JOŠ JEDAN ZANIMLJIV I RAZNOVRSTAN “ZAVIČAJNI KNJIŽEVNI AGAPE” MATIČNE BIBLIOTEKE

Ovogodišnji Zavičajni književni Agape u organizaciji Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović“ nakon uspešne uvodne večeri u okviru koje je Valjevcima predstavljena izložba „Slike grada 365“ i zanimljiva antologije „Pesnici kraljevske umetnosti“ njihovog sugrađanina Dragana Pavlovića, usledile su još tri sjajne večeri i sjajni valjevski autori koji su privukli brojnu publiku u dvorište Biblioteke.

Dramski pisac i scenarista Dušan Kovačević u svojoj drami „Sabirni centar“ kaže da je istorija sveta istorija rata, samim tim tvrdi da istorija sveta nije istorija živih nego istorija mrtvih ljudi, podsetio je bibliotekar Ivan Bazrđan uvodeći publiku u svet priča novinara Mije Stojkanovića objedinjenih u knjizi „Zato, majstor, što si čo’ek“.

„Ratnu književnost možemo da posmatramao dvojako, što znači da ona u sebi nosi i utvrđivanje nekog nacionalnog ponosa, ali i herojske podvige koji su bitni za kulturni identitet jedne zemlje. Sa druge strane, imamo i književnost koja je potpuno antiratna i koja nas upozorava da je rat jedna besmislena i razarajuća stvar koju bi čovek svakako trebalo da izbegne. Stojkanović u svojoj zbirci priča, koja mu je i prvenac, donosi jedan vid reportažnih priča koje imaju prizvuk i dokumentarne proze, ali ima tu i upliva fikcije. Te priče su prepune bola, patnje, tužnih sudbina, ali on sa druge strane u tim pričama donosi i dobrotu i isceljenje i iskupljenje koje je na ovim prostorima, kako stvari stoje, nemoguće“, opisao je Bazdrđan.

Knjiga je imala svoju promociju u Valjevu u sali Muzičke škole, potom u Bajinoj Bašti, Srebrenici i Bratuncu, i svuda je imala sjajan odziv publike i dobre reakcije, jer kako reče i sam autor, priče su takve tematike da pozivaju na razumevanje, na saosećajnost sa drugom stranom. Stojkanović kroz svoje emotivne, ljudske priče ukazuje na sav besmisao rata, a sa druge strane poziva na pomirenje, uspostvaljenje prijateljskih odnosa pripadnika različtih, a zapravo istog naroda.

„Neprihvatljivo je da 30 godina nakon rata mi gazimo po mržnji. Tri decenije nakon Drugog svetskog rata u Beogradu smo imali Bemus, Bitef, Fest, a ovde imamo mržnju. Nije to dobro za čoveka, nije dostojno tako živeti. Kad taj čovek koji je izgubio trojicu sinova meni kaže hvala ti što si mi se javio, nekoliko Muslimana je pročitalo knjigu, bili na promociji u Srebrenici, i njihov komentar je bio da je „ovaj čovek za mir“, govoreći o meni kao autoru, to su za mene važne poruke. Dugo je sve to ležalo u meni. Neke priče su kao ispovesti zapisane unazad godinu dana, neke su iskre čiste čovečnosti koje bude nadu, kao svici u tami. To sam nosio dugo, neke još od gimnazijskih dana, i one prosto imaju biblijsku notu“, otkrio je autor knjige, novinar Mijo Stojkanović.

Priče koje su mogle biti pesme, ocenio je književnik Dragan Lakićević ujedno i recenzent nove knjige naše sugrađanke Jovanke Božić pod nazivom „Očekivanja“. Lakićević je uočio melodiju u svakoj priči koju je autorka zapisala, ali tu nisu samo priče, več i eseji, dramski tekstovi, putopis, dečje pesme, zaključno sa pesmom „Očekivanja“ u kojoj je podloga za naziv knjige koja je, kako je autorka otkrila, žanrovski veoma raznovrsna.

