WEB ŠPICA EX TV LICA – DEJAN BRANKOVIĆ

Da je ovo kojim slučajem televizijska emisija i da je kojim slučajem on njen voditelj, svog sagovornika Dejana Brankovića bi najavio veoma jednostavno: “Drago nam je da je sa nama naš bivši kolega, ex TV lice, dr Dejan Branković”.

Rođen je 27. jula 1972. godine u Valjevu. Oženjen suprugom Ljiljanom sa kojom ima sinove Aleksandra i Lazara. I početak i kraj njegove novinarske karijere vezan je za Vujić televiziju, u kojoj je počeo da radi prvih dana od njenog osnivanja, u rano proleće, sada davne 1997. godine. Tu je, kao student medicine, ispekao i novinarski zanat i ostao na televiziji do decembra 1999. godine. Od 2001. radi kao doktor medicine u zdravstvenom centru Valjevo. Specijalizaciju iz urgentne medicine završio je 2013. godine. Naravno, to nije kraj i dalje učim i usavršavam se.

– Da li Vam nedostaje novinarstvo i koliko se ono razlikuje od posla kojim se sada bavite?

Ne mogu da kažem da mi nedostaje taj posao, ali mi je period bavljenja novinarstvom bio ogromno životno iskustvo. Voleo sam da radim na televiziji i radovao sam se svakom novom radnom danu i izazovima koji su me čekali. Medicina i novinarstvo ne mogu uopšte da se porede, to su totalno različite profesije. Kao novinar ste uvek u žiži zbivanja, stalno upoznajete nove ljude, pratite najvažnije događaje, družite se sa poznatim ličnostima. A, kao lekar gledate ljudsku patnju, bol i dajete sve od sebe da pomognete čoveku, da ga izlečite, da vratite osmeh na lice i njemu i njegovoj porodici. Svakodnevno moje kolege lekari i ja radimo velike stvari, ali mislim da to nije zanimljivo za širu javnost.

– Televizijsku karijeru „dugujete“ Vujić televiziji. Kako biste opisali period dok ste radili na VTV-u?

Za taj period vezuju me najlepše uspomene. To je bilo, kako reče Bora Čorba, „neko lepše i srećnije vreme“, mada je stvarnost bila veoma teška, inflacija, rat, bombardovanje. Moje tadašnje kolege i ja bili smo veoma mladi, puni optimizma i vere da će već sutra biti bolje. VTV je po mom uverenju tada bila najgledanija televizija u našem kraju, daleko ispred i onih sa nacionalnom frekvencijom. Tome je doprinela i činjenica da nije bilo interneta i kablovskih operatera sa stotinama TV kanala, kao što je danas slučaj. Svi najbolji filmovi i utakmice mogli su se videti na Vujić televiziji, ali sigurno da su pažnju gledalaca najviše privlačile informativne i zabavne emisije, koje su se bavile događanjima u našem kraju. Za mene i ljude sa kojima sam radio bio je veliki izazov da napravimo televiziju po meri i ukusu prosečnog Valjevca. I, čini mi se da smo, uprkos svim teškoćama tada, u tome i uspeli.

– Da li su Vas ljudi prepoznavali na ulicama i javnim mestima dok ste radili na televiziji i kakav je osećaj biti poznat?

Prepoznavali su me na svakom koraku. Bio sam pokretna reklama VTV-a. Kada sam se pojavljivao negde i privatno, u bioskopu, na utakmici, bazenu… ljudi su me uglavnom srdačno dočekivali misleći da sam došao da pravim reportažu o njima. Interesantno je da se to ponekad dešava i danas, kada pojedini stariji ljudi dođu na pregled u moju ordinaciju i prvo kada me vide u lekarskoj uniformi pomisle da je u pitanju skrivena kamera. A, ima i onih koji kažu da su me gledali pre neki dan na VTV-u i prosto ostanu u čudu kada im odgovorim da je prošlo 17 godina od tada.

– Nezaboravan intervju imali ste sa…?

Svaki intervju bio je zanjimljiv na svoj način. Najviše sam voleo da pravim reportaže o životu, zgodama i nezgodama običnih ljudi. Mislim da su to bili najzanimljiviji i najgledaniji prilozi. A, nezaboravan intervju imao sam sa nekada proslavljenom jugoslovenskom misicom, glumicom i astrologom Miljom Vujanović. Bila je gost uživo u našem studiju i sećam se da smo, zbog velikog interesovanja gledalaca, emisiju dva puta produžili, a ko zna koliko bi sve to trajalo da naša gošća nije imala ugovorene i druge obaveze. Bila je vrlo interesantna i svestrana ličnost, vedrog i pozitivnog duha. Na rastanku mi je iskreno rekla da joj je ovo bilo jedno od najlepših gostovanja na televiziji ikada.

– Najteži sagovornik…?

Najteži sagovornici bili su političari, kako oni iz pozicije, tako i oni iz opozicije. Sa njima nikad niste bili načisto. Pitate ih jedno, oni pričaju drugo, ponovo ih pitate isto, oni pričaju treće, pa četvrto i tako u krug.

– Izveštavali ste sa mnogih događaja, koji od njih ćete zauvek pamtiti i prepričavati?

To je bio period Nato agresije na našu zemlju. Bio sam svedok tih nemilih događaja. Svojim očima video sam užase koje su napravile bombe i rakete. Izveštavali smo danonoćno sa lica mesta o svemu što se tada dešavalo u našem kraju. Možda je najteži trenutak koji mi se urezao u sećanje bio kada smo poslati da izvestimo o obaranju našeg aviona i pogibiji pilota pukovnika Milenka Pavlovića. Bili su to teški momenti.

– Podelite sa nama jednu anegdotu sa snimanja?

