Za lepotu srpskog sela i mir predaka

“Sestra i ja smo jako osetljive na te napuštene kuće iz kojih raste drveće, a postoje živi i zdravi naslednici. Mi to našim precima nismo mogle da uradimo i nadam se da su im duše mirne”, rekla je pri našem prvom susretu Vesna Lukić, objašnjavajući motive zbog kojih su ona i sestra Tanja utrošile dosta vremena, ljubavi, rada i novca da bi obnovile domaćinstvo njihovog dede Milinka i babe Draginje Marinković smešteno na jednom od najlepših uzvišenja sela Balinović na domak Valjeva. Kuća građena početkom 19. veka odolevala je zubu vremena i ćudima planinske klime sve do nedavno. Zahvaljujući ovim vrednim sestrama dvorište Marinkovića zablistalo je punim sjajem, kao nekada, i oživelo sećanja i uspomene na stara dobra vremena.

Pogled na kuću Marinkovića sa seoskog puta

Trebalo je imati prefinjen osećaj za prostor pa kuću postaviti baš na takvom mestu sa koga pogled puca na sve četiri strane, na dolinu reke Jablanice, na venac Valjevskih planina, vrhove Povlena i Medvednika, sada i na jezero Rovni, i koga sunčevi zraci napuštaju kasno popodne kada je već celo selo u tmini, ali koga svom silinom grle i šibaju i planinski vetrovi i mećave. Samo dvorište i sada obnovljena kuća i okućnica praznik su i za oči i za dušu.

Kažem to Vesni dok sedimo za stolom ispred kuće ispod stoletne lipe. Dok mi ona priča o tome da su se deda i baba bavili poljoprivredom i da su imali samo žensku decu, pet kćeri, Zoru, Borku, Negosavu, Stanu i njihovu majku Radu, zamišljam kako bi jedan letnji dan mogao izgledati pre dva stoleća u dvorištu Marinkovića. Razmišljam i o tome koje su ih “globalne” brige tada morile, jer na ovim prostorima nikada nije bilo ni mira ni spokoja.

Kuća bi mogla biti građena neposredno posle Prvog srpskog ustanka, tipična srpska kuća za taj period, nad kamenim podrumom, na četiri vode. Unutar pet prostorija. Kroz nevelike prozore obojene u plavo puca pogled na božanstven krajolik. Glavni i sporedni ulaz koji vodi prema pomoćnim prostorijama, vajatu, nekadašnjem mlekaru, hlebnoj furuni. Tu je i neveliki čardak. Pored kuće, i plato za sedenje ispod loze. Pored nekoliko skorijih vinovih loza, Vesna mi pokazuje lozu koja istrajava još iz vremena deda Milinka. Ispred podruma nekoliko stabala starih sorti krušaka koje planiraju kalemljenjem da sačuvaju. Na nevelikom prostoru, sve je tu, na domak, lepo, skladno i funkcionalno.

Tipična srpska kuća kakve su građene na početku 19. veka

“Najpre smo sestra i ja želele da spasimo kuću, jer je jedan deo počeo da se urušava, a onda je jedna intervencija povlačila drugu. Pomagala nam je naša dugogodišnja prijateljica Irena Kovač, arhitekta, koja je dugo radila u ovdašnjem Zavodu za zaštitu spomenika kulture i koja ima iskustvo u oblasti restauracije”, priča nam Vesna i objašnjava da kada je kuća zasijala u punom sjaju da nisu imale kuda, morale su nastaviti dalje sa investiranjem i radovima i dovesti u prvobitno stanje i prateće objekte u dvorištu.

Pošto su poslovi sada praktično pri kraju i stekli se uslovi da sve bude privedeno nameni, pitam šta planiraju.

“Početna ideja je bila da kuću spasemo od propadanja, ali pošto smo i sestra i ja još vezane za poslovne obaveze, za sada nemamo baš mnogo vremena da boravimo ovde. Dosta novca je utrošeno na restauraciju ovog domaćinstva pa razmišljamo o tome da malo prihodujemo od turizma, jer šteta bi bilo da sve ponovo bude pod ključem. Najverovatnije ćemo kuću izdavati zainteresovanim gostima, onima koji vole srpsko selo i planinski ambijent, a u neposrednoj blizini je i akumulaciono jezero Rovni i brojni manastiri, što otvara neke druge mogućnosti rekreacije i odmora”, priča nam Tanja i kaže da pre toga planiraju da tu pozovu i ugoste svoju rodbinu i prijatelje i zajedno sa njima prigodno obeleže završetak radova.

Vesna Lukić ispred kuće u Balinoviću

U povratku napuštajući Marinkovića brdo vozimo se seoskim putem kroz selo Balinović, iz kojeg polako odlaze njegovi žitelji, i uz put nailazimo na stare, lepe, napuštete kuće, koje verovatno imaju svoje sinove naslednike, ali očigledno da oni ne haju za onim što su im preci ostavili. Sigurno da nisu svi u mogućnosti da ulože u restauraciju onoliko koliko su to mogle Vesna i Tanja, ali moglo bi se učiniti bar toliko da kuća ne prokišnjava i da iz nje, kako reče na početku naše priče Vesna, ne raste drveće. I ne samo zbog drveća već i predaka, “da im duše budu mirne”. I ove dve mlade žene mogle su novac potrošiti na putovanja ili nešto drugo, ali one su se odlučile za ovaj iskorak i kako kažu, ne kaju se, naprotiv, zbog toga su ispunjene osećanjem radosti i spokojstva.

Jedna od napuštenih kuća u Balinoviću, a ima ih još!

Balinović svakako nije izuzetak, slična je situacija i u većini drugih srpskih sela. U to sam se lično uverila, jer sam ovog dugog i toplog Miholjskog leta, kako bi rekli pesnici, išla u pohode valjevskim planinskim selima. U Srbiji, svedoci smo, nisu zaštićene od propadanja ni kuće nekih znamenitih Srba. I ne postavlja se pitanje samo individualnih domaćinstava već i centra sela. Često se pitam koja je uloga i šta rade aktivisti mesnih zajednica, koji se oglase i koje vidimo jedino pred izbore, ako ne haju za time kako im izgleda selo u kojima žive oni i njihova deca. A, sela su nam napuštena u svakom pogledu. Tako i izgledaju, napušteno.

Milena Kuzmanović

Facebook komentari

About REDAKCIJA VALJEVSKA POSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz različite sadržaje.