Valjevac do Tokija: Košarka je moja prva ljubav, a navijanje moj način života!

Dogovor je bio da intervju sa nadaleko čuvenim navijačem naše košarkaške reprezentacije, poznatim pod imenom Valjevac do Tokija, objavim na dan kada Srbija bude igrala finale Eurobasketa u Berlinu. Oboma nam je taj termin jedino imao smisla, jer smo verovali i nadali se da smo budući šampioni Europe. Dopisujemo se par dana putem e-maila i Vibera, čujemo se telefonom, imam dodatna pitanja, a Ivan mi šalje sve odgovore i fotografije na vreme… Razgovaramo par sati pred utakmicu osmine finala sa Italijom i finiširamo detalje oko izjava. Pitam ga uz smeh nonšalantno: “Ico, šta da radimo, ako ne prođemo Italiju?” Odgovara mi: “Ja sam kupio karte i za polufinale i finale! Moramo se osvetiti Italijanima za ispadanje u kvalifikacijama za Olimpijske igre”… Svi znamo kako se završila ta utakmica i da su nam se Italijani još jednom isprečili na putu ka vrhu! Taj poraz je mnogo (za)boleo, a sigurna sam da je Valjevac do Tokija možda bio i najtužniji navijač na planeti to veče. Da njegova tuga bude veća, utakmicu je zbog obaveza na poslu gledao iz svog doma u Sloveniji, a ne sa tribina, kao prethodnih dana u Pragu, kada je ispratio sve mečeve srpskih košarkaša u grupnom delu takmičenja. Viđali smo ga na malim ekranima u publici, u prepoznatljivom navijačkom “autfitu” i sa njim bodrili “Orlove”. Posle tog neočekivanog poraza od “Azura”, poslao mi je samo kratku poruku: “Misija Berlin završena!”… No, nisam odustala od teksta i ove prelepe navijačke priče, koja je definitivno i Icina životna priča. A, priča je baš kao i on sam, iskrena, zanimljiva i posebna, čestita i poštena, navijački neukaljana.

Ica-Valjevac-do-Tokija-38

Valjevac do Tokija / Foto: Privatna arhiva

“Poraz od Italije, definitivno boli! Ostaće veliki ožiljak za sve što se dešavalo pre prvenstva i nakon utakmice sa razigranom Italijom. Svi imamo loš dan, imali su ga i naši reprezentativci i to na prvoj utakmici u nokaut fazi, kada nije smeo da se napravi kiks! Teško je prihvatiti poraz i ispadanje, ali jednostavno život ide dalje. Posle grupne faze u Pragu, morao sam zbog obaveza da napravim 2 dana pauze od Eurobakseta. Plan je bio da krenem u Berlin na odlučujuće utakmice! Torba još uvek stoji spakovana… Teši me činjenica da uživo nisam video taj poraz! Ali, uvek ću biti uz našu reprezentaciju, i u dobru i zlu, u pobedi i porazu. Ne odustajem od navijanja i nastavljam svoja putešestvija po belom svetu u stopu sa “Orlovima”. Moja sledeća stanica na putu ka Svetskom prvenstvu na Filipinima je London, gde sredinom novembra igramo protiv Velike Britanije u nastavku kvalifikacija. Punim srcem i glasom ću navijati za Srbiju i podjednako strasno kao što sam i u Pragu i protiv Italijana”, kaže ovaj naš četrdesetdvogodišnji Valjevac koji više od deceniju i po živi i radi u Sloveniji.

Ica-Valjevac-do-Tokija-5

Valjevac do Tokija / Foto: Privatna arhiva

Ističe da ga igra pod obručima posebno čini srećnim, da uživa prateći sa tribina ovaj sport sa podjednakom strašću kao kad je kao klinac ozbiljnije trenirao košarku, ili igrao na terenu Pete osnovne škole. Istom onom terenu gde je loptu “pikao” i Miloš Teodosić.

