Dragiša Hadžić: IZ MRTVIH – ŽIV!

„Kako je svet je mali“

Svima nama se desilo, ne jednom nego hiljadu puta, da izgovorimo „Kako je svet je mali“. E pa ovo je moja priča o jednom takvom trenutku…

Sedim sa kolegom i u nekoj “usput” priči pominjemo svoje pretke. Kaže mi: „Znaš li ti da je moj deda pobegao sa streljanja na Novom groblju 1941. godine“. Ja ga pogledam i kažem da je moj pradeda Todor Matić streljan upravo tamo.

On iz zadnjeg džepa izvadi isečak novina iz 1978. u kojem stvarno njegov deda Dragiša Hadžić priča ispovest kako je pobegao sa streljanja i pominje mog pradedu u poslednjim trenucima njegovog života.

Valjevo

Članak je nosio naslov IZ MRTVIH – ŽIV!


U selu Babina Luka, nedaleko od Valjeva, živi Dragiša Hadžić zemljoradnik, čovek koji je 20.jula 1941 godine STRELJAN sa još 18 rodoljuba, među kojima su bila i petorica braće Jevreja.

Polazak

Nemci su kod mene našli neko oružije i municiju i zatvorili me u valjevski zatvor. Imao sam tada 18 godina i u grupi zatvorenih bio sam najmlađi. Nede oko 14h 20.jula 1941. počeše da nas izvode iz zatvorskih soba. Odveli su prvo petoro braće Jevreja, koji su pred sam rat došli u Valjevo. Mislim da su bili poljski Jevreji i da su se prezivali Švarcman. Nemci počeše da nas vezuju. Neko reče da ga toliko ne stežu, jer i onako neće pobeći. Zamenik šefa Gestapoa, strah i trepet čitavog kraja, Ivan Keler planu i viknu:

Majku mu njegovu, on nas da uči kako da vezujemo!

Kamion je čekao, oko njega Nemci. Unesoše dva mitraljeza. Ivan Keler sede u limuzinu i tako krenusmo. Bilo je leto i dan sunčan. Bio sam žedan. Uskoro smo se zaustavili na iskrajku valjevskog Novog groblja.

Kada sam izašao, video sam raku.

Zemlja tek iskopan, raka dugačka 4 – 5 metara. Nemci nas poteraše. Stari grobar stoji kraj nekog hrasta i čeka. Znači streljanje. Kraj mene stadoše otac i sin sa leve strane a sa desne Dragomir Gradinac iz Obrenovca. Do njega ona braća Jevreji.

Odjednom braća počeše da se grle i ljube. Opraštali su se. Dok su se oni grlili, stajao sam mirno. Kao da nisam shvatio gde sam i šta će se za nekoliko trenutaka dogoditi. Gledao sam u mali prolaz i neko granje na nekoliko metara od rake. Kad bih mogao da poletim tamo pomislih. Stazica je bila tako blizu a tako daleko. Sad moji u selu majka i otac i neslute šta se sprema. Šta li radi moja devojka Radmila.

Rafali

Nemci su se već postrojili. Ivan Keler u crnoj uniformi. Pogledah u Todora Matića, a on kao gar crn. Ona braća Jevreji, i dalje plaču. Jedan od njih moli gestapovca da bar jednog ostave i ne streljaju.

Čujem komadu. I više nisam ništa čuo. Pao sam, nešto me poprskalo po licu. To je bila krv oca i sina koji su pali preko mene. Ne znam šta sam tad mislio. Ležao sam a gore su se čuli rafali. Tukli su nekoliko trenutaka, ispraznili sve šaržere i onda se utišalo.

Priljubio sam se još više uz mrtve i prestao gotovo da dišem. Da li sada nemci stoje i gledaju u raku? A onda sam začuo kako se tovare u kamion. Ruke, do maločas vezane kao sada su bile slobodne. Rafal je isekao kanap. Lagano sam podigao glavu i video nebo. A, onda se polako izvukao i provirio. Nemci su bili dvadesetak metara od rake. I baš kada sam hteo da iskočim i bežim jedan od streljanih poče da se diže i jauče. Nemci se okretoše. Ja u taj mah iskočih i kroz onu živicu počeh da bežim. Pšenica vlatala, a kroz kukuruz do pojasa. Jurio sam kao metak.

Čujem motornemački kako brekće. Nemci me jure motorom! Ali im se pšenica valjda zaplela u točkove i oni iskaču i pucaju zamnom. U jednom trenutku bol u desnoj nozi. Metak me udari u članak. Padoh. Vidim nema krvi. Metak se bio verovatno ohladio dok je sekao kroz kukuruz.

Trčao sam kao ranjena zver. Onda sam udario levo, presekao drum Valjevo – Beloševac i krenuo ka Kolubari. Nemci ssu dojurili posle tri minuta i pitali jednu ženu gde sam pretrčao, a ona ih uputi na pogrešan pravac.

Sveća

Uskoro sam prešao preko Kolubare. Kroz šumu, i vrzine probijao sam se ka Babinoj Luci. Pred zoru sam stigao do štale u blizini moje kuće. Čujem majku kako kaže nekom seljaku da je moj otac krenuo ka Valjevu i poneo papire da me nekako otkupi. Nisu ni slutili šta se zbilo. Pozvao sam majku i ispričao joj sve.

Otac se vratio ojađen oko podne. Čuo je da sam strelja, pa je usput kupio veliku sveću. Međutim majka je poverila jednom seljaku da sam živ i on sretne oca i sve mu ispriča. Dogovorili smo se da majka kuka na sav glas i da me žale, a ja sam za to vreme bio skriven kod svoje devojke Radmile.

Krio sam se nekoliko meseci. A onda se o prvom streljanju valjevskih rodoljuba, među kojima sam bio i ja, već manje pričalo, jer je bilo novih streljanja…


Dragiša Hadžić je ovaj intervju dao za list „Politika“ 13. Avgusta 1978. Umro je 1992. godine u svojoj 69. godini života i iza sebe je ostavio svedočanstvo o prvom strljanju koje se desilo u Valjevu za vreme II Svetskog rata.

Valjevo

Dragiša Hadžić

Želim samo da napomenem da je cilj ovog teksta da se ovaj događaj i ovo svedočanstvo o njemu ne izgube i ne zaborave, već da zauvek ostanu zapisani i dostupni svima. Nadgrobne ploče na Novom groblju odavno više nema, i jedino kako možemo sačuvati sećanja su ako ih negde zapišemo.

I.M.

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.