Oproštaj od velikog pisca i čoveka golubije duše

Uz zvuke pesama “Tamo daleko” i “Ide Mile lajkovačkom prugom”, uz svu simboliku beline pahulja i vejanja snega, juče je na Novom groblju u Lajkovcu, kao prvi u Aleji zaslužnih građana, sahranjen Književnik i poslednji “kavaler starog premera” Radovan Beli Marković. Najosobeniji srpski prozaista, višetruko nagrađivani romanopisac, koji sa opravdanjem nosi status velikana naše savremene književnosti, isrpaćen je na večni počinak u prisustvu poredice, prijatelja, nekadašnjih kolega, saradnika, brojnih svojih sugrađana, javnih ličnosti i poštovalaca njegovog dela, koja se smatraju “neviđenim čudesom u srpskom književstu”. Opelo na groblju služio je zamenik episkopa valjevske eparhije protonamesnik Filip Jakovljević, sa još 6 sveštenika, a vrlo emotivnim govorom pred odrom Književnika, od svog kolege i prijatelja oprostio se mr srpske književnosti Daren Milivojević, iz Gradske biblioteke Lajkovac. U slavu velikog pokojnika, prethodno je u lajkovačkom Kulturnom centru organizovan komemorativni skup, na kojem su govorili ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, pomoćnica ministarke kulture i informisanja Slavica Trifunović, zatim likovni kritičar i najbolji poznavalac opusa preminulog pisca prof. dr Radovoje Mikić, dugogodišnji prijatelj Belog Markovića Dušan Mihajlović, kao i predsednik Opštine Lajkovac Andrija Živković. Sahrani Književnika prisustvovali su i nekadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica i gradonačelnik Valjeva Lazar Gojković.

Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, koji se na komemorativnom skupu obratio u ime predsednika Srbije Aleksandra Vučića, istakao je da je odlaskom Radovana Belog Markovića srpski jezik siromašniji za jednog velikog govornika, velikog pisca, za jednog kolubarskog ratnika. Kazao je da je Beli otišao u svet koji je sam izmaštao, stvorio, pravio sebi, po sebi, za sebe, ali i za nas. Naglasio je da potomak kolubarskih pobednika ne može drugačije da ode nego dostojanstveno, mirno, tiho, ali opet tako glasno da se probudimo u sred noći sa osećajem gubitka i praznine.

“Svet mu se klanjao, a on je izabrao da ostane tamo gde se rodio. I kada je bilo malo onog mesta gde je radio i trajao, onda je odlučio da izmisli čitav jedan svet, ali samo da ga ograniči toponimima svog rođenja. I malo mu je i to bilo, pa je rešio da izmisli i sebe i još jednog sebe, poklisara mrtvih duša, da izmisli i postavi tamo daleko. Da se odalji i od njega, samo onoliko koliko je moglo da mu bude blizu… Odlazi nam istorija, odlazi pred nama. Nesvesni da smo i mi bili malo veći zato što smo bili savremenici velikih, nesvesni da su veliki veliki zato što nisu svesni svoje veličine”, kazao je ministar Vulin izjavivši saučešće ne samo porodici i ne samo Markovićevim zemljacima, već “svakome ko govori i misli srpski, svakom onom ko se ponosi našim jezikom i pismom, jer gubitak je svakog od nas”.

Pomoćnica ministrke kulture i informisanja Slavica Trifunović istakla je da se književno delo znamenitog Lajkovčanina ugradilo u istoriju srpske književnosti od samog početka stvaralačkog rada Belog Markovića, da ga  je književna kritika opisivala kao neobičnog pisca i da je ta njegova nepresušna originalnost trajala kroz skoro četiri decenije stvaranja.

“U tom vremenu kao da je u srpskoj književnosti vladao prećutni dogovor, da pošto niko neće umeti i znati da piše kao Radovan, niko i ne pokušava da stvara dela nalik njegovim. Predivnim jezikom, punim duha naroda kojem je pripadao, gradio je dela kojima nije bilo ravnih, ni sličnih… U ovom času, opraštajući se od velikog književnika, prateći ga u nadnebesno Belo Valjevo, u neki višnji Lajkovac onostranog bivstva, uvereni smo u neprolaznost njegovog dela, u nove čitaoce koji će prolaziti predelima njegove umetničke imaginacije, koji će se kao i mi čitajući čuditi i pitati: kakav je ovo neobičan pisac, kakva su ovo divna književna dela sačinjena neopisivom maštom i živim jezikom”, naglasila je Slavica Trifunović.

Prof. dr Radivoje Mikić, besedio je na komemorativnom skupu da postoje trenuci i opraštanja koja ne može da učini lakšim ni lepota i tačnost Rilkeovog stiha, te da trenutak kad se opraštamo od Radovana Belog Markovića spada u takve bolne rastanke. Za Mikića je Beli Marković veliki pisac i čovek golubije duše, čovek čije su duševne strune umele da, podjednako, zatrepere pred svakom radošću i svakom nedaćom, kako onom ličnom, tako i onom koju preživljava neko drugi, posebno neko bližnji. Mikić je istakao da je Radovan Beli Marković, koji je izabrao književnost za svoj sudbinski glas, sa ovog sveta otišao sa bodljom u srcu, bodljom koju mu nije doneo samo život, već su se oko nje potrudili i savremenici. I po tome je, prema Mikičevim rečima, on ušao u društvo izabranih, društvo onih koji su dali sve što su mogli dati, ne primećujući pritom da se njima zakida i krivo meri. Kako je rekao Mikić, Radovan Beli Marković je za sebe izabrao onu književnu sudbinu koja podrazumeva predanu službu jeziku, službu umetnosti pričanja priča.