“Ova igra i praćenje reprezentacije me čine srećnim, istinski uživam u tome! To je čista emocija, čistija i od reke Gradac, pored koje sam odrastao. Ovo se jednostavno voli, za ovo se živi! Košarka je moja prva ljubav, a navijanje moj način života! Kada počne utakmica, kao da uđe neki crv u mene. Iz sveg srca i glasa, bez kojeg često ostanem, ali ne žalim (smeh), sportski bodrim naše košarkaše! Volim ih, a druge poštujem! Za mene tada postoje samo 3 boje – crvena, plava i bela, puls se ubrzava, adrenalin raste. Ponosan sam što na neki način prezentujem i Valjevo i nadam se da to radim u lepom svetlu. Ljudi me često pitaju o mom rodnom gradu, interesuju se, učim ih kako se piše Valjevo na ćirilici. Čak sam i sa grupom Kineza u Pekingu skandirao: “Valjevooooo!” Osim ljubavi, za navijanje i praćenje reprezentacije potrebno je i dosta slobodnog vremena, mnogo organizacije, prilagođavanja, finansijskih sredstava, dosta odricanja. Ipak, iskrena ljubav prema ovoj igri i glas koji te služi su najbitnije stvari za navijanje”, nema dilemu Valjevac do Tokija.

Valjevac-do-Tokija-1

Na utakmici Srbija – Finska u Pragu na Eurobasketu 2022 / Foto: Privatna arhiva

ŽIVOTNI PUTEVI OD RODNOG VALJEVA DO SUĐENE LJUBLJANE

Odrastao je pored Gradca pecajući pastrmku i igrajući košarku sa dečacima iz ulice, a kasnije na terenu Pete osnovne škole u Tešnjaru. Tu je i krenula ta njegova ljubav prema igri pod obručima koja ga prati ceo život. Trenirao je košarku, bio je brz i okretan, levoruk, najbolji u svojoj ulici, a među prosečnima u klubu. Sa setom se priseća kada je početkom `90 godina sa ocem odlazio na mečeve Metalca u valjevsku Halu sportova. Za njega je to bio pravi ritual, “nešto više od utakmice”. Po završetku osnovne škole, upisuje srednju Medicinsku, a upis će pamtiti dok je živ. Naravno, ne zbog škole, nego zbog Evropskog prvenstva 1995. u Atini, čuvenih 9 trojki Đorđevića u finalu protiv Litvanije, zakucavanja Danilovića preko Sabonisa i naravno osvajanja zlatne medalje. U srednjoj školi prestaje da trenira košarku, ali joj se posvetio izveštavajući sa utakmica. Prvo kao najmlađi član tada izuzetno jake sportske redakcije na VTV-u, a kasnije kao urednik emisija SPORT PLUS i ARENA. Pisao je i o sportskim dešavanjima za valjevski nedeljnik “Reč nedelje”.

“Pamtiću intervju koji sam za VTV uradio sa gospodinom Milošem Grbićem, čovekom koji je osvojio prvu medalju za našu odbojku, ocem naših proslavljenih odbojkaša Vanje i Nikole, mi je ostao u najlepšem sećanju! To što mi je tada rekao o svojim sinovima nikada kasnije nisam čuo, niti pročitao u medijima. Kao da je video u meni tu iskrenost i želju da napravim pravu sportsku priču, a i bilo je iskreno, najiskrenije! Naravno, pričali smo i o Kleku, rodnom mestu braće Grbića i Dejana Bodiroge, nadaleko čuvenom “olimpijskom” selu”.
Uprkos tome što je kao srednjoškolac pokazao da ima taj novinarski “damar”, želeo je da postane DIF-ovac, ali je na kraju upisao Višu medicinsku u Beogradu. Kao studnet posećuje sve sportske hale u prestonici i gleda sve važne utakmice. Kako i sam kaže, to je ujedno bio i jedan od razloga njegovog “studentskog poraza”. Nakon neuspele misije da se zaposli u rodnom Valjevu, posao pronalazi u prestonici, u sklopu Kliničkog centra. Ubrzo shvata da platom ne može da pokrije ni autobuske karte do Valjeva, u koje je često odlazio, a kamoli da sebi priušti “ono malo što je želeo u životu”. Odlazi u vojsku na godinu dana, posle čega ga put vodi za Sloveniju, u Ljubljanu, gde i danas živi i radi!

