PLANINARI “MAGLEŠA” LJUBICA MILIĆ I FILIP LUKIĆ OSVOJILI NAJVIŠI VRH KILIMANDŽARA – Više životno iskustvo nego putovanje!

“Pole pole”, prevedeno sa autentičnog afričkog svahili jezika – polako, mantra je koje su se striktno pridržavali Valjevci Filip Lukić i Ljubica Milić, članovi PSD “Magleš”, prilikom uspona na vrh Kilimandžara, planine u Tanzaniji, Uhuru na 5.895 metara nadmorske visine! A, kako kažu naši sugrađani koji su dosanjali svoj san, ova mantra je nešto čime će se i ubuduće rukovoditi u životu.

IMG-3bd755a08c607b09403e11a5083388d2-V

Foto: Privatna arhiva

“Ako ideš pravim tempom, uvek ćeš stići na vreme, možda čak i pre nego što si mislio. Ne treba nigde žuriti, uvek ćeš stići tamo gde treba, važno je biti strpljiv i stabilan”, priča po povratku iz Afrike Ljubica Milić, lekar po struci, planinar iz ljubavi.

unnamed

Foto: Filip Lukić

Pre manje od godinu dana i ona i Filip su se učlanili u PSD “Magleš”, ona iz ljubavi prema aktivnostima u prirodi koje datiraju još iz perioda rane mladosti kada je bila i član izviđača, dok je Filipa na ovu aktivnost motivisalo jedno takmičenje iz geografije u osnovnoj školi gde je njegova ekipa pobedila, a kao nagradu dobili su člansku kartu planinarskog društva.

IMG_1150

Foto: Privatna arhiva Ljubica Milić

“Tada sam prvi put obišao valjevske vrhove, imao sam pečate u svojoj članskoj karti, a kasnije sam sa roditeljima često odlazio u prirodu. Posle dužeg boravka u Beogradu vratio sam se u Valjevo i iz potrebe da radim nešto drugačije osim da izlazim vikendom, odlučio sam se da se vratim prirodi i planini, da nađem mir. Već tad sam počeo da razmišljam o odlasku u Afriku, kao što imam i želju da odem na Aljasku, u Sibir, Patagoniju, Australiju, Novi Zeland, neka netaknuta mesta na planeti”, otkriva Filip.

unnamed (4)

Foto: Privatna arhiva Filipa Lukića

Nakon nepunih godinu dana planinarenja sa društvom, Ljubica i Filip su se odlučili na ovaj poduhvat.

“Pre dve i po, tri godine sam se zainteresovala za Kilimandžaro, gledala sam neke daleke destinacije i pomislila kako bi bio pravi doživljaj popeti tu planinu koja je sama po sebi vrlo interesantna, mistična, izazovna, a pri tom sve se dešava u Africi, upoznaješ jednu sasvim drugačiju kulturu! Učlanila sam se u društvo ne bih li se pripremila za ovu akciju, ali svako uživam i u svim našim jednodnevnim akcijama na Povlenu, Jablaniku… Videla sam na društvenim mrežama da se organizuje ekspedicija, označila sam da sam zainteresovana i tu je bilo zabeleženo da idem na Kilimandžaro. Nakon nekog vremena srela sam Filipa na ulici i rekao mi je da je kupio karte, na šta sam ja odmah rekla: “Idem i ja”, on me je podstakao!”, ispričala je Ljubica.

IMG_7736

Foto: Ljubica Milić

Nakon donete odluke, krenule su pripreme. Osim redovnog odlaska na planinarske akcije, koje su po njihovim rečima najbolji vid pripreme, odlazili su i u teretanu, a Ljubica je svaki slobodan trenutak koristila da ode u Ćelije i da se nekiliko puta popne uz stepenice, da bude aktivna i stiče kondiciju.

IMG_1157

Foto: Ljubica Milić

Od vodiča Aleksandra Balabana (društvo “Abonos” iz Banjaluke organizator ekspedicije) dobili su kompletan spisak neophodne opreme, kako bi bili spremni za sve uslove, od minus 20 do plus 50, od broja čarapa, do rezervnih pertli, baterija za čeone lampe, broj majci kratkih i dugih rukava, veša, apsolutno sve!