“Radovan Beli Marković je, paradoksalno, u srpskoj književnosti bio najveći pesnik među onima koji nisu koristili stih kao izražajno sredstvo. Kad bi neko hteo mogao bi očas posla da iz “Živčane japije” ili “Lajkovačke pruge” povadi toliko lirskih mesta da bi dobio pesničke knjige prvoga reda… Otuda nikako ne može biti slučajno ni to što je u Radovanu Belom Markoviću srpska književnost imala velikog poklonika poezije, posebno onoga što je i u poeziji najređe – kretanja ka nevidljivom i nesaznajnom… Sve do zaveštajnog romana “Stojna vetrenjača” nije prestajao da piše jednu razgranatu poemu svom zavičaju, poemu u kojoj se mešaju pohvala i pokuda, radost i tuga zbog toga što je sve onako kako jeste. I mada Lajkovac i Valjevo iz njegovih priča i romana nisu Lajkovac i Valjevo koje gledamo na svetlosti istorijskog dana, nema sumnje da je pesnička, mitopoetska obrada kojoj je on podvrgao tzv. stvarnost osnovni izvor onog umetničkog u delu Radovana Belog Markovića, tačnije rečeno, ta obrada je most preko kog njegove književne vizije prekoračuju vremenske granice i idu ka onome što jeste i što mora biti vanvremeno”, rekao je prof. dr radivoje Mikić.

Uz isticanje da ne može i neće pokušavati da se oprosti od prijatelja sa kojim je podelio pola veka svog života, Dušan Mihajlović je u posve ličnijem govoru oslovio Radovana Belog Markovića kao renesansnog fenomena koga je teško sagledati, ali i ukazao na njegove “malo poznate” uloge vezano za Mlade istraživače i “Povlenski narod”.

“Bio si kulturna potka Kluba i Pokreta Mladih ispraživača. Ti si utemeljivač institucije “Povlenskog naroda” i prvi i jedini predsednik njenog izvršnog ograna. Trajala je ta uloga četrdeset godina. Na ovoj misterioznoj planini, gde je Noje vezivao barku, napisao si mnoge svoje reportaže, čuvenu “Zvekaru”, pripovetke “Crni kolač” i “Švapsku kosu”, koju mi je posvetio. Prvu pripovetku “Crni kolač” promovisao si u okviru svečanosti na Kneževom polju krajem septembra 1983. godine… Pored književnosti na Povlen si doneo i odbojku. Odigrali smo mnoge utakmice na Kneževom polju. Ostaje da Žika napravi pravo odbojkaško igralište, na mestu na kome si izneo ideju o odbojkaškom klubu, koji danas pronosi slavu Lajkovca. Znaj da si postao nerazdvojni deo Povlena. Verujem da ćeš postati i trajni deo tvoje Srednje Kolubare, Belog Valjeva i Srbije. Da ćeš imati, ne ulicu, već trg u Lajkovcu, da će deca dobijati književnu nagradu koja će nositi tvoje ime”, kazao je Dušan Mihajlović.

U svoje i u ime svih Lajkovčana oprostio se predsednik Opštine Lajkovac, Andrija Živković, istakavši da je odlazak “Književnika”, kako su Belog Markovića zvali u lajkovačkoj varoši, veliki i nenadoknadiv gubitak, jer je “najbolji među nama otišao na lepše mesto, u svoju Nebesku Srbiju, među velikane kakav je i on sam”.

“Imali smo čast da budemo savremenici Radovana Belog Markovića, njegovo prisustvo značilo je nemerljivu podršku svima nama. Plenio je svojom predusretljivošću, dobrotom i čovekoljubljem, sa druge strane velikim književnim darom i enciklopedijskim znanjem. Kao direktor lajkovačke biblioteke sarađivao je sa najznačajnijim imenima srpske književnosti i kulture, stvarajući kulturni i književni milje u ovdašnjoj železničkoj i radničkoj varoši. Postajući veliki pisac, Radovan je postajao sve veći čovek. Svakom potrebitom Lajkovčaninu ili Lajkovčanki, umeo je priteći u pomoć, ne štedeći sebe i svoj, kako lični, tako i književni ugled. Mogao je da bira mesto svog boravka, međutim ostao je veran svom zavičaju, Lajkovcu, Ćelijama i Valjevu, koji su od realnih postali njegovi književni prostori, pokazujući da se georafska širina ne može meriti širinom čovekove duše”, kazao je prvi čovek Lajkovca, Andrija Živković.

U subotu, 22. januara, na dan kada je sahranjen veliki srpski pisac i lakovački velikan, u rodnoj mu varoši bio je proglašen Dan žalosti, u njegovu čast zastave su bile spuštene na pola koplja. Nebeska “Plava kapija” otvorila se za Radovana Belog Markovića u suton Bogojavljenja. Njegov odlazak u večnost ispratila je lajkovačka pruga, koja ga je pratila na svakom koraku i u svim njegovim izmaštanim vremenima i svetovima. Poslednja književna građevina, složene strukture i slojevitih pripovedanja, koju je sagradio Beli Marković je “Stojna vetrenjača”. Njegovo poslednje “književno čeljade”, čija se radnja odvija u “njegovom” već dobro poznatom Belom Valjevu, objavljeno je sredinom prošle godine. Sam Radovan Beli Marković kazao je da je hteo da se ovaj njegov roman “sromani u simboličnom sviđanju, kao celitelna banja, u kojoj se, pod ružom vetrova, čisti i oporavlja čitalački napaćena duša”. Neka mu je večna slava i hvala!