NASTANAK ČUVENE “KAPE” I NAJDRAŽE PRVENSTVO

Nastupe reprezentacije Srbije Ivan aktivno prati od 2013. godine, kada je bilo Evropsko prvenstvo u Sloveniji. Od tada, do danas, nije propustio ni jedno veliko takmičenje našeg nacionalnog tima. Te godine nastala je i čuvena “kapa” sa ćiriličnim natpisom “VALJEVO”, koju je napravio od košarkaške lopte i po kojoj je postao prepoznatljiv. Ideja za “kapu”, prema njegovim rečima, rodila se onako iz nostalgije, više sramežljivo nego junački.

“Ponosan što sam iz Valjeva i još ponosniji što ću imati mogućnost da pratim naše reprezentativce, izrezao sam košarkašku loptu, napisao na joj ćirilicom “VALJEVO”, stavio je na glavu i sav srećan otišao na utakmicu. Želeo sam da dam podršku našim igračima, da im dam taj “vetar u leđa” i bodrenjem pripomognem ka ostvarenju pobede”.

Ica-Valjevac-do-Tokija-16

Čuvena navijačka “kapa” Valjevca do Tokija / Foto: Privatna arhiva

Valjevac do Tokija posebno ističe da mu je najdraže takmičenje koje je pratio bilo Evropsko prvenstvo za igrače U-20 2015. godine, u italijanskom gradu Lignano Sabbiadoro, kada su “orlići” predvođeni sa klupe našim Valjevcem Vladom Đokićem osvojili zlatnu medalju. U toj selekciji igrali su naši sadašnji reprezentativci Marko Gudurić, Ognjen Jaramaz i Dejan Davidovac.

“Po završetku finalne utakmice mladih reprezentacija Srbije i Španije na tom Evropskom prvenstvu u Italiji, skidam “kapu” sa glave, brišem boju sa lica, menjam majicu. Dogovaram se sa selektorom Đokićem da snimim atmosferu u svlačionici i da pošaljem snimak u Srbiju! Naravno, uz dozvolu ulazim u svlačionicu, snimam i divim se toj atmosferi. Marko Gudurić na podu sa medaljom oko vrata peva: “Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine”. Sećam se da sam nakon toga izgubio tu svoju prvu navijačku “kapu”. U celoj toj šampionskoj euforiji žurio sam što pre da stignem na zakazanu proslavu titule, stavio sam “kapu” na krov automobila i krenuo! Kada sam shvatio šta se desilo, obišao sam pola grada, ali je nisam našao!

Ica-Valjevac-do-Tokija-6

Valjevac do Tokija / Foto: Privatna arhiva

SUSRET SA GREGOM POPOVIĆEM I NOVAKOM ĐOKOVIĆEM

Te 2015. godine, Valjevac do Tokija odlazi na seniorsko Evropsko prvenstvo. Srbija je igrala svoje utakmice u Berlinu, a završnica se igrala u Lilu. Tokom jedne od utakmica, nedaleko od njega na tribinama  sedeo je Greg Popović.

“Samo 3 metra od mene sedeo je čovek u zrelim godinama i prelistavao sportski časopis. Niko ga nije prepoznao, samim tim niko nije ni obraćao pažnju na tog “čiku” – legendarnog NBA trenera Grega Popovića, višestrukog osvajača NBA prstena, čoveka koji je sinonim za uspeh u košarci i sportu. Zamolio sam ga za zajedničko slikanje i tako je nastala jedna od mojih omiljenih fotografija”.

Ica-Valjevac-do-Tokija-4

Sa čuvenim Gregom Popovićem na EP u Berlinu 2015. / Foto: Privatna arhiva

“Kapu” koju je Valjevac do Tokija nosio na tom prvenstvu potpisao je nedavno legendarni Novak Đoković! 

