Viši arhivista, Zorica Jeremić Šević veoma se predano bavila ovom temom. Opsežno istraživanje detaljno je opisala u stručnom radu objavljenom u novom dvobroju časopisa “Glasnik” Međuopštinskog istorijskog arhiva Valjevo. Odgonetajući na pitanja, prikupila je originalne fotografije i dokumenta, pa je priredila izložbu koja je izazvala veliko interesovanje ne samo domaće stručne javnosti, već i ruskih medija.
U nekim momentima jednostavno se zapitate koliko su uspomene, neke scene urazane u pamćenju zapravo tačne, a koliko ih je ulapšala mašta pojedinca. Koliko događaja igde nije zabeleženo, koliko je proteklih zbivanja o kojima vrlo malo, pa čak išta ne znamo?
Imati godine ispunjene životom može biti znatna prednost jer one posleratne generacije možda se i sete belog mermernog spomenika sa volanom iznad teksta… No, toliko je vremena prošlo, neke slike blede. Možda bi potpuno iščilele, da viši arhivista Zorica Jeremić Šević nije pronašla original dokument o prvom zvanično imenovanom trg u istoriji našeg grada. Reč je o Trgu Ivana Prošina na Jadru koji taj naziv nosi već 74 godine, a usvojen je po hitnom postupku 31. decembra 1944. godine. Logično pitanje: “Ko je Ivan Prošin?” Zorica nam odgovara da je Ivan Prošin Nazarovič bio je efreitor šofer, nosilac medalje za oslobođenje Staljingrada.
“Moj pokretač bio je originalan dokument koji sam našla u Istorijskom arhivu: Zapisnik Gradskog narodnog oslobodilačkog odbora od 31. decembra 1944. godine gde doslovno stoji: “’Da su sami Rusi izabrali mesto za sahranu, po njegovoj želji tj. želji druga Ivana Prošina”. Istovremeno sekretar predlaže da se ova lokacija na Jadru nazove “Trg Ivana Prošina” i Odbor usvaja predlog sekretara.” To mi je bilo veoma zanimljivo, jer Valjevo nisu oslobađale snage Crvene armije, čak nemamo sećanja na njihovo kretanje kroz naš grad. Ko je mogao to da bude, toliko važan, jer je Ivan Prošin sahranjen 19. decembra, a već 31. usvojen je naziv trga. Tim pre jer Valjevo nisu oslobađale jedinice Crvene armije” – kaže Zorica Jeremić Šević, kojoj je put istraživanja postavljao nova pitanja, ali i darujući važne odgovore, pri tome otimajući od zaborava istoriju našeg grada.
“Pošto radim sa arhivskom građom u privatnom vlasništvu, tragajući za pričom, došla sam do unuka Ivana Prošina, do Aleksandra Mihajloviča Prošina, koji sada živi u Sankt Peterburgu. On mi je poslao porodičnu arhivu: pet ratnih fotografija, bez legendi, neidentifikovanih… Arhiv je posedovao jednu originalnu fotografiju od 19. decembra 1944. sa Prošinove sahrane, koju je poklonio drug Milovan Dudić koji je u to vreme bio funkcioner Gradskog odbora i koji je govorio na toj sahrani. Kada pogledate tu fotografiju, vidite crvenoarmejce i ruske oficire. Te fotografije su mi omogućile da napravim njihovu legendu, dosta teško, ali uspela sam. Imala sam sreće da imam prave kazivače. Razgovarala sam sa preko dve stotine ljudi, možda njih pet – šest ima objektivno sećanje”, priča Zorica Šević i dodaje: “Mi uopšte nemamo dokumenta o sadejstvima vojske Jugoslavije i Crvene armije. Tim temama počinju da se bave Arhivi u Jagodini i Užicu, kolege su mi mnogo pomogle. Imala sam sreće da anketiram čoveka koji je 1924. godište, doktor nauka je, bio je borac. Takođe, u Valjevu mi je mnogo pomogao čika Desimir Maksimović, koji je par godina mlađi i bio je borac u NOR-u”, napominje Zorica Šević.
