Otići ili ostati?

“Sa protokom vremena sve se menja. Menja se i ovaj grad, u svakom pogledu. Ali, ono što je očigledno, ono što ne možete da ne vidite na ulici je svakako to da na licima ljudi nema osmeha. Ne mogu govoriti o depresiji u kliničkom smislu te reči, ali vidim manjak energije, povlačenje u svoju zonu komfora, prepoznajem iščekivanje nečeg boljeg koje nikako da dođe, a to troši ljude. To se vidi”, glasio je odgovor psihijatra prof. dr Branke Stamatović – Gajić na moje pitanje kako joj izgledaju Valjevo i Valjevci sa distance od četiri godine i nakon njenog višegodišnjeg američkog iskustva.

Prof. dr Branka Stamatović-Gajić

Branka je u septembru 2014. godine zajedo sa suprugom, poznatim valjevskim psihijatrom, dr Tomom Gajićem i sinovima Petrom (23) i Pavlom (17), donela odluku da radikalno promeni život, napusti svoje radno mesto na Psihijatrijskom odeljenju Opšte bolnice u Valjevu i pokuša iz početka u “obećanoj zemlji”.

Kažem joj da je adekvatan sagovornik na temu emigracije i egzodusa građana Srbije zbog toga što je i sama prošla kroz to iskustvo, što je majka i što je dobar poznavalac ljudske duše.

“Naš slučaj nije tipičan. Ljudi se najčešće odlučuju na ovaj korak iz materijalnih razloga, ne mogućnosti da se izadje na kraj sa egzistencijalnim problemima. Mi smo tada bili materijalno zbrinuti, a i na nekom vrhuncu profesionalnih karijera. Kod nas je preovladavalo nešto drugo, šansa da možete nešto da promenite. Dobili smo zelenu kartu koja nam je omogućavao odlazak za Ameriku. Privukla nas je ideja da može nešto bolje i drugačije, i privukla nas sloboda izbora. Želeli smo da i deci omogućimo nove vidike i bolju poziciju”, priča Branka o motivima odlaska svoje porodice u kojima, bar sa ove vremenske distance, nema deonica o eventualnom ličnom nezadovoljstvu situacijom ovde. Kaže da po odlasku nije bilo nimalo lako, da se ponekad pitala “šta mi je sve ovo trebalo”, ali da se ne kaje jer smatra da se svaki uložen trud, kad-tad, čoveku vrati dobrim… Američko iskustvo ju je promenilo, drugačije sada gleda i na život tamo i na život ovde.

Prof. dr Branka Stamatović-Gajić kao predavač na The Global Health Institute for Health and Human Rights na Univerzitetu Albany, državnom univerzitetu države Njijork

Pitam je da prokomentariše podatak da je od 2000. godine Srbiju napustilo preko 600.000 ljudi, da odlaze masovno mladi, ali i sredovečni ljudi, visoko obrazovani i oni drugi, medicinsko osoblje, vozači, moleri…, te da se Srbija prazni. Kaže da su je život i psihijatrijska praksa nučili da je opasno stvari posmatrati samo iz jednog ugla.

“Kako god da se gleda, oduvek su ljudi težili i išli za boljim životom. Važno je imati slobodu izbora, a onda stajati iza te svoje odluke. Masovno se odlazilo sedamdesetih godina, tada je odlazila jedna druga kategorija ljudi, sada odlaze visoko obrazovani i stručni ljudi”, smatra Branka i navodi primere kako je sada zbog mnogih tehnoloških i naučnih dostignuća sve mnogo lakše i komfornije. Brže se prevazilaze daljinske razlike, a internet omogućava različite vidove komunikacija. Ona je iz Valjeva u češćem kontaktu sa sinom u Americi, nego što je to bio njen otac sa svojom porodicom, kada je kao vrlo mlad napustio rodno Sirogojno i otišao na školovanje u Užice.

