Danas je 8. mart Međunarodni dan žena, simbol borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost pripadnica lepšeg pola i muškaraca, ustanovljen na predlog Nemice Klare Cetkin, borca za ljudska prava. I? Na osnovu čega li ćemo pamtiti baš ovaj 8. mart? Da bi spoznali budućnost, možda treba shvatiti prošlost.

8. mart 1908. Njujork (Izvor: La Riposte Socialiste)

Na samom početku da utvrdimo – klasne razlike su očite. To su činjenice. Iz toga proizilazi da razne žene žive raznovrsne živote. To je logika konzumentskog društva 21. veka. U svakom slučaju, neke žene su same po sebi mazne. Neke su okupirane mislima tipa ”kako se bogato udomiti” sa svojim ”mega – fabuloznim” diplomama… Neke naizgled sitne, al’ živahne, već pri pojavi “atakuju” stavom ”nemoj da ti…” Ima stamenih, naizgled odsutnih, žena koje zapravo teret sveta na plećima nose. A, neke žene, jureći između angažmana (na crno) samo priželjkuju žive i zdrave sutra da dočekaju. Sve su to životi žena u sadašnjosti. Pa, da li se išta zaista menjalo u poslednjih 108 godina, od kada je u velikom požaru u fabrici tekstila u Njujorku nastradalo 130 žena?

Borba za ravnopravnost 

Kraj 19. veka bi doba ubrzane industrijalizacije. Da bi porodica preživela morale su da rade i žene, često i deca… I sada, u Srbiji, u ovom 21. veku, neke devojčice i dečaci tek postanu punoletni i odmah im misli okupiraju pitanja gde i kako da nađu neki, bar sezonski posao, kako bi bar malo rasteretili porodični budžet. Kako bilo, istorija pamti da su žene, radnice u industriji tekstila i odeće, održale prve javne demonstracije upravo 8. marta 1857. godine u Njujorku.
Razlog vrlo poznat – mala zarada i loši uslovi rada.

Parada feministkinja u Njujorku 1912

Tog 8. marta rasterala ih je policija. No, nakon dva meseca, osnovale su sindikat (samo da napomenemo – sindikat je organizacija zaposlenih radnika osnovana sa ciljem da pregovara sa poslodavcem i izbori bolji status i zaštitu prava zaposlenih, odnosno da unapredi životni standard radnika i radnica).

Kako je u Valjevu bilo sedamdesetih godina prošlog veka prisetila se 66-godišnja naša sugrađanka, koja je penziju stekla u jednoj, nekada veoma uglednoj, valjevskoj firmi. Kada je počela da radi, nije obraćana posebna pažnja na Dan žena. Možda jer je tek 1975. godina proglašena za godinu žene i tada Ujedinjene nacije zvanično počinju da obeležavaju Međunarodni dan posvećen lepšem polu.

Valjevo

Svečanost u Krušiku 8. mart 1974.  ( Izvor: Napred arhiva)

”Imale smo posao, znalo se ko šta mora da uradi. Iko ti nije pomagao. Kada je teško – tada si ravnopravna. Pa, i na 8. mart bi same skupili novac, neka od nas bi izašla i kupila hranu da bismo napravili zajednički ručak. Tada bi pustilie muziku sa radija. Nakon toga bi dobile karanfil i pravo da ranije odemo kući s posla. Mada, kasnije je sindikat, čiji smo sve bile članice, kupovao ulaznice za koncerte, ali su ih samo odabrane dobijale. Iste one koje su preko sindikata, tada jedinog, išle na letovanja, u banje, pa čak i nagrade dobijale. Sve mi smo toga bile svesne, ali smo ćutale. Mi lepo vaspitane smo uvek nemo gledale kako su se određene žene, ali i muškarci ponašali. Tek kada sam otišla u penziju počeli su da daju poklon čestitke. Ja nisam imala priliku da kupim sebi nešto, bar za uspomenu. Ali, nekako je tada bila bolja situacija, pa su se bračni parovi, porodični prijatelji i komšije dogovarali i svi zajedno izlazili u restorane, pa bi tako proslavili”, priča naša Valjevka.

