Ivana Petrović je nedavno završila biologiju na Beogradskom univerzitetu, sada radi doktorsku disertaciju u kojoj istražuje svojstva paradajza. Nakon doktorata planira da se vrati u rodni Paštrić, selo mioničke opštine, da bi nastavila da se bavi naukom i eko-turizmom i da bi nastavila prirodnjačku misiju svog oca Predraga Pece Petrovića, našeg poznatog biologa, koji se opredelio za život na selu.

Ivana Petrović tokom prezentacije o sremušu

Sa Ivanom smo se po dogovoru sreli na putu za manastir Ribnica, na obronku velike šume, gde je brala gljive. Sa sombrerom na leđima, u dubokim čizmama i širokim osmehom na licu podsetila me na strankinju, recimo, turiskinju iz Francuske, koja je zalutala u ove krajeve. Ponosno nam je pokazala kotaricu sa gljivama, u kojoj su bile čuvena kraljica gljiva blagva (Amanita caesarea) i letnji vrganj. Kaže da kišno leto ide na ruku gljivarima i da svakodnevno odlaze da ih sakupljaju. Na putu do kuće priča mi dalje da je otac zaslužan za njenu ljubav prema biljkama, jer je već kao mala sa njim otpratila svaku sezonu u prirodi i da je već tada znala latinske nazive mnogih biljaka.

Ivanin otac Predrag Peca Petrović, naš poznati biolog

U priči stižemo u zaselak Petrovića u sklonitijem delu Paštrića. Tu je nekoliko kuća od kojih su neke napuštene, u neke naslednici dolaze samo leti, jedino su Petrovići tu prisutni stalno. Ulazimo na veliku kamenu kapiju sa vidikovcem, u dvorištu staru kuću okružuju zgrade novijeg datuma, koje je Peca sazidao svojom rukom od materijala sa domaćeg, struganičkog terena. Tu su Muzej kamena, Kuća čaja, pri kraju su i radovi na velikom amfiteatru na otvorenom, furune za hleb…

Muzej kamena u Paštriću

Sve je planirano tako da ovo mesto sutra postane malo naučno ogledno odeljenje za sve zainteresovane zaljubljenike u prirodu. Svuda i na svakom koraku vas okružuju biljke, u zemlji, u velikim i malim saksijama, tufnastim šerpama…
Preovladavaju lianderi u svim bojama, od belog, žutog do tamno crvenog. Tu su i stabla starih sorti krušaka i jabuka, koje Petrovići brižno čuvaju.

KUĆA ČAJA

Nakon što je zbrinula gljive koje su, kako kaže, jako osetljive, nastavljamo razgovor sa ovom zanimljivom devojkom u autentičnom ambijentu Kuće čaja, koju je Ivana osmislila sa svojim ocem. Sve je u stilu stare srpske kuće. Na sredini veliki okrugli sto na kome se suši cvet lipe i kantariona, okolo u pletenim korpama i cegerima suše se neke druge lekovite biljke, prepoznajem hajdučku travu. U policama napravljenim od starih prozora uredno spakovane kesice sa čajem i šolje za čaj.

Kuća domaćeg čaja u Paštriću

Uz čaj od divljeg origana ili Vranilove trave, koji nam je Ivana toplo preporučila i priredila, priča nam da je bila đak pešak. Četiri razreda osnovne škole je završila u Struganiku, gde je bilo ukupno devet učenika i svi su učili zajedno. Potom je osnovnu školu okončala u Mionici, gimnaziju u Ljigu, Prirodno matematički fakultet na katedri za biologiju u Beogradu i sada radi doktorsku disertaciju. Kaže da se ideja o Kući čaja rodila tako što je želela da srpskom čaju vrati status koji sa pravom zaslužuje i da ga popularizuju.

„Primetila sam da u restoranima i kafićima ljudi pre naručuju zeleni ili indijski čaj nego čaj od lipe ili majčine dušice. Ja sam sva ta znanja o našim čajevima učila iz tradicije, od moje bake, a ona od svoje. Ta znanja su se prenosila i ja sam želela da ih sva zaokružim u ovoj Kući čaja“, objašnjava Ivana i kaže da je u kući zastupljeno 40 vrsta čajeva, koji se prikupljaju od ranog proleća do kasne jeseni. Trenutno su aktuelni lipa, kantarion, hajdučka trava, kopriva, a uskoro će, kaže, i majčina dušica. Ona naglaša da se staništa na kojima se prikupljaju biljke ne smeju ugrozit, jer se u suprotnom tu više neće naći.

