Malo je ljudi lekovitijih od nasmejanih tišina. Kaćina Staša je jedna od njih.

Kao glumica, Katarina Vićentijević na pozorišnoj sceni odlično oseća i u očima dece direktno vidi magiju žive predstave. Ona i njene scenske kolege i koleginice barataju čarolijom kojom olako zadive mališane, prenesu ih očas posla u svet priče, bajke i mašte. Nema tog ogledala koje, ne samo deci, već i odraslima, bolje od pozorišnih komada i predstava pokazuje šta je u našem svetu dobro, a šta ne.

(Foto: lična arhiva)

Sa Angelinom Lukić, sa kojom često deli scenu na daskama koje život znače, Katarina Vićentijević je nedavno na letnjem festivalu odigrala predstavu “Čokoladna zavrzlama”, rađenu u produkciji Centra za kulturu Valjevo. Prilikom premijernog izvođenja na otvorenoj sceni pred prepunim gledalištem u bašti Doma vojske, predstava je odlično primljena, a znamo da je najmlađa publika, u svojim ocenama, vrlo iskrena.  U toj predstavi “nadmudruju se” slatko – ljute protivnice, kraljice susednih država, Mirka – čudomirka i dobra kraljica Sladomirka, koje i ako se malo posvađaju, to nije strašno.

“Predstava za decu “Čokoladna zavrzlama” je nova predstava koju tek nameravamo da igramo i ta ideja ljuto – slatko, koja se provlači kroz tekst i glumu, može biti metafora našeg odnosa prema ljudima, jer to slatko, dobro, nežno uvek pobedi ono ljuto i agresivno”, kaže Katarina Vićentijević, koja je već počela pripreme za novu predstavu, čija će premijera biti na ovogodišnjem “Abrofestu”.

(Foto: lična arhiva)

Takođe, jedna od predstojećih njenih obaveza je odbrana master rada iz oblasti komunikologije na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu. Istovremeno, ova naša talentovana glumica se ne odriče svoje takođe velike ljubavi – pisanja. Ne samo da voli da piše, već to radi jako dobro i njene priče su zaista brilijantne. Tek povremeno, na svom “Fejsbuk” profilu objavi svoja fantastična pisanja o Staši, pa je delovalo nekako logično pitati i za buduću sudbinu te vragolaste, domišljate, već mnogima omiljene devojčice.

(Foto: lična arhiva)

“Oduvek pišem i oduvek me pitaju zašto to ne objavljujem. I oduvek bežim od toga. Ne znam zašto. Ali, postale su baš zanimljive te priče “Šta sve Staša šuška” i liče na priče za decu, ali su zapravo priče za odrasle. Posle svake objave, ljudi me sa svih strana pitaju hoću li to objaviti. Nakon svih ovih obaveza, prvo šta bi trebalo da se desi, mislim da će to biti Staša’”, kaže Katarina Vićentijević, glumica maestralnog talenta koja predano radi i sa decom u Školi glume i
kulture govora pri valjevskoj Biblioteci.

Iz predstave “Zaklon”, foto: Nina Praščević (lična arhiva)

I dok čekamo da se Staša pojavi u nekom lepom izdanju, uz odobrenje Kaće Vićentijević prenosimo odlomak iz njenog pisanja “Šta sve Staša šuška”:

“- Ćao, – reče Staša, u jednom od onih dana jeseni, koji se kočoperno sunčaju, odbijajući kasni oktobar. Reče mi to i šmugnu kroz drvored.
Nisam uspela ni da joj odgovorim, kad eto nje opet, standardno raščupane kose, poluzavrnute nogavice, tabana u gumenim čizmama, bez kapi kiše u najavi, prolazi, vraća se, seda pa huče, šišti kroz rupu, gde se još nije nastanio zub. Čekam.
– Ćao.
– Ćao Staša.

Uzdahnu toliko jako, da se i malko zagrcnu. Vidim, očekuje pitanje.
– Neki problem?- odlažem lekovitu tišinu do nekog drugog dana u kojem Staša neće biti centar Univerzuma.
– Uuuuuh, samo da znaš koliko su me zanervirali, govori bezuspešno pokušavajući, šnalama da zauzda čuperke koji kao zadrhtale grančice proviruju iz pletenica.
Popravi mi kosu, kaže.
– Neki problem? – ponovim. Ne vrti se toliko,- dodajem.
– Mnogo su me zanervirali Duki i Luka.
– Oni? Mislila sam da ste drugari.
– Mačku o rep. Od tog drugarstva nema ni “n”.
– Misliš “d”?
– Ne, mislim ni ništa da nema, kao “n”.
Lepo sam sedela tamo dole kod mog drveta, lepo. Žmurim ja, žmurka nebo, nešto sam ti se opasno zanesvestila u misli oko tih svih slova i škole i svih tih znaš, ma svega toga, što nas juče zapitkivali, šta volimo šta ću biti kad porastem kad šušuš… šuššuš. Šuš.
– Šuška drvo?
– Ma neee, šuška kesica čipsa, ova dvojica jedu. I mene zanerviravaju zafrkovanjem: Viiidi Staša opet priča sa drvećem i reeekooom, Staša razgovara u sebi. I ono njanjanhanjaaanja. I neće da stanu. Glickaju čips i njanjanjaču.
– I ? Šta si ti uradila?
– Ovako sam ustala, ponosno, kako si me učila, kao one kako se zove ono aritrostratkinja i rekla:”’Razgovaram samo sa onima koji me razumeju”. Mislim, htela sam da kažem: Sa onima koji nisu glupi kao vi zabrljani po bradi, ali bi me onda ti držala priču da ne treba da vređam…
– Bravo Staša, ponosim se tobom.

Stoji Staša, krivi one čizme po travi.
– Nego, htela sam da te pitam, je l` ti se jede neki palačinak? – kaže mi, pa da i ja smažem jedan?
– Kako si znala Staša, baš sam o tome sve vreme razmišljala.
– Je l` vidiš kako ja umem da ti bacim misao? To sam vežbala – hvata me za ruku – sad ću da ti pričam.
Sunce je već plutalo ka reci, tamo podno drvoreda, dok smo Staša i ja, išle kroz travu, ja bosa ona sa jednom čizmom u ruci, zasvrbeo je “treći prst sa ove strane”. Malo je ljudi lekovitijih od nasmejanih tišina. Staša je jedna od njih. Moj mali ljud.”