A sada ?

“Pa, obradovalo bi me da imam toliku penziju da mogu, bez razmišljanja, da uđem u prodavnicu i kupim sve neophodno. Obradovalo bi me da i moja deca imaju posao, jer su završili fakultete. Eto, to bi me obradovalo, da možemo da živimo normalno, ljudski. Kad nam već pričaju o Evropskoj uniji, neka nam daju i takve penzije. Tamo penzioneri imaju socijalnu pomoć da bi mogli pristojno da žive, a mi lekove ne možemo da kupimo. Imamo samo evropske cene”, odgovara ova naša sugrađanka.

Upravo da bi se izborile za bolje uslove rada, veću platu, žene su nastavile proteste, da bi se 8. marta 1908. godine u Njujorku okupilo preko 15.000 žena. Nije zabeleženo da li ih je neko tačno prebrojao, ali istorija pamti da je jedan od zahtevao bilo i pravo glasa. Prva međunarodna konferencija žena održana je u Kopenhagenu 1910. godine u organizaciji Socijalističke Internacionale. Sledeće 1911. dogodio se požar u fabrici tekstila u Njujorku, nakon čega počinju demonstracije. Kasnije su se pobunile i radnice u tekstilnoj industriji u Rusiji, tražeći osmočasovno radno vreme, izjednačavanje plate žena i muškaraca na istom poslu, kao i zaštitu majki i uvođenje porodiljskog odsustva, praktično pokrenuvši događaje koji dovode do Oktobarske revolucije.

Klara Cetkin i Roza Luksemburg 1910.

Učili su nas da je praznik ustanovljen na  inicijativu nemačke političarke i borca za ljudska prava Klare Cetkin. Manje je poznato da je u Nemačkoj, u vreme Hitlera, ukinut Dan žena, a uveden Dan majki, usmeravajući žene isključivo na uloge supruge i majke. Međutim, samo tokom 1931. godine u Nemačkoj od posledica ilegalno odrađenih abortusa preminule su 44.000 žena. Sada kod nas mlade žene sve češće prvo sagledaju prava trudnica i porodilja, pa tek potom razmišljaju da li da uopšte zasnivaju, ili se upuste u proširenje porodice.

U ovim godinama mnogi priželjkuju da žive u Švajcarskoj, a upravo je to poslednja država u Evropi koja je uvela pravo glasa žena, tek 1972. godine. Nameće se pitanje da li u državama visokog životnog standarda neka osnovna prava bivaju manje važna? I da li to istovremeno znači da su ista ta prava mnogo važnija žiteljima nerazvijenih i država u krizi, u kojima je nizak životni standard naroda, (u epskoj poeziji prepoznatljivog pod pojmom “sirotinja raja”?)

Na sreću, postoji tračak nade. To su mlade i obrazovane osobe koje su se vratile u rodni grad da ovde žive i rade i vode računa o brojnim bitnim pitanjima u firmama u kojima su zaposlene. Svojim predanim radom, pravednom socijalnom politikom i poštovanjem prava radnika, kao i rodne ravnopravnosti, dovode do toga da su preduzećima u kojima rade neka pitanja potpuno suvišna.

Marija Pantelić, menadžerka ljudskih resursa kompanije Bosis

Porodićna firma Bosis iz Valjeva prerasla je u prepoznatljiv brend, društveno odgovorno privatno preduzeće od boniteta, čiji su kvalitet proizvoda i poslovna politika ovenčani značajnim nagradama. Na pitanje da li u kompaniji Bosis obeležavaju Međunarodni dan žena, menadžerka ljudskih resursa Marija Pantelić kaže da žene zaposlene u Bosisu ni po kojem osnovu nisu od manje vrednosti za firmu u kojoj rade.