Za vreme Nato agresije u proleće 1999. snimali smo posledice bombardovanja u krugu fabrike Krušik. Odjednom su se začule sirene za vazdušnu opasnost. Snimatelj Mićko i ja nismo na to uopšte obraćali pažnju i nastavili smo da pravimo reportažu jer smo se na taj rizik navikli i sve vreme rata radili bez obzira na vazdusnu opasnost. Ali, ovog puta smo izgleda zaboravili da su pre samo par sati Nato avioni dejstvovali po mestu gde se nalazimo i da je to jedna od glavnih meta. U jednom trenutku pojavi se sav zadihan jedan stariji radnik Krušika i onako po srpski opsova i rece “Jeste li vi ludi, bežzite ka izlazu, sada će ponovo bombardovati”.U tom trenutku bi nam i Jusein Bolt pozavideo na brzini kojom smo trčali, ali nismo znali gde je izlaz .Onaj čovek se negde izgubi, a mi smo trčali čas na jednu, čas na drugu stranu, a izlaz je bio na trećoj. Na sreću, stigli smo na vreme na sigurno i od muke počeli da se smejemo. Sve se dobro završilo.

– Lapsus koji pamtite ili lapsus koji se dugo prepričavao?

Verovatno da ih je bilo, ali iskreno ne mogu da se setim nijednog.

– Kakva je sadašnja medijska slika u Valjevu je prema Vašem mišljenju?

Verujte mi, stvarno imam malo slobodnog vremena i retko gledam televiziju, tako da ne znam kako bih mogao da se izjasnim po ovom pitanju.

– Ima li Valjevo prave novinare, prezentere i voditelje?

Valjevo je uvek imalo izvanredne novinare. Znate da su naši Valjevci napravili karijere na državnim medijima i ostavili neizbrisiv trag u novinarstvu Srbije i Jugoslavije. Mislim da su i danas naši novinari, reporteri i voditelji u samom vrhu srpskog novinarstva. Posebno me raduje što vidim da dolaze i “neki novi klinci” puni želje i entuzijazma da uspeju u ovom poslu.

– U čemu je tajna dobrog novinara, prezentera i voditelja?

Dobar novinar pre svega treba da bude u potpunosti posvećen svom poslu. Tu nema radnog vremena, nekad se posao obavi brzo, a nekada u zavisnosti od dešavanja može da potraje i dan i noć. Dobar novinar mora da ima osećaj i dar da i ako događaj nije baš zanimljiv napravi interesantan prilog, koji će izazvati emocije kod čitalaca, slušalaca ili gledalaca. I naravno, uvek da se rukovodi istinom, ma kakva bila.

– Šta mislite o tezi da dobar novinar na prvom mestu mora biti dobar čovek?

Trebalo da svi budemo dobri ljudi, bez obzira kojim se poslom bavimo. I majstori i frizeri i lekari i estradne zvezde i sportisti i novinari. Samo nisam siguran da je to baš tako. Možda zbog toga i živimo ovako kako živimo. Bolji život traži bolje ljude.

– Da li ste nekada ispaštali zbog novinarskog poziva?

Kada radite bilo kakav javni posao, ima ljudi koji vas vole, a ima i onih kojima iz raznih razloga niste simpatični. Ne mogu da kažem da sam ispaštao, bar mislim da nisam u nekoj značajnijoj meri.

– Televizija po Vašoj meri je…?

Baviti se medicinom podrazumeva brojne obaveze, stalno učenje i usavršavanje, tako da za televiziju nemam mnogo vremena. Uglavnom kada stignem gledam dokumentarce na Diskaveriju i Historiju.A, što se tiče naših kanala, mislim da je RTS ipak bez premca u, kako se to sada popularno kaže, regionu. Na drugom mestu je TV Prva.

– Da trenutno radite na televiziji, koju globalno poznatu ličnost biste intervjuisali i koje najvažnije pitanje biste joj postavili?

Najviše bih voleo da intervjuišem Novaka Đokovića. Izuzetno ga poštujem i mislim da on treba da bude uzor mladima u našoj zemlji. Napravio bih interesantan intervju sa njim, nešto van klišea. A, pitao bih ga između ostalog i da li je svestan koliko je uradio za popularizaciju Srbije. Često putujem u inostranstvo i svedok sam, koliko god mi mislili da smo centar sveta, da tamo daleko, obični ljudi nisu ni čuli za Srbiju, a kada im pomenemo Novaka Đokovića oduševe se kako je jedna mala zemlja iznedrila takvu sportsku i ljudsku veličinu.

– Da možete da birate kojim biste se poslom bavili?

Volim da se bavim medicinom, volim da pomažem ljudima kada im je najteže. Bezbroj puta sam se uverio da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu, a to je da ozdravi. Ne postoji bolji osećaj od onog kada izlečite teško obolelog pacijenta i udahnete mu impuls za novi život .I kada bih se opet rodio bez obzira na sve teškoće i odricanja radio bih isto.

– Čime se bavite u slobodno vreme ?

Slobodno vreme! Šta to beše? Imam ga veoma malo, ali svaki slobodan trenutak koristim da provedem sa porodicom u šetnji, sportskim aktivnostima, putovanjima po zemlji i inostranstvu. To je ono što me ispunjava i daje dodatnu energiju za nove izazove.

– Malo ko zna da ste…?

Malo ko zna da sam oduvek bio veoma muzikalan i svirao harmoniku. Išao sam u muzičku školu, pevao u gradskom horu “Abrašević “, sa kojim sam puno proputovao, igrao fudbal u omladincima ZSK-a.

Sledeći sagovornik serijala “Web špica ex TV lica” naredne sedmice biće Nebojša Pokrajac, nekadašnji novinar Dopisništva RTS-a.

M.P.M.