Ona ističe da je tu sad važna ratna logika i otkud Rusi ovde? “Pronašla sam da su se jedinice III ukrajinskog fronta Crvene armije nalazile na Drini, jer su Nemci iz Epira išli preko Mokre Gore na Višegrad i dalje, ali sve vreme su širili front i pokušavali da se vrate na oslobođenu teritoriju Beograda i oslobođenu teritoriju Valjeva, jer je treći prsten odbrane Beograda, a to im je bio cilj. Crvena armija bila je ovde jer, nakon oslobođenja svoje zemlje, Rusi su preko Rumunije stigli u Jugoslaviju. Staljin i Tito su napravili taj dogovor. Rusi su “čistili” teren i ovde, ali njihov cilj bio je Berlin, odnosno da sruše fašizam, i to se desilo 9. maja 1945. godina”, podseća Zorica Šević i naznačava da je našla podatak da je 93. divizija III ukrajinskog fronta hitno pozvana da idu na Sremski front, u noći između 30. novembra i 01. decembra, jer je tamo bila potrebna pomoć.
“Znamo da je nakon oslobođenja Beograda otvoreno to ratište, decembar je i borbe već dva meseca traju. Inače, divizija ima 15 hiljada ljudi. To znači da je kroz Valjevo prošlo 15.000 vojnika Crvene armije. Zašto smo mi tu bitni? Jer se Valjevo nalazi na tzv. zvezdi puteva: povezujemo oblasti preko Drine sa oblastima preko Save. A ovo je slobodna teritorija od septembra i najkraći put prema Sremskom frontu. Ruska vojska se nalazila oko Požege, Čačka, Užica, pa im je najkraći put bio preko Valjeva”, činjenice su do kojih je došla Zorica Jeremić Šević, viši arhivista.
“Desilo se na neki način, nemamo tačan podatak, da je Ivan Prošin ranjen. Nije bilo borbi, o tome nema podataka. Znamo da su dolazili od Jadra. On kao efreitor šofer vozio specijalizovano vozilo, možda su bile nakačene Kaćuše, jer su za to služila ta vozila. Pouzdano znamo da je stao na proširenju, odnosno odmorištu kafane Jadar. Taj trougao bio je vlasništvo porodice Laušević i tu su se uvek odmarali putnici i zaprege. Prošin je “uleteo” kamionom i tu se zaustavio jer je bio ranjen u donjem delu tela, u predelu nogu.
Toga se seća dr Zoran Janković jer su njegovog oca, Pantu Jankovića, lekara zvali i on je izašao, pregledao i previo vojnika i rekao da je dosta iskrvario. Rada Tešić koja je tada živela tu, na Jadru, seća se da je ruski vojnik bio smešten negde u Brđanima. Tokom istraživanja došla sam do toga da je to kuća Jelene Laušević, udato Milinković. Imala sam sreću, jer je ta kuća u Knez Miloševoj 81 ostala autentična, samo je drveće poraslo. To mi je mnogo pomoglo. Tako smo saznali da je Ivan Prošin tu ležao ranjen nepunih 20 dana jer je sahranjen 19. decembra i bila je to ogromna sahrana. Na tim fotografijama koje smo dobili vidi se mnogo crvenoarmejaca i oficira. Oni mora da su se vratili sa fronta da bi odali počast svom drugu”, kaže Zorica i u dahu nastavlja veoma zanimljivu priču.