IMG_1171

Foto: Ljubica Milić

“Ja sam na Kilimandžaro zapravo pošla pre nekoliko meseci u svojoj glavi, kupovina karte je bila početak. Radiš sve što je do tebe, preipremaš se, vežbaš, kupuješ opremu koja ti je potrebna, ali sve vreme prisutna je bojazan od svega. Prvo to je daleko, treba tamo stići, drugo to je Afrika, ima malarije, majmunskih boginja, cc mušica, žute groznice, vakcinisati se ili ne, uslovi za higijenu ništavni, vode nema svuda, na planini nedostatak kiseonika, ideš sa nepoznatim ljudima, toliko toga može da pođe po zlu, imala sam dosta dilema i razmišljanja, nisam znala šta me čeka od starta do cilja, ali upravo u tome i leži lepota, treba samo to da obgrliš i uživaš u avanturi!”, priča Ljubica neke od svojih dilema i strahova pred polazak kojima su doprinosile i kolege iz bolnice koje su je plašile svim i svačim. Kao mere predostrožnosti, vakcinisali su se protiv žute groznice, a Ljubica se snabdela i čuvenim Suki sprejom i kremom koje koriste ribolovci, kojima je mazala i prskala i članove ekspedicije, pa i vodiče već od prvog momenta kada su sleteli na aerodrom u Aruši (na hindi jeziku znači izlazeće sunce) koji je u blizini nacionalnog parka Serengeti, nacionalnog parka Kilimandžaro, Ngorongoro zaštićenog područja i nacionalnog parka Tarangire, svih lokacija koje su naši Valjevci imali prilike da obiđu i vide.

unnamed (3)

Foto: Privatna arhiva Filip Lukić

“Moj najveći strah je bio da će Ljubica da se popne na vrh, a ja neću! Šalim se, znao sam da ću se popeti. Nisam mnogo razmišljao o tome šta može loše da se desi, ja sam avanturista i nemam tih dilema. Mene je vodila samo velika želja da to vidim”, priča Filip opisujući čitav uspon koji je trajao pet dana, tokom kojih su prešli oko 40 kilometara u jednom pravcu.

IMG_7769

Foto: Ljubica Milić

“Uspon traje pet dana i ekspedicija počinje sa 1.700 metara gde je ulaz u Nacionalni park Kilimandžaro, dom neverovatnih vrsta životinja i vegetacije. Od sedam ruta kojima se može stići na vrh Kilimandžara, naša ruta se zvala Marango ruta ili Koka-kola ruta, jer kažu da se u svakom kampu na putu do vrha može kupiti Koka-kola što nije tačno. Na čelu kolone je njihov vodič i mantra penjanja je “pole pole” ili polako, korak po korak, penjemo se nogu pred nogu, jer je to jedini način da se organizam ne zamori i izdrži uspon. Provog dana se prelazi desetak kilometara, zona vegetacije je kišna šuma, sve vreme se čuju ptice, majmuni, sve šuška, veliki mravi, neprestano pada kiša, samo čekate da proleti Tarzan, ogromna vlažnost vazduha, mokri do gole kože i pored kabanica, bukvalno onako kako sam zamišljao džunglu, ali doživljaj ne bi bio potpun da nije kiše. Spavamo u prvom kampu, budimo se uz prelep izlazak sunca i do sledećeg kampa imamo ponovo desetak kilometara i uspon do 3.700 m nadmorske visine. Na pola puta, iz šume ulazimo u potpuno drugačiju zonu vegetacije, iz šume u niže rastinje, kao da je neko pucnuo prstima, potpuni obrt, i to je prvi trenutak kada se vidi vrh Kilimandžara koji je udaljen dobrih 25 kilometara. Treći dan je dan za aklimatizaciju, penjemo se sa 3.700 na 4.200 m i nakon sat vremena pauze vraćamo u kamp ne bi li se telo bolje prilagodilo. Četvrtog dana se nastavlja ista kilometraža, na 4.700 m nadmorske visine, oko pet sati lagane šetnje i blagog uspona i tu prolazimo kroz Alpine Desert, jednu od zona vegetacije, brisan prostor, sve crveno kao na Marsu, odakle se vide dva vrha, na sredini je Uhuru, a sa druge strane Mavenzi (Broken mauntain ili Polomljena planina), na koju se samo penju alpinisti zbog dosta stena. Tu kod ljudi počinje da se javlja visinska bolest, nekom u vidu glavobolje, gubitka apetita, mučnine, dok su trnjenje prstiju i modra usta bili vidni kod svih članova ekspedicije”, priča Filip koji ovih problema nije imao jer se mesec dana ranije peo na 3.700 metara, te mu je organizam bio spreman za ove izazove.