„Teme su veoma raznovrsne, egzistencijalne, od samog čina rađanja, fenomen materinstva zabeležen je u tom dramskom tekstu, fenomen borbe za potomstvo, borbe za onim što su životna ishodišta na koja čovek ne može da utiče, gde su suštinski njegova filozofija života samo velika očekivanja, ali putevi životni su takvi da ta očekivanja ne budu uvek ispunjenja, nego izneverena“, ukratko je opisala autorka knjige „Očekivanja“ Jovanka Božić.

Šta je to što nas teran na međusobne sukobe, kakvo je zlo koje obuzme čoveka i podstakne na bratoubilački rat, pokušao je da otkrije advokat Stefan Stefanović koji je napisao knjigu „Advokat: Roman o građanskom ratu koji traje“. On je ocenio da se realnost u kojoj živimo ne razlikuje mnogo od perioda pre osam decenija, navodeći konkretan primer stravičnog masakra u Duboni i Malom Orašju u kom je ubijeno devet mladih osoba, u mestu gde se nalazi spomenik koji svedoči da su 7. jula 1941. godine Partizani pobili 86 meštana šumadijskih sela.

„Roman se bavi aspektima koji su potrebni da bi došli do prevazilaženja te zle krvi i tih grehova i zločina Drugog svetskog rata. Smatram da se moraju otkrititi sve masovne grobnice, svaka žrtva, svaki zločinac, mora doći do pokajanja, pročišćenja, što i jeste jedan od motiva samog romana – kako prevazići zlu krv i kako taj nasledni greh iščistiti! Prema podacima Državne komisije za masovne grobnice, postoji oko 210 masovnih grobnica u zemlji, u okolini Valjeva imamo nekoliko koje još nisu obeležene dostojno, imamo na Petom puku mesto gde je više hiljada ljudi, naših sugrađana, ubijeno, tu su i Maljevićke jaruge kod Mionice gde je ubijeno više stotina ljudi“, podsetio je Stefan Stefanović, a glavni junaci njegovog romana je trinaestoro pobijenih u selu Zabrdica kod Babine Luke gde postoji jama, gde su pronađene njihove mošti i koji su sada pohranjeni u kripti u crvki Svetog Luke u Babinoj Luci.

„Roman počinje pucnjem u advokata, što može biti metafora za pucanj u narod, u običnog čoveka, u svakog od nas, kao što istorija i savremeno doba pokazuju da su sve češći sukobi gde udara brat na brata. Ovaj roman bi mogao da se stavi u dve rečenice. Ključna rečenica koja prožima ovaj roman je naslov Pekićevog romana „Kako upokojiti vampira“ koji asocira na totalitarni duh u jednom društvu, bilo da se on zvao fašizam, komunizam, sada globalizam, nije važno, uglavnom totalitarni duh je nešto što uništava jedan narod, slobodu svakog čoveka. Druga je rečenica iz romana „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša „ne dajte se pasjim sinovim, Borise Davidoviču“ kao jedna prkosna krilatica, podrška običnom čoveku u vremenu zla“, otkrio je advokat Stefanović.

Advokat Ivan Milosavljević koji je učestvovao u postupku rehabilitacije đenerala Draže Mihailovićam i koji je govorio na ovoj književnoj večeri, ocenio je da se kolega upustio u pisanje knjige koja svedoči o zlu koje se desilo i koje se i dalje dešava na teritoriji naše zemlje.

„Predstavljamo se kao bezgrešan narod, a zapravo smo mnogo grešan narod jer smo stalno nomadi sopstvene duše, stalno u lutanju, kretanju, bežanju, mi smo izgleda sami protiv sebe, ni jednog trenutka ne znamo ni šta smo ni ko smo ni odakle smo ni zašta smo“, ocenio je Milosavljević.

B. M.