“Na fotografijama koje smo dobili od unuka Ivana Prošina, vidimo tri ratna druga koji su iz Rusije pošli za Jugoslaviju. Zato su kod Prošinovog groba zasađene tri jele. A oni su se slikali nakon oslobođenja Staljingrada sa medaljama. Prošinu je odlikovanje za odbranu Staljingrada uručeno 6. marta 1944. godine. Od njih, jedan se vratio. Inače, poznato je da su Rusi imali snimke i fotografije, tako da su odneli te fotografije Prošinovoj majci. Oni su ih čuvali. Tako da kada je Prošin sahranjen na toj lokaciji, a tako je hteo jer se tu zaustavio njegov kamion, Rusi su to ostvarili. Lauševići su za to dali taj deo zemlje. Na fotografijama se vidi da su na kamionu dovezli zaravnjenu piramidu sa zvezdom na vrhu, i vence. Pretpostavljam da je to napravljeno od dasaka, jer se kasnije pojavljuje mermerni spomenik. Priča se da su crvenoarmejci odabrali spomenik, ostavili tekst i vratili se na Sremski front, jer
borbe traju. I kamenorezac je spomenik uradio i postavio. A, spomenik je stajao tu, skoro do ’80. godina. Naš sugrađanin Vlada Petković se seća da su se kao deca tu igrali. No, nakon ekshumacije, spomenik nije učvršćen, pa je pao. Inače, telo Ivana Prošina je, prema Zakonu o grobljima, odneto. Prema mnogim izvorima i objavama u Valjevu, svi su smatrali da se nalazi u Beogradu na ruskom groblju. Međutim – ne. Prema Zakonu iz ’61. godine, Državna komisija je odredila da iz Valjeva i Lajkovca, kao srezova zapadne Srbije, tela ruskih vojnika budu prebačena u zajedničku kosturnicu čiji je naziv “Rusko groblje” u Jagodini, gde je sahranjeno 1170 stradalih boraca i oficira Crvene armije. Inače, i posle ekshumacije ostaje naziv Trga usvojen 1944. godine”, kazuje Zorica Šević i primećuje sledeće.
“Jedino je, prema mom mišljenju, greška, ne znam zašto su zaboravili tradiciju jer uglavnom, kada se znaju imena, a
znala su se imena svih stradalih vojnika, trebalo je napraviti grobove. U julu 1962. su ekshumirane kosti, limeni sanduk je odnet, ali u zajedničku grobnicu… I jedan obelisk, pod brojem 144, je Ivan Prošin, ali nije njegov grob. Meni je lično žao, to je veliki prostor i to je moglo da bude urađeno, ali je tako kako je”, rezimira Jeremić-Šević.
“Ono što je meni lično, kao čoveku, i kao etnologu, i kao arhivisti, u celoj priči zanimljivo jeste ta jedna ljudska potresna sudbina. To me zainteresovalo. Čovek. A, saznala sam da je otac Ivana Prošina, Nazar Karpovič Prošin, bio Kozak koji se zaljubio u devojku u koju nije smeo. Znamo da Kozak mora da se oženi onom koja mu je određena. Ivan Prošin je iz Orenburga, iz poznate kozačke porodice i nije čudo da je on postao efreitor šofer. A, zbog ljubavi prema njegovoj majci, njegov otac je izopšten iz porodice. Oni su se selili i u Tadžikistan, i po celoj Rusiji. Na kraju, otac mu je završio život 1944. u GULAG-u. Ivan se oženio i 1940. godine odlazi u rat. Pitanje je da li je ikada video sina! I do 1944. godine je u ratu, kada se njegov život završava u Valjevu. I njegov brat Viktor se nije vratio iz rata. Istovremeno, ta ruska preciznost je fantastična: Ivan Prošin je sahranjen 19. decembra 1944. godine, a 8. januara 1945. vojnim izveštajem obaveštavaju njegovu ženu Klaviju Prošinu Ivanovnu da je njen suprug poginuo i da je sahranjen u Jugoslaviji, u gradu Valjevu, na Trgu Ivana Prošina. Znači, oni imaju pisani trag o svemu, a mi 74 godine imamo neka sećanja, nemamo određenu tablu, nemamo ono što bi, prema mom mišljenju bilo časno i pošteno, jer je dogodine 75 godina od kada je čovek tu sahranjen, a 2020. je 75 godina pobede nad fašizmom. A, Ivan Prošin je jedan od nosilaca medalje za oslobođenje Staljingrada, nisu svi nosili to odlikovanje, znači da je on jedan od boraca koji je zaista imao izuzetne zasluge. To znači i da bi mogli postaviti taj spomenik i samo označiti taj trg. Nadam se da će to biti ostvareno”, zaključuje Zorica Jeremić Šević, viši arhivista Međuopštinskog istorijskog arhiva Valjevo.
