Večan spomen vladiki Milutinu

U valjevskom Sabornom hramu Vaskrsenja Gospodnjeg u zagrljaj Gospodu, u sredu, 1. aprila, ispraćen je Preosvećeni Episkop valjevski g. Milutin, koji se 30. marta u KBC “Dragiša Mišović” upokojio posle kraće bolesti izazvane korona virusom. Sa blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Irineja, svetu Liturgiju pređeosvećenih darova služio je Preosvećeni Episkop remezijanski i vikar Patrijarha srpskog g. Stefan. Uz sasluživanje malobrojnog monaštva i sveštenstva opelo je, zajedno sa episkopom Stefanom, služio i Preosvećeni Episkop mohački g. Isihije. Srpska pravoslavna crkva priredila je sahranu u skladu sa propisima vanrednog stanja, tako da neutešni vernici nisu mogli dostojno da se oproste od svoga vladike na način kako bi inače bio ispraćen da su srećnije zdravstvene okolnosti.

Sahrana Episkopa valjevskog Gospodina Milutina u Hramu Vaskrsenja Gospodnjeg u Valjevu / Foto: Dragan Krunić

U skladu sa praksom Srpske pravoslavne crkve da zemni ostaci nadležnih arhijereja bivaju položeni u tzv. katedralnim hramovima, Episkop valjevski Gospodin Milutin sahranjen je u grobnici koja je pripremljena u Sabornoj crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg, jedne od najvećih u pravoslavnom svetu, za čiju izgradnju je upravo vladika Milutin uložio ogroman trud. U hramu koji inače može da primi preko dve hiljade vernika, ispraćaj je obavljen skromno i dostojanstveno, kao što je Gospodin Milutin živeo. Molitve su zvonile u velelepnom prostoru ove valjevske grandiozne bogomolje, darujući utehu za večan spomen našeg vladike.

Sveštenstvo je govorilo, još za njegovog života, da ga je krasila izuzetna skromnost, da je veliki molitvenik i monah. U svom rodnom Valjevu, voleo je, stvarao i molio se da bude dostojan naslednik Svetog vladike Nikolaja i Prepodobnog oca Justina. Bilo je poznato da episkop nakon osam sati uveče nije napuštao svoju kuću i, u to doba dana, teško bi išao i na službene događaje. Eparhijoti koji su ga poznavali, kažu da je vladika Milutin bio jedinstven biser koji je vodio valjevsku eparhiju, jer je živeo jednostavno, imao istančan monaški duh, pa se tako i ponašao. Imao je životna pravila koja je poštovao, za Boga koga je voleo. Shodno tome je i živeo. Bio je svoj, imao je svoj način života, istančan karakter koji ga je krasio. Svojim duhom je oplemenjivao ovdašnju eparhiju. Vladika je, jednostavno rečeno, umeo sa narodom, voleo je ljude, voleo je prirodu, i sve to je na jedinstven način doživljavao. Jednostavno je govorio i besedio, ali svakoj reči je prethodila duboka promisao. Poznanici upokojenog vladike Milutina tvrde da je zaista bio pravi biser u moru sličnih.

Vernici eparhije valjevske počivšeg Gospodina Milutina smatrali su za svog dragog i velikog duhovnog oca. Lično je pomagao svima za koje bi saznao da im je pomoć neophodna. Bio je i veliki dobrotvor, podsticao je humanitarne akcije i sam pomagao vernicima, a posebno na Kosovu i Metohiji. Kako je voleo i odabrao skromno da živi, nije želeo da iko o njegovim dobročinstvima govori.

Tokom stolovanja vladike Milutina u našoj eparhiji obnovljeno je više manastira i crkava, znatno uvećano crkveno bratstvo, ostvaren najveći odziv učenika za versku nastavu. Takođe, unapređen je rad crkvenih glasila, održan veliki broj obeležavanja jubileja i važnih događaja za Crkvu i narod kada su ovde dolazili verujući sa svih strana sveta.

“Obnovljenu Eparhiju valjevsku je preporodio zajedno sa sveštenstvom, monaštvom i pobožnim narodom ovog kraja. Danas, on odlazi Bogu na istinu kao nekada ubogi Lazar, a znamo i verujemo da ga gore dočekuju horovi Nebeske Srbije o kojoj je pevao Sveti vladika Nikolaj Velimirović”, kazao je Episkop remezijanski G. Stefan, koji je odslužio svetu Liturgiju pređeosvećenih darova.

Sahrana Episkopa valjevskog Gospodina Milutina / Foto: Dragan Krunić

“Na mesto velikog bola u nama uskoro će doći “radosna tuga”, jer postajemo svesni da smo u našem životu imali redak blagoslov da živimo sa čovekom Božjim. Vladika Milutin je bio čovek dubinske vere u Bogočoveka Hrista. Sjedinio je u sebi bogoljublje i čovekoljublje, ljubav prema Božjoj tvorevini i dar graditeljstva, po uzoru na svog nebeskog pokrovitelja Svetog kralja Milutina. Opraštajući se danas sa suzama od svog Arhipastira, koji je krst svog apostolskog služenja verno nosio među nama do samog kraja, završavajući svoju zemaljsku trku, po rečima Svetog apostola Pavla, dužnost nam je da zatražimo od njega oproštaj za svaku duhovnu ranu, koju nanesmo svesno ili nesvesno njegovom očinskom srcu i golubijoj duši”, poručio je u svojoj duboko emotivnoj besedi duhovno čedo vladike Milutina, Episkop australijsko-novozelandski Siluan.

