klubu, praktično se „predaje štafeta“ sa jednog na drugog čoveka uz konsultacije i odobrenje gradonačelnika i njegovih nadređenih, sve će se vrteti u začaranom krugu do trenutka dok se Metalac ne oslobodi te prolazne politike i ne prepusti onima koji o njemu treba da se staraju uz punu i neuslovljavajuću podršku lokalne samouprave. Shvatite me kako god hoćete, to je Vaše pravo ali Vam sada jasno kažem , i u to sam sto posto siguran, da bi Metalac imao bar jednu osvojenu ABA Ligu da se 2014. godine nisam odlučio da napustim Klub zbog toga što sam hteo da budem svoj i da ne izdam nijednog jedinog igrača koji je tada bio u sastavu i da se kao razni savetodavci, a u stvari najobičniji klošari i neznalice, nisu posredno uključili u rad Kluba mnogi beogradski mangupi iz sveta košarke. Tih godina ABA Liga je preživljavala teške trenutke kao i većina klubova, čak i Zvezda i Partizan, da ne govorim o Ciboni, Zadru, Igokei, MZT Skoplju, Olimpiji i drugim klubovima, dok je baš u tom periodu Metalac bio u procvatu, imao najsigurnijeg sponzora (što je Boškova zasluga) koji nam je svakog prvog dana u mesecu donirao 50.000 evra uz sve ono što je obezbeđivano mimo toga, što je bio ogroman zamajac da se, uz pametno vođenje Kluba i adekvatnu selekciju koju smo mogli napraviti kako smo hteli, napadnu najveća dva kluba na ovim prostorima i tako preuzme primat u srpskoj košarci. Spartak je ove godine dokazao da to uopšte nije nemoguća misija.

– Uprkos činjenici da ste tokom svog boravka na čelu kluba imali dosta protivnika u gradu koji su tvrdili da ste autokrata, da ste u klubu zbog svog sina i da ste bili jedan od retkih predsednika koji je primao platu za svoju funkciju, činjenica je da ste klub od “beton lige” doveli do vrha srpske košarke. Metalac je bio klub za respekt u koga su igrači rado dolazili, klub nije imao finansijskih problema, sve su obaveze na vreme izmirivane, a na utakmicama u Valjevu poseta je bila izuzetno dobra za probirljiv ukus valjevske publike. Nemali broj poklonika košarke u Valjevu tvrdi da je Metalcu u ovom trenutku potrebna vaša energija i posvećenost pa vas pitam da li razmišljate o povratku imajući u vidu činjenicu da u gradu nema skoro nikog od bivših članova Metalca koji bi preuzeli klub i vratili mu epitet najvećeg sportskog brenda Valjeva?