“U firmi imamo sproveden kodeks etičnosti i pravila jednakih mogućnosti, gde ni po kom osnovu ni ne pomišljamo da su žene manje vredne, ili diskriminisane po bilo kom pitanju. Motivacioni paket je tako koncipiran da uvek benefite dobijaju svi. Okrenut je ka pojedincu, kao i prema porodicama, ili najdražim osobama naših zaposlenih. Vodimo računa i o odnosu broja zaposlenih, tako da je broj žena i muškaraca približno isti, iako je to jako teško za naš sekror, ali mi uspevamo. Zarade su iste za muškarce i za žene na istoj poziciji. Iako smo privatna firma, imamo tri Saveta u kojima su žene zastupljene sa 50 odsto, u menadžmentu takođe”, pojašanjava Marija Pantelić.

Britanski poster povodom Dana Žena 1974.

Mlada žena, fakultetski obrazovana službenica, koja uspešno radi veoma odgovoran posao u državnom sektoru, o Danu žena kaže da je zapravo asocira na svakodnevne situacij,e pri kojima je osetila da je pojedinci ne posmatraju kao ravnopravnu.

“Dan žena, 8. mart, važan je datum za žene, ali se kod nas sveo na dan kada se muškarci trude da cvećem i malim ili velikim poklonima, izlascima u restorane i kafane pokažu da mare za svoje žene i koleginice. U celoj ovoj vašarskoj atmosferi ne krivim muškarce, jer oni nespretno pokušavaju da pokažu da cene žene u svom okruženju, ali mnoge od nas se baš tog dana osećaju upravo suprotno. Nekako mi je važnije da me cene i poštuju cele godine, a da tog dana možda još otvorenije porazgovaramo šta nam je činiti da ova osvojena ravnopravnost žena ne bude omča oko našeg vrata. Imam utisak da ekonomska i politička ravnopravnost, za koju smo se izborile pre 110 godina, predstavlja teret za ženu 21. veka. Još uvek nije pravilno preraspodeljen teret svakodnevnih obaveza koje žene imaju u odnosu na muškarce. Od nas se očekuje isto, ako ne i više nego od muškaraca, a na desetine obaveza koje imamo u toku jednog dana prevazilaze sve zakone fizike, jer dan traje 24 sata. I zato je 8. mart praznik žena kada otvoreno moramo razgovarati sa svojim partnerima i kolegama da napravimo fer i poštenu podelu poslova, jer samo tako možemo biti istinski ravnopravni.I samo tako možemo, i muškarci i žene, iz sebe izvući najbolje što imamo i što možemo pružiti svojoj porodici, gradu, kolektivu, državi i svetu. E, za to služi 8. mart, a ne da parfimerije, cvećare i kafane dodatno zarade tog dana na jeftinoj i pogrešnoj zabavi, za koju smo krivi podjednako svi mi – i žene i muškarci”, jasno iznosi stav ova naša sugrađanka.

Proslava Dana žena

Možda je izlazak na ručak ili večeru najjednostavniji vid iskazivanja pažnje prema zaposlenim koleginicama, ili devojkama i suprugama, a sigurno da ima osoba koje to očekuju i dopada im se ideja da se provesele u društvu. Opuste se i, bar jedno veče, iza sebe ostave svakodnevicu. A, možda je to i u domenu naučenog ponašanja.

Restoran Paviljon Markova stolica

Veoma lepo uređen restoran Paviljon nalazi se u neposrednoj blizini Markove stolice, u okviru kompleksa na Vidraku, odakle se pruža jedan od najlepših panoramskih pogleda na grad. Posećuju ga zaljubljeni parovi, a čest je izbor proslave venčanja, jer može da ugosti oko četiri stotine gostiju (130 u zatvorenom restoranskom prostoru i oko 250 na terasi, smeštenoj u okviru privlačnog prirodnog okruženja). Željko Kostadinović iz “Paviljona” se već četvrt veka bavi ugostiteljstvom, te primećuje da su proslave sada bolje nego li ranije.