Prostor koji prema odluci s kraja 1945. godine nosi naziv prema borcu Crvene armije Ivanu Prošinu je kod sadašnje pumpe na Jadru. Ta lokacija bila je u vlasništvu porodice Laušević. U to vreme Mašan Laušević, koji je Prošina upoznao u kući svoje sestre gde je ležao, saglasio se da to tu bude. Kasnije, taj prostor je nacionalizovan. Baš gde je sada pumpa, bila je kuća Lauševića.
Prema rečima Zorice Šević, Prošinov unuk hoće da dođe u Valjevo, Mašan Laušević ima svoje unuke. “Taj život može biti nastavljen, može da ima kvalitet”, primećuje Zorica Jeremić Šević.
I da ne zaboravimo još jedan veoma bitan detalj price – volan. Specifičnost čitavog raskaza je da su iz vozila kojim je upravljao Ivan Prošin izvadili volan da bi bio ugrađen u njegov spomenik, jer je to bilo u skladu sa njihovom tradicijom. Volan je ostavljen, ugrađen i bio je na spomeniku do sredine ‘50. Tada volan počinje da živi svoj novi život. Naime, skinuli su ga da bi ga ugradili u specijalne bob sanke, jer je u to vreme vožnja boba bila vrlo popularna u Valjevu, zimi su na Brđanima čitave ulice pretvarane u bob staze. Posebno je i to da je upravo vlasnik tih sanki, sa Prošinovim volanom, pobeđivao u bob vožnjama… U svakom slučaju, bilo bi zadivljujuće ukoliko je volan još uvek negde sačuvan, u nekom podrumu u Brđanima. Za nekog je to samo simbol vragolastih, mangupskih uspomena iz mladosti, ali za nekog bezmalo jedini materijalni dokaz, opipljiva uspomena na istrajnu prkosnu borbu predaka. Valjevski Arhiv je posedovao originalnu fotografiju spomenika sa volanom. I sada, neki novi klinci, kad preciziraju gde da se sretnu na Jadru, nasleđeno žargonski kažu “Kod volana”.
Zorica Jeremić Šević se nada da će Valjevo umeti da prepozna neke svoje specifičnosti i vrednosti. “Prošin je prenet u zajedničku grobnicu i ne zna se precizno gde je, ali njegov život je završen ovde. Imala sam kontakte i sa ambasadorom Čepurinom, i sa Međunarodnim centrum za zaštitu i očuvanje istorije vojnika oslobodilaca “Memorijal”, kao i sa Srpskim odeljenjem međunarodnog javnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda, Ruskim centrum za nauku i kulturu u Srbiji, kao i sa Društvom srpsko – ruskog prijateljstva iz Valjeva, takođe i porodica Laušević, svi veruju da je to važno i spremni su da daju svoj doprinos da Trg Ivana Prošina bude doveden u odgovarajuću namenu do proslave jubileja 9. maja 2020. godine i smatram da tu podršku Grad treba da iskoristi”, zaključuje Zorica Jeremić Šević, viši arhivista Međuopštinskog istorijskog arhiva Valjevo.
U susret 75. godišnjici pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, zbog svih koji se nisu vratili iz boja i zbog svih koji jesu preživeli, ali koji su svoje detinjstvo posvetili nadi u bolje sutra, čak i kada su izrešetanih šinjela pod nemilosrdnom paljbom uskakali u rovove uspevajući da prenesu važne poruke… Zbog svih njih, ali prvenstveno zbog sebe – treba znati i zapamtiti.
U svakom slučaju svojevrsan podsetnik postaje priča o trgu Ivana Nazaroviča Prošina, rođenog 1914. u Kuvendiku u Rusiji stradalog 1944. u Valjevu u Jugoslaviji. A, možda je to samo jedno, slučajno oteto zaboravu, svedočanstvo o mogućoj spoznaji manje poznatih stranica istorije našeg grada.
Zahvaljujem za dobar prilog o Prošinu Ivanu Nazaroviču