“Bilo je to u ljubljanskoj dvorani Stožice, na prijateljskoj utakmici između Slovenije i Srbije, pred početak ovog Eurobasketa. Ta lopta ostaje za praunuke. Jednostavno, nisam želeo više da je stavim na glavu i ona će dobiti svoje mesto u posebnoj vitrini mog doma! Pozdravio sam se sa Novakom, razmenili par reči i zamolio ga da se potpiše! Mojoj sreći nije bilo kraja!”

Ica-Valjevac-do-Tokija-41

Novak Đoković potpisuje čuvenu navijačku “kapu” Valjevca do Tokija / Foto: Privatna arhiva

“U SLOVENIJI ŽIVIM, A ZA DOMOVINU NAVIJAM”

Evropsko prvenstvo 2017. godine u Istanbulu pamti po čuvenoj utakmici sa Slovenijom, zemljom u kojoj živi i radi punih 15 godina, u kojoj je stekao porodicu.

“Dugo nisam mogao da zaboravim taj poraz koji smo doživeli u Istanbulu. Još pamtim rezultat, bilo je 93 – 85. Sa jedne strane moja Srbija, na drugoj strani Slovenija, zemlja u kojoj živim, koja mi je pružila mnogo lepih stvari, u kojoj su mi rođena deca. Država moje supruge Urške, mog vernog pratioca, ne samo na životnom putu, već i na svim velikim takmičenjima gde nastupaju košarkaši Srbije. Nije (bilo) jednostavno “istrpeti” sve moje rituale i spremanje pred utakmice, farbanje lica, navijanje, navijačka raspoloženja… Ali, Urška je uvek (bila) tu, pored mene uz Srbiju, naravno i uz Sloveniju. Urška i ja smo na svim tim našim brojnim putovanjima po raznim ćoškovima i delovima sveta, upoznali mnogo dobrih ljudi, stekli velika prijateljstva, videli prelepe predele i obišli mnoge svetske znamenitosti, uživali u igrama naših reprezentativaca. Bodrili ih svim srcem”.

Ica-Valjevac-do-Tokija-30

Valjevac do Tokija sa suprugom Urškom i sinovima bodri srpske košarkaše u Beču / Foto: Privatna arhiva

“Velika je to privilegija! Košarka je ipak naš nacionalni sport! I to jedan od najtrofejnijih. A, sve je krenulo upravo iz Valjeva, grada koji neizmerno volim, iz grada u kome je svoje prve košarkaške korake napravio i Miloš Teodosić, i to na istom onom terenu Pete osnovne škole na kom sam i sam otkrivao ovu igru. Čovek zbog koga smo se godinama radovali, uživali u njegovim igračkim bravurama, osećali ponosnim zbog magije koju je izvodio i koju dan danas izvodi na parketu nastupajući sa dosta uspeha za italijanski Virtus!”

Ica-Valjevac-do-Tokija-46

Valjevac do Tokija sa Milošem Teodosićem u Ljubljani krajem 2021. / Foto: Privatna arhiva

“ZAGREVANJE” PRED KORONU

Pripreme za Svetsko prvenstvo u Kini 2019. godine su za Icu i Uršku bile pravi poduhvat. Dalek, ali nezaboravan put. Dolazak u Šangaj, obilazak tog prelepog grada, kao i selidbe i putovanja po drugim mestima bili su istinski doživaljaj i izazov.

“Obilazak Kineskog zida, upoznavanje različite kulture, putovanje vozom brzinom 350 kilometara na sat, nešto je što se teško može opisati. Od reprezentacije Srbije mnogo se očekivalo, ali 5. mesto bilo je veliko razočaranje za sve nas. Peking mi nije ostao u lepom sećanju, prerano se sve završilo. Jednostavno smo udarili u “zid” razpoložene Argentine”.

