Pustim ulicama Valjeva

Nedelja, prestao sam da brojim, čak i datume mešam. Verovatno kao i ostali. Krećem od kuće malo pre podneva, aparat spreman, legitimacija da se nađe. Blagi grč u stomaku. Od petka u 17 sati sve je stalo. Prvi izlazak sa aparatom nakon fotografisanja sahrane Vladike valjevskog Milutina. Fotografisati prazan grad i nije neka umetnost, ali hajde da zabeležimo, neka ostane za neke godine unapred, za neke nove klince, koji se, iskreno nadam neće sećati ovih momenata.

Valjevo u doba korone

Dušanova ulica sablasno pusta, prvi snimci u njoj, potom kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Ulicu ubrzanim korakom prelazi žena propisno maskirana i sa rukavicama na rukama. Priča na mobilni. Bez da čujem šta priča, glasano govori, kad da mi se pravda, druga sam smena u Domu zdravlja. Ponovni susret kod starog SUP-a. “Srećan rad”, reče gospođa. “Takođe”, odgovorih i zapitah se koliko energije i truda ulažu medicinari u poslednjih mesec i koji dan više.

Kod starog “Šofer bara” tišinu je remetilo vozilo valjevske “Pošte”. Bojan, poštar, i danas radi. Nasmejano lice dugogodišnjeg prijatelja… Kao da mu ovo nije ko zna koji uzastopan radni dan. A, kod kuće su mu supruga i sinčić od 18 meseci. “Mora i danas da se radi, znaš kako je”, uz osmeh završava kratku komunikaciju.

Valjevo u doba korone

Centar grada pust. Kao da sam promašio planetu. Kod Crkve Pokrova presvete Bogorodice, trže me glas sa visine. Joca Gračanin, na balkonu. Crkva zaključana. Lanac i katanac. Danas su Cveti, veliki praznik, ulazak Hrista u Jerusalim. Juče je bila Lazareva subota, dan kada je porta prepuna dece, radosti , osmeha i sreće. I juče bi isto, tako do daljnjeg.

Trg pesništva naravno prazan, tek po neki golub u tom nestvarnom miru. Po koji stanar na malim balkonima. Vojvoda Mišić ponosno gleda ka mudroj Desanki, samo što ne kaže: “Ko sme taj može”. Proći će i ovo. Gde god se okreneš praznina. Odjednom koraci iz pravca Muzeja. Ne verujem, baka 65+, bez ikakve zaštite, ponosno podignute glave, čini mi se, prezrivo me pogleda i produži u pravcu Jadra.

Na belom mostu lepota i pogled na više strana. Kolubara mirna, nikad čistija. Tešnjar, naša kasaba, bez igde ikoga, beleži neku novu istoriju. Samo mestimično otvoreni prozori… Brzo stigoh do “Rima”, našeg valjevskog, lagano pređoh ulicu i kretoh kroz park. Olistalo sve, lep pogled ka Centru za kulturu, nove praznine na igralištu ispred, kao i u zanatskom centru na staroj autobuskoj stanici. Iz kadriranja, trže me dečji glas: “Čiko slikaj me!” Treći sprat, “bebac” od 2-3 godine, maše mi sa balkona na kome je sa roditeljima. “Podignite bebu”, viknuh i napravih snimak, za koji dobih poljubac bebirona. Steže mi se u grlu. Par metara kasnije, maše mi bračni par, opet sa balkona. Pa, zar moraš i nedeljom, upitaše se. Mora se, rekoh. Pojma nenam sa kime pričam, daleko su, a moja dioptrija nije za bacanje. Neka se ne ljute. A, i ne mora se nego… gde da prođe sve ovo, a da nemam dokumentaciju!?

Došavši do Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg brzo napravih nekoliko snimaka, a potom se uputih do crkve Svetog Nektarija. I tamo katanac. Opet igde ikoga. Valjevska eparhija dostojanstveno se nosi u ovom vremenu nepravedno optužena da je iz nje sve počelo. Spinovane priče o dolasku delegacije iz Italije i boravku nekoliko sveštenika u Italiji, niko nije demantovao od onih koji su prosuli reči neistine, iako je iz Eparhije stigao demanti. Jednom rečju – Srbija!

U Sinđelićevoj se sretoh sa Vladom iz firme “Sinitra”. Naše prijateljstvo traje četvrt veka. Već mesec dana radi dezinfekciju grada, već mesec dana je na stubu srama, od raznih “dušebrižnika”. Te nije ovlašćen, te nije njegova firma, u talu je sa… itd. Vidim da mu teško pada, kaže: “Mogao sam da iznajmim vozilo sa svom opremom i resursima u Novi Sad, za duplo veći novac, da sedim kod kuće sa porodicom, kuckam poruke, igram se sa decom i čekam da sve ovo prođe. Ali, nisam. Ovo je moj grad. Sve papire imamo godinama, a neka se stide svi koji protivreče struci. Ideš sa mnom u Kolubaru dva, da vidiš kako se radi posao”. Kretosmo odmah. Kaže mi da se radi danonoćno i da je na ivici snage i resursa. Ali se ne žali. Sva sreća pa nema profil na FB, mislim da bi ostao bez dodatnih živaca.

U najvećem valjevskom naselju, čuvenom K2, nestvaran mir. Procvetalo. Ozelenelo. Tišinu “razbismo” džipom i mašinom. Poznatih ljudi po balkonika koliko hoćeš. Fotkam, otpozdravljam… Ovde živi oko 7.500 naših sugrađana. Karantin poštuju. Dečje igralište pusto. Jedan žuća, dodž, lenjo se pomeri i kao da nas pita zašto mu smetamo? Nakon pola sata obavljanja dezinfekcije neophodno je ponovno punjenje cisterne od 300 litara. Pođosmo ka centru i jedan policiski auto prođe ispred nas, skrete kod spomenika pilotu, pukovniku Milenku Pavloviću.

Jedva da sam dočekao da se vratim u porodično gnezdo. Pri kraju posla imao sam čudan osećaj, jer sam hodio ulicama grada beležeći istoriju u vremenu kada je to drugima zabranjeno. Definitivno sam imao osećaj gorčine zbog današnjeg izlaska na puste ulice. Svakako sam video neke ljude koje ću videti i sutra, prekosutra, ali je osećaj posve drugačiji. Ima nekog osećaja straha od neizvesnosti, nepoznatih rokova…

Bili smo na vrhu lestvice prema broju inficiranih. Ne znamo koliko ima izlečenih, iz privatnih razgovora znamo ko su i radujemo se. Nadamo se da će i drugi stići u Valjevo izlečeni, da će Covid-19 početi da jenjava… Do tada mogu samo da poručim svojim dragim sugrađanima: Čuvajte sebe i svoje najbliže. Nije vreme za nagađanja da li je ili nije mnogo ozbiljno. Biće dana i za filozofiju  i nove radosti.

 

Autor teksta: Dragan Krunić

Fotografije: Dragan Krunić

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.