STARE SORTE VOĆA I POVRĆA KVALITETNIJE

Tema doktorske disertacije je paradajz, odnosno kako ova povrtarska biljka reaguje na sušu i kako je treba zaštititi.

„Moje istraživanje je pokazalo da su stare sorte paradajza kao na primer jabučar i volovsko srce otpornije na sušu. Izlaganjem paradajza blagoj suši pospešuju se procesi stvaranja antioksidanasa, kao što je likopen, kao i C vetamina i drugih jedinjenja kojima se paradajz štiti, a to sve doprinosi da plod bude kvalitetnij, ukusnij i slađi“, objašnjava Ivana i dodaje da nove sorte paradajza imaju tvrđu koru i da su zahvalnije za transport, ali da su zato manje otporne na sušu, a samim tim i manje kvalitene.

Detalj gazdinstva Petrovića

„Mi imamo nacionalnu banku gena, ali na žalost ta oblast nije uređena, jer ne postoji zakonska regulativa. Posebno su ugrožene stare sorte povrća, jer ga ljudi sve manje gaje. Voće je tu u prednosti, jer vek jednog stabla može da bude pedeset i do sto godina, dok je povrće sezonsko i ta semena brzo nestaju“, kaže Ivana i dodaje da traga za tim starim sortama i da seme čuva, jer bez njega nećemo imati od čega da napravimo nove sorte. Pojašnjava da su stare sorte povrća i voća ukusnije i radi njihove popularizacije ona je zajedno sa ocem prošle godine u Kulturnom centru u Mionice organizovala izložbu starih sorti krušaka i jabuka.

MLADI SE VRAĆAJU PRIRODI I ZDRAVOM ŽIVOTU

Kažem Ivani da njen izbor nije baš tipičan, da mladi danas teže provodu, brzom životu i lakoj zaradi, važan je izgled, markirana garderoba … Ona kaže da je optimista kada su mladi u pitanju i u prilog toj tvrdnji dodaje.

„U svetu, mladi se sve više okreću prirodi i nadam se da će to brzo stići i kod nas. Sve je više mladih u planinarskim i ekološkim društvima. Ono što primećujem je to da mladi sve više vode računa šta jedu i da im je jako važno da to bude domaća hrana. Trendovi se menjaju. U razvijenom svetu najbogatiji ne žive u gradu već u selima. Na jugu Francuske imanja postižu cenu od million do dva miliona evra, jer život na selu pruža ogroman komfor“.

To što je odrasla na selu Ivana doživljava kao prednost, jer je od detinjstva, kaže, učila veštine života na selu. Jako je teško doći sa 40 ili 50 godina i krenuti sve ispočetka i savladati sve odjednom. Praktično, to je nemoguće ako to nemate od koga da naučite.

„Za ovo što ja želim da radim imam dobru startnu poziciju. Ovaj doktorat je samo još jedan korak ka mojim planovima da se vratim i nastavim život na selu. Zastupam stav da eko-turizmom treba da se bave visoko obrazovani
ljudi koji govore strane jezike, koji imaju dobru ekspertizu u botanici ili turizmu. Planiram da se bavim eko-turizmom, kako za domaće tako i za strane turiste koji više od nas znaju da cene prirodu“, navodi Ivana.

Ivana predstavlja gazdinstvo Petrovića na Sajmu turizma 2018.

Kaže da ne želi da šeta od Beograda do Paštrića, da želi potpun život u prirodi i da će nastaviti da se bavi naukom, jer postoje kvantovi za nezavisne istraživače koji ne moraju biti vezani za neku instituciju. Pored biologije, Ivana kaže da voli dosta da čita i da je uvek učlanjena u biblioteku. Voli i tradicionalnu muziku, ne samo našu, već i dalekih zemalja
poput Mongolije, Kine… I na kraju moramo da pitamo i za budućeg izabranika. Kroz smeh kaže da to mora biti osoba koja voli život na selu.

Napuštajući Paštrić razmišljam o tome kako su Ivana i njen otac Peca usamljeni u svojoj ideji, bez podrške lokalne samouprave, resornih ministarstava i države. Razmišljam koliko je realno da sami ovu izvanrednu ideju iznesu na svojim plećima. Ako posustanu na tom putu biće to veliki gubitak za sve nas.

 

Milena Kuzmanović