“Kako zamišljam nebo?” naziv je grupne izložbe šest valjevskih akademskih slikara mlađe i srednje generacije, koja će u petak, 15. oktobra, u 19 časova, biti otvorena u Galeriji Narodnog muzeja u Valjevu. Publika će imati priliku da vidi radove Ane Pušice, Đorđa Stanojevića, Željka Vitorovića, Tamare Pantić, Dragana Marića i Milana Hrnjazovića.
Izložbu šest umetnika, rođenih Valjevaca, odlikuje široki spektar stilova, od lirske apstrakcije do figuracije realizma, ekspresionizma i nadrealizma. Sva dela zajedno čine harmoničnu, a istovremeno dinamičnu i uzbudljivu celinu. Postavka na kreativan način objedinjuju raznorodne odgovore na pitanje kako se zamišlja nebo.
“Odgovori na ovo pitanje su brojni, raznoliki i nikada konačni. Povodom ove izložbe, šest umetnika će nam ponuditi svoje. Ana Pušica i Đorđe Stanojević kao polaznu tačku za svoje iskaze biraju materijalistički, bezmalo naučni pogled na svet. Zainteresovani su za fizičke procese i supstance, kao i njihova svojstva; poteze slikarskih četki rado zamenjuju tragovima kretanja i pritiska vode i vazduha. Nebo za njih nije udaljeno i ne nalazi se na nedostižnim visinama. Naprotiv, ono je svuda oko nas, možemo ga posmatrati, osetiti na sopstvenoj koži, dodirnuti. Za Željka Vitorovića, Milana Hrnjazovića, Tamaru Pantić i Dragana Marića nebo je metafora nikada ostvarenog raja na Zemlji – idealnog društva u okviru kojeg su međuljudski odnosi harmonični, a pravda dostupna svima. Njihovi radovi ističu i da izmaštane utopije nikada ne napuštaju svet iluzija, te postoje isključivo kao nedostižni ideal”, piše u uvodnoj reči u katalogu koji je štampan za ovu izložbu.
O IZLAGAČIMA:
Ana Pušica – Uzimajući u obzir da je slikarstvo studirala u Minhenu (umetničkom centru u kojem su nastajali ekspresionizam i moderno apstraktno slikarstvo) i da je učesnik tamošnje umetničke scene, ne iznenađuju njena likovna interesovanja. Namera joj je da na platno prenese nesputani gest. Pušica se vodi principima akcionog slikarstva koji podrazumevaju uključivanje telesne akcije u proces slikanja, što biva jasno vidljivo na završenoj slici. Njene slike tokom rada nisu postavljene na štafelaje, ona ne koristi slikarsku paletu, a tek ponekad uzme četku u ruke. Platna menjaju položaje od horizontalnog do vertikalnog. Boje se slivaju u mlazevima i prekrivaju delove slikarskog platna. Kapljice vode prskaju na sve strane. Osušeni slojevi boje formiraju reljefne strukture, a njihove kompozicije otkrivaju pokrete slikarkinih ruku (ona često koristi sopstvene šake kako bi nanosila boju), te kretanje vodenih strujanja i njihovih prožimanja sa bojom. Delovanje vode i vazduha Pušica katkad kontroliše, a često prepušta igri slučaja. Iz početnog haosa rađa se nestalni koloristični univerzum.
Đorđe Stanojević – Važi za jednog od najoriginalnijih umetnika savremene umetničke scene u Srbiji. Ovu tvrdnju nije teško potkrepiti argumentima. Činjenica da je izlagao na mnogim geografskim merdijanima, čak na različitim kontinentima, može objasniti prisustvo brojnih umetničkih uticaja na njegov slikarski postupak. Američki apstraktni ekspresionizam, zapadnoevropski enformel i tašizam, dalekoistočno sumi i zen slikarstvo, predstavljaju tek polaznu tačku na putu formiranja njegovog autentičnog izraza. Stanojević ga, naposletku, pronalazi u svom neposrednom okruženju i u naizgled bezazlenoj neposrednosti prirodnih procesa – u vremenskim nepogodama, raznim atmosferskim stanjima, smenama godišnjih doba, silama vetra, sušenju i pucanju zemlje. Slikarske boje izlaže uticajima atmosferskih voda, vazduha i sunčevih zraka. Predstave koje nastaju putem ovako spontane interakcije između umetnika i prirodnih fenomena, istovremeno su i apstraktne i mimetičke. Pozivaju nas na razmišljanje o tajnama primenjenog stvaralačkog postupka, a istovremeno i na oslobađanje od razumskog promišljanja, te emotivnom prepuštanju magičnom dejstvu njihovog pri sustva.
Željko Vitorović – Figurativno slikarstvo Željka Vitorovića refleksija je savremene društvene stvarnosti. U društvu u kojem je samo promena stalna, tradicionalne vrednosti su relativizovane, a pojedinac, gubeći nekadašnja uporišta, postaje atomiziran, sveden na beznačajnu jedinku koja je prepuštena samoj sebi. Upravo ovakav pojedinac, usamljen, bez pravog zaposlenja, izneveren od sebi bliskih osoba, centralni je lik na Vitorovićevim slikama. U stalnom je sukobu sa svojim društvenim okruženjem, besciljno luta opustelim fabričkim halama u potrazi za smislom postojanja. Ipak, ova sumorna stvarnost ima alternativu – blistavi, šaroliki univerzum konzumerizma. On pruža, u zavisnosti od (finansijskih) mogućnosti i potreba potrošača, smisao, eskapizam ili utehu. Hrišćanski raj je teško zaslužiti, a moguće mu je pristupiti tek nakon fizičke smrti. Konzumerski raj je, nasuprot njemu, ovde i sada, i nudi neslućeno obilje ne podsećajući na moralne imperative. Slikajući uporedo otuđenog pojedinca i sveprisutne simbole savremenog konzumerizma Vito rović saopštava ironičan stav po pitanju istorijske sadašnjosti, istovremeno podsećajući da su opšteprihvaćene ideje o ličnoj sreći i uspehu puka iluzija.