IMG_0893

Foto: Privatna arhiva Ljubice Milić

U takvim uslovima važno je piti dovoljno tečnosti, čak pet litara vode dnevno, sa elektrolitima, i uzimati vitamine, poput magnezijuma, kaže Ljubica koji je pre dolaska u treći kamp osetila glavobolju i psihički klonula.

IMG_0918

Foto: Privatna arhiva Ljubice Milić

“Svaki vid hodanja sem tog “pole pole”, malo duži i brži korak ima svoje posledice, odmah osetiš da ne možeš da dišeš. Niko nije krenuo nespreman, svi smo se bavili planinarenjem, ali visina utiče na svakoga i organizam svake osobe se ponaša drugačije od normalnog i to daje težinu tim usponima. Nakon par sati sna u kampu, došla sam sebi i bila sam spremna da nastavim. Do Gilman’s point-a, koji je prva tačka na 5.600 metara, krenuli smo pola sata pre ponoći. Ide se noću iz više razloga, jer izgleda kao da nema kraja i da je dan mnogi bi se demoralisali, zatim svi žele da dočekaju zoru i izlazak sunca, a i da bi se sve stiglo u tih planiranih pet dana ekspedicije. Tokom tih sedam sati uspona bila sam sto posto fokusirana na svaki korak, na svaki uzdisaj i terala sebe da mi misli ne odlutaju, da me to ne poremeti, umor uopšte nisam osetila! Od Gilman’s point-a do završnog vrha ima još samo 200 metara nadmorske visine, ali se krećemo još sat i po ivicom glečera i tu se prvi put susrećemo sa snegom. Tu je bilo prilično hladno, sporo se krećemo i ne možemo da se ugrejemo, a ako ubrzamo previše se umaramo i gubimo dah”, priča svoje utiske Ljubica.

IMG-4d5bce7c5a8a538e444cb49b71c64cf7-V

Foto: Privatna arhiva

I ona i Filip kažu da im je već na Gilman’s point-u srce bilo puno!

“Neverovatan osećaj zadovoljstva, a onda umor i neispavanost koji kreću da lome. Ideš ka završnom vrhu, vidiš ljude koji se spuštaju i bodre te da si blizu “it’s around the corner”, ali nikako da se pojavi ta tabla Ufuru koju gledam godinama na YouTube-u! Svi nasmejani, bodre te, a ti se misliš šta im je. Jedan od vodiča je prišao i rekao: “Ti si šampion”, videli su moju borbu dan pre toga, da sam klonula, šalili smo se da sam najslabija karika, i zato je to uspeh, jer sam na neki način pobedila sebe, nisam odustala! Bila sam vrlo svesna momenta na tom vrhu, samo vidiš sneg i oblake”, utisci su ove mlade Valjevke kada je ispunila svoj san!

IMG_1573

Foto: Ljubica Milić

“Najveće zadovoljstvo osetio sam na prvom vrhu Gilman’s point, čak mi je i suza krenula, to je bilo to, znao sam da ću doći do kraja. “One team – one dream” bila je krilatica vodiča, bodrili smo jedni druge! Ovo je bio neki pokazatelj šta sve čovek može da uradi za godinu dana, koliko život može da ti se okrene za to kratko vreme, Kilimandžaro je bio kruna svega toga. Pre godinu dana sam se vratio za Valjevo, a godinu dana kasnije jedan od svojih snova, da odem u Afriku, sam ostvario”, kaže Filip, a kao savet svima koji bi se odlučili za ovu avanturu preporučuje što više šetnje po planinama i poznavanja kulture planinarenja, pod čime se podrazumevaju neka pravila, a to je da naučiš kako da se krećeš, da ne ideš ispred vodiča, a pre svega da imaš pozitivan stav!

unnamed (5)