Ica-Valjevac-do-Tokija-31

Valjevac do Tokija na Kineskom zidu 2019. godine / Foto: Privatna arhiva

“U septembru mesecu 2019. bili smo u tom famoznom Vuhanu, neposredno pre nego što je korona virus paralisao ceo svet! Evo i jedne zanimljivosti odatle. Nakon jednog meča koji se igrao u Vuhanu, dogovaram se sa momcima sa kojima smo navijali da se nađemo sledeći dan pred utakmicu u jednom kafiću. Dolazim na dogovoreno mesto, pozdravljam se, pevamo navijačke pesme i jedan od njih me pita odakle sam? Kažem mu da sam iz Valjeva! U tom trenutku par njih se okrene prema meni i euforično me pitaju: “Da li si video tvog Valjevca, “legendu” sa loptom na glavi i ofarbanog u boje srpske zastave?” Nasmejem se i jedva ih ubedim da sam to ja! Od tada me svi prepoznaju po Urški!”

Ica-Valjevac-do-Tokija-32

Navijanje u Kini 2019. godine / Foto: Privatna arhiva

NEOSTVARENA I PLANIRANA ŽELJA

Za sada neostvarena Ivanova želja je da prati utakmice i navija za našu košarkašku reprezentaciju na Olimpijskim igrama. Nadao se da će se to desiti u Tokiju pre dve godine.

“Žarko sam želeo da svoj prvi odlazak na Olimpijadu bude baš 2020. godine u glavnom gradu Japana i da tamo sa ponosom kažem da sam VALJEVAC DO TOKIJA. Nažalost, naši košarkaši nisu uspeli da se plasiraju na te Olimpijske igre, zbog već pomenutih Italijana, od kojih smo izgubili i sada u osmini finala na Eurobasketu. Imao sam tu privilegiju da odrastam u periodu kada su nas naši košarkaši svojim istorijskim uspesima više puta činili najsrećnijima i najponosnijima na planeti. Da krenem od 1995, 1996, 1997, 1998, preko 1999, 2001, 2002… To su godine kada su osvajane medalje, i to 5 zlatnih! Toliko sreće i zadovoljsta u samo par godina! To je zaista privilegija! To se retko doživi! Neki navijači nažalost (neće) NIKAD!”

Ica-Valjevac-do-Tokija-29

Valjevac do Tokija u Šangaju / Foto: Privatna arhiva

Ivan nam na kraju otkiva svoji ideju i želju da se uz pomoć dobrih ljudi u seoskim školama u valjevskom kraju obnove igrališta, postave nove konstrukcije i novi koševi!

“Deca na selu, zaslužuju mnogo više od blatnjavih terena, polomljenih koševa i iscepanih mrežica! Na tome ću raditi i to mi je prioritet! To je moja sledeća utakmica! Trebaju mi navijači!!!”

 

Foto galerija:

M.P.M.

Facebook komentari

About Marija Petrović - Marković

Iako po struci diplomirani novinar, novinarstvom se bavi iz ljubavi honorarno, na „hajdučki i uskočki" način iz sfere kulture, gde joj je radna matica. Kao student novinarstva krajem 1999. godine počela da radi u informativnoj redakciji Vujić televizije Valjevo (VTV), čiji je deo novinarskog tima bila 4 godine. Potom bila novinar-urednik u informativnoj redakciji Regionalne Televizije Valjevo (TVA) skoro 2 godine. Tokom 2004. i 2005. godine živela u Londonu i u tom periodu imala novinarsko mentorstvo na Channel 4 News od strane poznate britanske novinarke Darshne Soni. Po povratku iz Londona kratko vreme bila u informativnoj redakciji TV B92. U okviru projekta TV Training bila stipendista Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, a potom i stipendista Fondacije Konrad Adenauer. Njeni tekstovi objavljivani su u nedeljniku „Napred“, „Reviji Kolubara“ i „Tešnjarskom glasonoši“. Od osnivanja portala valjevskapola.info 2016. godine radi kao novinar-urednik ove medijske kuće. Autor je projekata “Da Valjevo prodiše”, “Da Valjevo prodiše - Faza dva”, “Valjevo ima rešenje za aerozagađenje” i "UdahnimO2", koji se na portalu valjevskaposla.info bave problemom aerozagađenja u Valjevu unazad 4 godine.

Leave a Reply