Kome Valjevo duguje spomen-obeležje?

Povodom teksta pod nazivom “Tajna starog valjevskog groblja na Vidraku” koji je objavljen na našem portalu u utorak 9. februara, u našu redakciju stiglo je pismo dr Zorke Vukmirović, rođene Matić. Pismo ove penzionisane naučne radnice koja je rođena u Valjevu prenosimo u celosti.

Saterani pandemijom i svojim godinama u svoje domove provodimo dane uz elektronske medije. Nedavno objavljena sudbina Valjevskog parka Vidrak na portalu Valjevska posla je otvorila oči školskim drugovima slikara Ljube Popovića. Svetislav Basara iz Bajine Bašte, ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za književnost je zloupotrebio nedostatak spomen-obeležja Ljubi u Valjevu da bi se obračunao sa velikanom srpske poezije i znamenitom Valjevkom Desankom Maksimović na nedostojan način i način koji nije vredan pomena u ozbiljnim krugovima. Bilo je reakcija na skrnavljenje više legendi naše kulture u toj knjizi, kako to neki nadobudni nazivaju demitologizacijom, i posle mog teksta u Tagu Novosti mnogi Valjevci su mi se obratili komentarišući da je reakcija trebala biti još oštrija. Prema kome?

Odnos prema spomen-obeležjima i ličnostima koji nisu dobili takvo priznanje je više nego nemaran u Srba. Dilema kod gradskih otaca Valjeva da li da se izgradi Aleja velikana ili Memorijalni park Ljuba Popović je otvorila pitanje da li su Ljubina zasluge ulog da se otvore mesta i za druge samozvance. S druge strane, samo znalci mogu podrazumevati da su se među civilnim i vojnim žrtvama tifusa 1914-16, koje su obeležene malom kamenom piramidom i velikim kamenim krstom na Vidraku, nalazile kosti jedne od najvećih srpskih slikarki Nadežde Petrović i da bi to bilo priznanje i njoj. Ona je bila sahranjena na tom mestu uz vojne počasti aprila 1915. A tačno 20 godina kasnije je preneta u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu. Čačak dostojno obeležava svoju sugrađanku do današnjih dana. U tom gradu je Meštrovićev spomenik Nadeždi a Aranđelovac se odužio savremenim spomenikom koji se nalazi u Pionirskom parku u Beogradu. Zbog toga postoji zabrinutost da li bi Valjevci imali takvu kulturu sećanja i održavali Memorijalni park ili bi bilo bolje da je Ljuba sahranjen uz članove svoje porodice.

Nadežda je ostavila Valjevu sliku Valjevske bolnice 1915. (Muzej savremene umetnosti Beogradu).

Nadežda Petrović: Valjevska bolnica 1915.

U poslednjih godinu dana Srbija je otvarala privremene kovid bolnice i uspela da otvori jednu stalnu u Batajnici. Treba se podsetiti da je u doba epidemije tifusa gotovo celo Valjevo bilo pretvoreno u bolnicu. Svi raspoloživi lokali su bili puni obolelih i ranjenih, među njima i kafana „Sunce“ u samom centru Vealjeva (na tom mestu je soliter biv. Robne kuće „Beograd“). Kafana je bila u vlasništvu mog pokojnog pradede Marinka Matića od 1861. i nacionalizovana je posle 1945. godine od naslednika Marinkovog, sina Milana. Da ne bih bila samo kritičar gradskih odluka, navešću da je Marinko Matić dobio ulicu u industrijskom delu grada 2016. godine kao uspešni privrednik. U Valjevu već dugo postoji ulica Nadežde Petrović a mislim da treba da dobije i prigodan spomenik u dvorištu Valjevske bolnice.

Kafana „Sunce“ kao privremena bolnica 1914-1915.

Srbija je pobedila tifus i preživela strahote Prvog svetskog rata a sada se uhvatila u koštac sa nepredvidivom pandemijom izazvane nepoznatim uzročnikom. Bez namere da guram svoje pretke u istoriju opisaću kako smo morali da budemo jaki da bi pobedili.

U arhivskim spisima o Valjevu stoji da je Marinko imao jednog (Svitac) ili dva sina (Revija Kolubara). Treći sin Marinkov se ubio a njegova izabranica je preživela samoubistvo. Bila je to valjevska verzija Romea i Julije na početku Dvadestog veka i sin je sahranjen na starom groblju na Čairu (sada Vidraku). Kasnije je prestalo sahranjivanje a konačna zabrana je doneta 22. septembra 1946. odlukom Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora Valjevo kojom se nalaže da se zemljište koje je bilo nekada gorblje rasčisti, a rodbina koja bi htela da vrši prenos to uradi do 1. januara 1948. (Vikipedija).

Bilo je to doba snabdevanja na tačkice i kao dvanestogodišnjakinja sam izabrala u jesen 1947. da po porodičnom rasporedu dežurstava prenesem kosti dede-strica pre nego da idem da čekam u redu za meso. Pored groba dede bio je grob šestogodišnje sestre moga oca podlegle nekoj dečijoj bolesti. Ležali su u večnom spokoju prekrštenih ruku, zrno od metka se sijalo u dedinoj slepoočnici, mlečni kutnjaci u devojčicinoj vilici su još bili nisko a na lobanji je stajao okrugli češalj kao nov. Pokupili smo kosti u džak i preneli na Novo groblje. Ratna događanja su očvrsla i decu. Danas ne mogu da zamislim da bi to morali da rade moji unučići. Od mladosti sam antimilitarista i borim se protiv svih zala ratnih operacija u svetu. Zbog toga je važno da razvijemo kulturu sećanja i obeležimo grobove patriota, koji su branili suverenitet otadžbine, posebno stratišta da se nikad više ne ponove zla naneta našem narodu. Naša Desanka je to uradila za večnost u svojoj poemi o „četi đaka“ u „ zemllji seljaka na brdovitom Balkanu“

Zorka Vukmirović rođ. Matić, penzionisani naučni radnik

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.