Tamara Pantić – Beskompromisna u svojoj iskrenosti, ona će nam predstaviti upravo one prizore sa kojih skrećemo pogled; one o kojima ne želimo da razmišljamo i čije postojanje želimo da zaboravimo. Ljudi sa društvenog dna — pogaženog dostojanstva, lišeni budućnosti i prinuđeni da mole za pomoć, tema su slika Tamare Pantić. Ljudske figure, gotovo svedene na siluete, definisane su slojevitim nanosima različitih slikarskih materijala. Ekspresivni potezi imaju cilj da istaknu pocepanu odeću, prljavštinu i telesne ozlede. Međutim, predani posmatrač će primetiti i svetlucavi materijal (uglavnom tipičan za novogodišnje dekoracije) koji diskretno prekriva delove naslikanih prizora. Pokušaj „ulepšavanja” i uveseljavanja tužne scene očekivano je neuspešan, pa stoga dodatno na glašava slikarkin stav: optimizam koji nije zasnovan na činjenicama ili konkretnim namerama i činjenjem pretvara se u sarkazam. Svojim ekspresionističkim slikarskim gestom Tamara Pantić na papir prenosi svoju intimnu pobunu protiv dramatičnih društvenih nejednakosti.
Dragan Marić – Iako slikar po opredeljenju, Dragan Marić svoje zamisli često materijalizuje služeći se i drugim umetničkim medijima. Ovom prilikom će izložiti jednu od svojih digitalnih grafika. Poput prethodno spomenutih, njegova umetnička praksa je takođe društveno angažovana. Ipak, Marićev rad se nesumnjivo ističe kao najdirljiviji, jer je njegova tema život, odnosno tragična sudbina malog deteta.”Koliko košta život?” pitanje je koje nam upućuje portret devojčice sastavljen, poput mo zaika, od sitnih raznobojnih simbola valute evro. Ovaj portret zajedno sa svojim provokativnim na slovom aluzija je na praksu sakupljanja novca radi lečenja dece. Uporedo sa napretkom medicine i farmacije, troškovi lečenja rastu. Sa druge strane, usled smanjenog upliva države u ekonomiju i politike niskog oporezivanja, socijalna davanja postaju manja. Apeli za pomoć oboleloj deci upuće ni javnosti nisu više prisutni isključivo u siromašnim zemljama. Bilo da je reč o slikama, grafikama ili fotografijama, Marićevi radovi se najčešće bave te mom dece i njihovim položajem u savremenom društvu. Ukazuju na činjenicu da su deca najranjiviji deo populacije. Bez dovoljno znanja o svetu u kojem odrastaju i bez dovoljno životnog iskustva koje bi im pomoglo da izbegnu brojne zamke na životnom putu, deca su objekat društvenih manipulacija. „Koliko košta (dečji) život?” je pitanje koje treba razumeti u okviru šireg društvenog konteksta. I na koje treba dati konkretan odgovor pre nego što bude prekasno.
Milan Hrnjazović – Njegove slike prikazuju idilične i estetski doterane prizore. Motivi su svakome bliski i zavode pažnju posmatrača; žene, zaljubljeni parovi i pejzaži oblikovani su nežnim senkama koje aludiraju na klasično slikarstvo. Međutim, pažljiviji posmatrač će uočiti da forme nisu statične; one se deformišu i preoblikuju, stvarajući nove. Slike nastoje da sa posmatračem započnu igru vizuelnih asocijacija. Pozivaju ga da u detaljima i sporednim motivima pročita skrivene poruke kako bi pronikao u njihova simbolička značenja. Slike koje izlaže ovom prilikom, Hrnjazović je naslikao tokom svima poznatog skorašnjeg vanrednog stanja. Bili smo svedoci promena u načinu života, ograničavanja slobode kretanja i takozvane nove normalnosti. Ipak, mogli smo primetiti da novu normalnost ne proživljavaju svi. Pojedinci privilegovani materijalnim bogatstvom, društvenim statusom, atraktivnim fizičkim izgledom i mladošću (često i svime ovim istovremeno) poručuju nam posredstvom društvenih mreža i popu; larnih masovnih medija da je život lep; dato vreme treba iskoristiti za slušanje klasične muzike, čitanje knjiga i vođenje ljubavi. Vanredno stanje je dodatno istaklo kontraste unutar društvene hijerarhije, a zatvaranje i upućenost na ekrane kompjutera i televizora učinilo ih je vidljivijim. Mnogi su ostali zatvoreni u sku čenim stanovima sivih gradskih kvartova. Pojedine je vanredno stanje zateklo u luksuznim vilama okruženim idiličnim predelima. Mnogi su usled gubitka posla strahovali za svoju, i budućnost svoje porodice. Neki drugi su bili preokupirani planovima za letovanje. Slike “Novembarsko sunce” i “Crvene stene” prikazuju (pseudo) romantične scene tako tipične za društvene mreže poput Instagrama. Posmatrajući slične prizore svakodnevno, zagledani u ekrane mobilnih uređaja i kompjutera, možemo se zapitati da li je “pravi” život negde daleko, van našeg domašaja, i da li ovaj naš ima dovoljno smisla. Posmatrajući živote drugih, vremenom gubimo svoj. Da li je to možda skrivena svrha sveprisutnih zavodljivih slika?
Izložba “Kako zamišljam nebo?” biće otvorena za posetioce u Galeriji valjevskog Narodnog muzeja do 5. novembra.