“Čini mi se da su proslave sada bolje organizovane nego pre petnaestak godina. U nekom momentu, 90-tih godina  prošlog veka, delovalo je da je obeležavanje 8. marta potpuno prestalo. Međutim, u poslednjih dve-tri godine, opet je restoran pun. Ove godine smo pripremili svečane večeri sa muzikom. Za 8. mart kod nas nastupaju Đuričko, kao i u subotu kada će svirati Mikica Gračanin i Jasmina. Za te dve večeri u “Paviljonu” su skoro sva mesta rezervisana.”

“Nekolicina ih je ostala slobodna. Nekoliko preduzeća i ustanova, od kojih pojedine nisu iz Valjeva, dolaze kod nas radi proslave Dana žena. Inače, gosti mogu da biraju meni, ili da se opredele za svečanu večeru koja, za 1.400 dinara po osobi, podrazumeva vešalicu, salatu, kolač i neograničeno piće”, navodi Željko Kostadinović.

Pa, srećan 8. mart

Narod kaže da obično najviše razmišljamo o temama koje tište. Da ne bude kako je priča bazirana samo na ženi kao radnom biću, treba naznačiti da sveobuhvatne socijalne potrebe žena (kao i muškaraca, dece i omladine, starih dakle svih osoba) su znatno obimnije, ali su bazirane na ekonomskoj egzistenciji i socijalnoj sigurnosti. To recimo podrazumeva zdravstvenu zaštitu, koja je dostupnija ukoliko je osoba zaposlena. Svima je potrebna mogućnost stalnog obrazovaja, kao i kontinuirano usavršavanje. Ali, da li je to moguće čak i zaposlenima? Potom, potreba za dobrima kulture – najjeftinije je postati član biblioteke. Ali, imamo li dovoljan budžet da, bar jednom mesečno, odemo u bioskop, ili kvartalno pogledamo pozorišnu predstavu, koncert? Bar za sok sa prijateljicama? Žene, zbog bioloških osobina koje uslovljavaju nemogućnosti izbora, i taj izlazak upoređuju sa cenom neophodnih higijenskih sredstava (najjeftinije pakovanje je oko 200 dinara, a koliko i kakvih je svakog meseca potrebno?) U tom smeru posmatrano, senke i maskare deluju kao čist luksuz… Zaista ”najlepša je prirodna lepota”. I jeste, ako je baš to lični izbor, ne obrazloženje nametnuto nemaštinom.

A, da li će baš svaka žena imati mogućnost da se našminka povodom 8. marta? Većini je to nepisana tradicija. Kod Italijana je, recimo, tradicija da muškarci ženama, povodom Međunarodnog dana žena i prvog prolećnog praznika, poklanjaju buket mimoza i čokoladne bombone. Srpske žene dobiju pegle i slične kućne potrepštine… Da li takvi darovi zapravo govore o pravima i mogućnostima svih žitelja jednog podneblja?

Bez obzira da li ste robusne, il’ uvijene u svilene mašne, možda ste u KZ Požarevac, ili skrušeno sedite same kod kuće razmišljajući šta da spremite za ručak svojoj porodici raspoloživim dnevnim budžetom od 300 dinara, ili ste na šljokičavoj korporativnoj zabavi koju je u vašu čast organizovala firma, ili se, bilo gde, u jednoj sekundi preznojavate pet miliona puta jer vas ”cima” klimaks… znajte da ste to vi, takve kakve jeste – jedinstvene. Imate sva prava na ravnopravan život, koji je vaš i neponovljiv, bez da vas ponižavaju neke druge žene iskompleksirane sopstvenom ”superiornošću” ili muškarci samo zbog činjenice da su tzv. jači pol.  To mora biti činjenica modernog i savremenog doba. Zato, zadenite cvetić za reverčić, ili ne, ali pokažite inteligenciju i moćnu energiju nežnijeg pola, ako ni zbog čega drugog, bar da ne biste od svojih ćerki, ali i sinova, i unuka stvorile nemisaona, ukroćena bića.