Foto: Privatna arhiva Filipa Lukića

Povratak kažu da nije lak, iako znatno brži, stopala su bolna, žuljevi na prstima od nabijanja u obući bole, ali sav umor, fizički napor i bol nestaju pri samom pogledu na svu lepotu koja ih okružuje, neverovatan biljni i životinjski svet koji se ne može videti ni u jednom drugom kraju planete! Osim samog uspona na vrh Kilimandžaro, sama činjenica da ste u Africi, pričaju naši mladi avanturisti, je nešto neverovatno!

unnamed (2)

Foto: Filip Lukić

“Afrika je zemlja velikih kontrasta. Grad Aruša, kao centar tog regiona, grad sa oko 250.000 stanovnika, ima jednu ili dve asfaltirane ulice, ostale zemljane, ljudi šetaju sa kozama, kravama, imala sam utisak kao da sam u Indiji, kameno doba sa mobilnim telefonima. Imaju nekoliko stambenih zgrada, nekoliko hotela odakle kreću safariji, banke, par supermarketa, sve ostalo kao nedovršene kuće za lokalce, sa limenim krovovima, jako prljavo, ali interesantno je da su ekološki osvešćeni, koriste kese od recikliranog materijala, puno kontradiktornosti… Svi su nekako zadovoljni, najpoznatija fraza svahili jezika “hakuna matata” ili život bez pravila, odgovornosti, briga, afričko hedonističko načelo se oseća na svakom koraku. Okrenuti su ka tome šta će pojesti i popiti, ne opterećuju se ničim više, sve polako, nema stresa, svi kasne, mnogo se dugo čeka na sve”, utisak je naših sugrađana koji su svoj doživljaj upotpunili odlaskom na safari.

IMG_1475

Foto: Privatna arhiva Ljubice Milić

“Safari je druga vrsta uzbuđenja. Bilo je kao kada sam gledao u dokumentarcima, vozili smo se po nacionlanom parku Tarangire ili Elephant paradise u džipovima bez krovova, gledali slonove, žirafe, lavove… Onda smo se peli na vulkanski krater Ngorongoro, prirodni rezervat koji se prostire na 2.400 metara nadmorske visine, dubine 700 metara sa jezerom na sredini. Pri silasku smo prolazili kroz oblak, kao da smo zakoračili u drugi svet, kao “park iz doba jure”, očekuješ da se pojavi dinosaurus, ali opet vidiš slonove, lavove, zebre, bafale, gazele, flamingose, hijene,nilske konje, nosoroge, vrvi od života, sve divlje, čovekova ruka nije pokvarila prirodu”, priča Filip kome je za oko zapala jedna zanimljivost, a to je da je na ovom putovanju uprkos brojnim životinjskim vrstama na koje su nailazili, video jednu jedinu vrstu pasa, kaže svi su žuti, špicaste njuške i iste veličine, u šali rekoše afrički gonič.

unnamed (1)

Foto: Ljubica Milić

“To je deo Afrike koji smatraju kolevkom civilizacije i zaista je neopisiv osećaj zbog kog sam poželela da se ponovo vratim tamo, na neki način odmah se povežeš sa tom divljinom. Vožnja džipom, prašina na sve strane, sunce koje prži, drvo baobab koje je svuda oko ivice kratera, celo putovanje je jedan veliki doživljaj! Zapravo, ovo je više životno iskustvo nego putovanje!”, mišljenje je mlade doktorke.

IMG_1679

Foto: Ljubica Milić

Ovu avanturu preporučili su svima koji o tome razmišljaju, a kao aktivni članovi PSD “Magleš”, unapred se raduju jednodnevim akcijama po valjevskim planinama.

“Planinarenje je zdravo, i fizički i mentalno, dobro i za dušu i za telo jer kako kažu, fizički umor koji osetiš samo je znak mentalnog odmora. Dobar je ventil od svakodnevnog stresa kojem smo svi izloženi. Sem dobre volje, ne treba vam mnogo da bi se ovime bavili, ne postoje velike prepreke, a sama aktivnost vas povezuje sa prirodom, oplemenjuje, povezuje vas i sa ljudima sličnih interesovanja”, poručuju ovi mladi planinari koji su uspeli da savladaju ovaj veliki izazov i ostvare nešto o čemu mnogi sanjaju!

B.M.

Facebook komentari

About Valjevo Vesti

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.