Episkop valjevski G.Milutin sahranjen je u Hramu Vaskrsenja Gospodnjeg u Valjevu / Foto: Dragan Krunić

U poslednjem pozdravu sveštenstva Eparhije valjevske svom duhovnom ocu, zapisano je između ostalog da je zbog prevelike skromnosti, ličnost vladike Milutina, koja je bila svetonikolajevskog besedničkog kova i bogomoljačkog duha, kao takva ostala tajna za mnoge koji su ga okruživali.

“Mnogo je bogočežnjivih duša koje je dotakao blagošću i mudrošću svoje propovedi, priveo i učvrstio u veri u Hrista Spasitelja. Mnogo ruku koje je darovima ispunio. Mnogo namernika koje je kao vrli domaćin dočekao. Mnogo radosti kojom je svoju duhovnu decu ogrejao. Mnogo osmeha i mnogo blagoslova. I… tački ovde nije mesto. Bar ne do trajanja vremena. Zemaljska končina samo je izvor tuge zbog privremenog rastanka. Dok se u Carstvu nebeskom ne sretnemo, o njegovom liku i delu pisaćemo i govoriti. Da oni koji će doći posle nas nauče da su veliki samo oni o kojima hvalospeve drugi slušaju”, reči su kojima se od svog voljenog vladike oprostila Eparhija valjevska.

Nadgrobna ploča / Foto: Dragan Krunić

Episkop valjevski, Gospodin Milutin, svetovno Mihailo Knežević, rođen je u selu Mijači kod Valjeva, 10. januar 1949. godine, od oca Milorada i majke Cvete, rođene Petrović.

Kao trinaestogodišnji dečak odlazi u manastir Kaona gde biva iskušenik, nakon čega od Episkopa šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića, bratanca Svetog Vladike Nikolaja Lelićkog, prima monaški postrig u manastiru Petkovica, dobivši ime Milutin, po vladaru iz svetorodne loze Nemanjića, jedom od najvećih ktitora u hrišćanskoj istoriji. Sutradan, na praznik Svete Petke, u istom manastiru rukopoložen je u čin đakona, a na Mitrovdan u Osečini u čin jeromonaha.

Od 1967. pohađa monašku školu manastira Ostrog. Inače, srednjoškolsko obrazovanje stekao je u Bogosloviji “Sveti Sava” u Beogradu. Nakon prve godine Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu odlazi u SAD gde nastavlja studije na PBF “Sveti Sava” u Libertvilu, gde uspešno diplomira.

Potom, pola godine obavlja dužnost sekretara Eparhije kanadske, da bi narednih šest meseci u Nijagari bio paroh. Potom se vraća u Kaonu i od 7. februara 1996. godine bio je starešina tog manastira. Kao nastojatelj manastira Kaona preporodio je manastir vrednim radom sa manastirskim bratstvom. Omiljen od vernika, vredan, radan i preduzimljiv, u to vreme iguman Milutin se zalagao i za napredak manastira Svetog Nikolaja u Leliću.

U maju 2003. godine je izabran, a krajem godine bio ustoličen za Episkopa australijsko-novozelandskog. Za Episkopa valjevskog izabran je 2006. godine i ustoličen 26. septembra iste godine u Valjevu.

Preminuo je 30. marta 2020. godine u KBC “Dr Dragiša Mišović” od posledica izazvanih korona virusom.

About SNEŽANA JAKOVLJEVIĆ KRUNIĆ

Prve uplive u novinarstvo načinila još u školskim sekcijama. Bila član Književne omladine Valjeva, zatim redakcije Omladinskog programa Radio Valjeva, pa Dnevne redakcije, gde radi do privatizacije JIP-a. Za valjevski Napred pisala rubriku "Oni dolaze" o mladim talentima. Bila dopisnik italijanskog časopisa Kolumbo, izdanja za Srbiju. Godinama rado sarađivala pri ostvarivanju Tešnjarskog glasonoše beležeći kulturno - socijalna zbivanja jednog od najlepših letnjih festivala, kao i "Valjevskog Jazz Festivala". Vodila novinarsku radionicu u Centru za kulturu. Smatra da je u nekim sredinama iluzorno razmišljati o karijeri, ali da na bilo kom mestu treba biti društveno odgovoran. Obzirom da je po struci ekonomista za poslove robnog prometa lako uočava kvalitet i voli da promoviše trajne vrednosti, te zbog toga 2017. godine prihvata da piše za Valjevska posla. Supruga sjajnog lika, blagoslovena sa dvoje divne dece.