O meni kao predsedniku Metalca govore rezultati koji su, mogu slobodno reći, bili verovatno najbolji u istoriji ovog Kluba! Metalac se izdigao iz pepela u kome je bio kada sam ga preuzeo pod imenom „Budućnost“ iz Peći, sa sedištem u Valjevu!!! Njegov status je zvanično tada bio u 5. rangu takmičenja, takozvanoj „Beton ligi“. Niko nije ni želeo niti hteo da pomisli da preuzme jednu takvu ljušturu od kluba u kojoj bukvalno nije bilo nikoga osim jednog stalno zaposlenog lica i ničega osim ogromnih dugova koji, naravno, nisu bili moje delo. Moj prvi i u to vreme i jedini zadatak je bio da učinim sve da se Klub ne ugasi, bez obzira na rezultate. Samo jedan dan posle mog preuzimanja vođenja Kluba, svi igrači iz mlađih selekcija su prešli u novoformirani klub „Gimnazijalac“ i to odmah pošto sam tadašnjim trenerima mlađih selekcija Metalca Branku Milisavljeviću i sada pokojnom Dušanu Ružičiću, isplatio sve dugove koje je prema njima Klub imao a koji su ostali od prethodne uprave Kluba. Bukvalno preko noći Klub je ostao bez ijednog jedinog igrača u mlađim selekcijama i za relativno kratko vreme uz pomoć mojih saradnika i trenera Vojislava Kecojevića, Ilije Ilića i Radenka Srećkovića uspeli smo da kako tako oformimo mlađe selekcije i započnemo rad sa njima. Na početku smo utakmice mlađih selekcija gubili i po 40-50 razlike od gradskih timova da bismo posle 2 godine rada bili znatno bolji ne samo od njih već i od klubova iz regiona. Iz tih selekcija izašlo je dosta dobrih igrača od Stefana Birčevića, Đukana Đukanovića, Nikole i Branka Tomaševića, Srećka Rakića, Dejana Beljića, Nedeljka Đorđića i drugih koji su kasnije nosili dres prvog tima Metalca. To su moji počeci u Metalcu i tako ih i treba predstaviti a ne iznošenjem laži i izmišljotina koje nemaju veze sa sportom. Kada kažete autokrata, zaista pokušavam da pronađem smisao te reči i da shvatim šta to u košarci znači? Znači li to da sam po mišljenje trebao da idem u Socijalistički savez, neku političku stranku ili pred nekog od lokalnih političara koji su bili oslobođeni od časova fizičkog vaspitanja? Ili sam o košarkaškim pitanjima i načinu kako se klub vodi trebao da pitam nekog drugog a da sam snosim odgovornost? Naravno da na tako nešto ne bih nikada pristao kao što neću pristati nikada ako ikada budem bio u prilici da vodim neki klub u šta čisto sumnjam. Međutim, sa svakim svojim saradnikom, posebno sa svojim bivšim saigračima iz perioda bavljenja sportom sam se uvek konsultovao, razmenjivao mišljenja, uvek saslušao šta oni misle o nekom problemu ali sam odluke uvek donosio sam. Pokazalo se da ipak imam dovoljno znanja ne samo po pitanju košarkaških pitanja već i po pitanju organizacije rada u Klubu koja je svake godine bila sve bolja i bolja. Trudio sam se da budem korektan prema svima, da sve ono što obećam i ispunim jer sam i sam igrao 24 sezone u seniorskoj košarci za 9 različitih klubova, i tako je bilo do poslednjeg dana mog mandata. Krajnje je nepošteno, previše jadno vezivati karijeru mog sina Đukana za moj mandat u Metalcu. On je, dvostruki najkorisniji igrač KLS, i trostruki najbolji defanzivac KLS, on je igrao na terenu a ne ja i on je to svojim igrama na terenu zaslužio, nisam ja davao koševe, asistirao, skakao i krao lopte umesto njega. Mogu slobodno da kažem da je imao mnogo više štete nego koristi zbog mog statusa u klubu a igrajući pod velikim pritiskom pružao je izvanredne partije. Nije lako u direktnom duelu protiv Najdžela Vilijamsa Gosa, bivšeg NBA igrača, igrača Reala iz Madrida i Olimpijakosa iz Pireja, tada igrača Partizana, u sred Pionira imati indeks uspešnosti 35, na primer. Ja ne mogu ljudima zabraniti da mene ili nekoga mog mrze i prosipaju laži svake vrste. To je na njima i njihovoj savesti ako je uopšte imaju. Verujte mi, meni su čak takvi više pomagali iako to naravno nisu hteli, nego što su mi odmogli jer sam na svaku njihovu laž i pakost odgovarao samo još većim entuzijazmom i željom da Metalac i sve što je vezano za njega bude još bolji tako da su mi nesvesno mnogo pomogli i na tome im se zahvaljujem. Ne zaboravite, u Metalac sam uspeo da dovedem 3 bivša NBA igrača, Slavka Vraneša, Kimani Frenda i Mila Ilića, samo zbog toga što su znali koliko se korektno radi i postupa u Metalcu i kakvi su odnosi prema igračima i svima ostalima. Kažete primao sam platu, to je jako nekorektno što čujem a evo iz kojih razloga. Prvo, ja sam besplatno radio u Metalcu počev od 2001. godine kada sam preuzeo vođenje Kluba pa sve do 2009. godine, pri tom radeći sve poslove koji se tiču pravnih i administrativnih stvari, nabavljanja novca za funkcionisanje Kluba, vraćanja dugova koje nikada nisam ni zadužio, organizovanja rada u mlađim selekcijama, pri tom sam jedno kratko vreme bio čak i trener i za te poslove nisam primao platu. Boško se uključio u rad Kluba tek 2007. godine. Sve do dolaska Vlade Đurovića, za trenera prvog tima i za njega šokantnog saznanja da ja, kao Alfa i Omega Kluba, uopšte nisam plaćen za svoj posao, zakazan je Upravni odbor na njegovo insistiranje pa su članovi uprave Kluba, bez mog prisustva toj sednici i bez mog znanja, doneli odluku da i ja budem plaćen za posao koji radim a to je bila plata koja je bila bar duplo manja od plate velike većine igrača. To je trajalo do 2014. godine kada sam napustio Klub zbog protivljenja da se nekolicini naših igrača, bez ikakvog razumnog razloga, umanje zarade koje su bile više nego skromne, svega po nekoliko stotina evra, a što je opet došlo sa strane odnosno od nekoga kome nije odgovaralo što je Metalac, u tom trenutku, bio ubedljivo najstabilniji tim u Srbiji! Znao sam da će za relativno kratko vreme biti urušeno gotovo sve što sam sa svojim saradnicima godinama stvarao vrativši Metalcu njegov istinski identitet jer ne možete turistički i uzgred voditi ovaj Klub, napominjem posebno ovaj Klub! Vraćanjem u Klub 2016. godine, ponovo sam preuzeo ogroman teret za vraćanje Kluba na zdrave noge i radio bez naknade sve do mog odlaska iz Kluba 2019. godine.

U ovom trenutku, kao što rekoste, klubu treba ozbiljna organizacija, ali i reorganizacija, ne samo energija i posvećenost, već i neophodno potrebno znanje i iskustvo da bi klub ponovo pokušao da se stabilizuje, pre svega u takmičarskom i finansijskom smislu, da bi se obnovio rad sa mlađim selekcijama u klubu i da bi mu se vratio identitet koji je bez potrebe izgubio. Sa dosta ljudi gotovo svakodnevno pričam o Metalcu, mnogi mi postavljaju isto pitanje kao i Vi, ali o izboru ljudi koji će voditi klub moraju odlučivati samo članovi kluba po Statutu klupski organi i niko više. Niti se sme dozvoliti da klub zavisi od dobre ili loše volje nekog lokalnog političara ili politikanta. Zbog toga je neophodno odmah reagovati i zakazati Skupštinu kluba, razmotriti sva sporna pitanja i krenuti od nule.

Sreten Pantelić