Podseća i da je Mihailo Pupin napustio Srbiju, ali da je u Americi i te kako radio za srpski narod i sigurno dao veći doprinos nego da je ostao ovde. Susreće se u Americi sa različitim udruženjima Srba, Udruženje srpskih lekara, advokata…, koji su i te kako spremni da pomognu matici. Smatra i da mnoge porodice ovde preživljavaju zahvaljujući novčanoj pomoći svojih rodjaka koji žive i rade u inostranstvu. Seća se kako su za vreme sankcija zahvaljujući Srbima iz Francuske na Psihijatrijskom odeljenju Opšte bolnice u Valjevu imali sve neophodne lekove. Smatra da bi se problem emigracije i egzodusa mogao posmatrati i na ovaj način.

Prof. dr Branka Stamatović-Gajić kao profesor na Fakultetu zdravstvenih poslovnih i pravnih nauka u Valjevu Univerziteta Singidunum

Interesujem se za svakodnevni život Amerikanaca, za status žena, pitam kako puni baterije… Kaže da za pristojan život i tamo mora puno da se radi, da je san američke porodice dugo bio da samo muž radi i izdržava ženu i decu, a da sada, da bi se poboljšao standard porodice, i žene u sve većem broju rade. Ponekad je to i stvar ličnog izbora. Priča mi kako je Njujork posebno mesto na zemljinoj lopti gde se budno 24 časa i da zaista pristaje poruka iz pesme Lajze Mineli “Ako uspeš u Njujorku, uspećeš svuda”. Priča da Njujork privlači mlade ljude iz celog sveta, ali da sada u velikom broju dolaze i oni najbogatiji.

Kaže da su joj preko okeana “restart” bile baš duge šetnje ulicama Njujorka, sada od kada je u gradiću Pearl River čest odlazi u lokalnu biblioteku gde prati odlične programe koje posećuje i zanimljiv svet. Vreme koje provodi u Valjevu, uglavnom je vezano za njene studente.

Na kraju imam potrebu da joj kažem, uostalom zar nije doktor za dušu, da od svega što me boli u ovom gradu i u ovoj partijskoj državi, u kojoj fin i obrazovan svet uzmiče ispred onih sa kupljenim diplomama i nabeđenim poznavaocima prilika, utočište tražim na reci, jutarnjoj kafi na “River baru” i dugim šetnjama pored Gradca.

“Postoji i unutrašnja emigracija”, kaže Branka kao iskusni psihijatar. “Jedna nam ne gine”, primećujem kroz smeh i privodim kraju ovu ozbiljnu temu. Možda treba samo promeniti ugao gledanja i, kako reče doktorka, primeniti filozofski pristup da bismo preživeli.

Milena Kuzmanović

 

 

Autor: REDAKCIJA VALJEVSKAPOSLA

Početkom 2016. godine sa radom je počeo novi gradski portal na adresi www.valjevskaposla.info, koji je za vrlo kratko vreme, zbog svoje nepristrasnosti i objektivnosti, zabeležio izuzetnu posećenost i zadobio naklonost građana Valjeva. Cilj portala nije samo objavljivanje vesti, već i interakcija sa sugrađanima kroz pružanje drugačijih vrsta usluga.

Jedan komentar

  1. BojanJovanovic

    Ovde ste potrebniji :)! Postali smo kao u logoru, svako gleda samo sebe, što je valjda normalno, na kolenima smo svi pa se borimo da preživimo. Ali, šta ćemo pričati unucima, praunucima…Da smo pobegli od gorih od nas. Negativna selekcija je odavno prisutna u Srbiji ali me brine više ovaj nedostatak ljubavi prema svom narodu, tradiiciji i kulturi. Kao da nam se taj srpski gen izgubio ili toliko zaprljao da ga ignorišemo…Kompleksna je priča za nekoliko karaktera ali jedino što mogu da kažem, borite se za sebe i svoje porodice ali ne zaboravite ko ste i odakle dolazite!