Majstor fotografije Milan Marković: “Presrećan sam što sam dobitnik Velike nagrade Društva konnzervatora Srbije za životno delo, ali pre svega što radim posao koji volim”

Naš sugrađanin, Majstor fotografije Milan Marković, profesionalni fotograf Zavoda za zaštitu spomenika kulture Valjevo. Za ovo prestižno priznanje predložila ga je Sekcija fotografa Društva konzervatora Srbije, na čelu sa predsednicom sekcije Snežanom Negovanović. Nagrada mu je uručena pre nedelju dana na svečanosti povodom dana Društva.

„Radeći više od tri decenije u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Valjevo, Milan Marković je dao izuzetan doprinos u oblasti fotografisanja, fotodokumentovanja i dokumentacije uopšte, ustanove kulture u kojoj radi, time doprinoseći dokumentovanju i očuvanju nacionalnog kulturnog nasleđa u celosti. Svojim izuzetno kvalitetnim fotodokumentima, doprineo je i sagledavanju uloge fotografa i fotodokumentacije u čitavoj službi zaštite nepokretnih kulturnih dobara“, navodi se između ostalog u obrazloženju Sekcije fotografa Društva konzervatora Srbije kojim je Marković predložen za ovu nagradu.

Osim kao fotograf Zavoda, Marković je ovdašnjoj javnosti pre svega poznat kao višestruko nagrađivan majstor fotografije, ali sasvim sigurno je da mnogi koji ga poznaju nisu imali ni približnu ideju kakva sve postignuća ovaj Valjevac ima iz sebe! Pogled na njegovu dosadašnju profesionalnu biografiju čini da se zapitate da li je to sve jedan čovek postigao i uradio.

U Foto savezu Srbije ima najviše umetničko zvanje Majstor fotografije – MF FSS (dobijeno 2005. godine), a od međunarodne organizacije FIAP dobio je zvanja Artiste FIAP – AFIAP (2004. godine) i Excellence FIAP – EFIAP (2007. godine). Od 1979. godine uspešno je izlagao na 1.029 kolektivnih fotografskih i likovnih izložbi kod nas i u svetu i pri tom osvojio 369 nagrada i priznanja, među kojima su najznačajnije GRAND PRIX „Zlatno oko“, Novi Sad, GRAND PRIX Manifestacija „Dani prirode“, Banatski Brestovac, GRAND PRIX „Mesec fotografije“, proglašen za najboljeg autora i od strane stručnog žirija i od strane publike, Dol Bretanj, Francuska, Treća nagrada na međunarodnoj izložbi fotografija „Aqueducte 2000“ na temu „Čovek protagonista 20. veka“, Serdaniola, Španija (tri fotografije zadržane u Međunarodnom muzeju fotografije u gradu Serdaniola), Prva nagrada za kolekciju fotografija na izložbi „Plava i prekrasna planeta zemlja – naš dom“, koja je predstavljala Srbiju na „Samitu za Zemlju“ u Rio de Žaneiru, Brazil, Specijalna FIAP medalja kao najuspešniji autor za 10 godina izložbe minijatura u Novom Beogradu, Zahvalnica FSS za posebne zasluge i veliki doprinos radu Foto saveza Srbije i druge. Nekoliko puta, fotografije su mu bile u nacionalnim kolekcijama FSJ i FSS na FIAP bijenalima. Imao je 30 samostalnih izložbi. Devet puta bio na prvom mestu rang liste najuspešnijih fotografskih stvaralaca Srbije. Član žirija i selektor na više domaćih i međunarodnih izložbi. Fotografije su mu objavljivane u mnogim stručnim knjigama, časopisima, katalozima i brošurama kako fotografskim tako i iz oblasti zaštite spomenika kulture u Srbiji i inostranstvu. Fotografije mu se nalaze u arhivima mnogih institucija kod nas i u svetu i u mnogim privatnim zbirkama.

„Imam zvanje Majstor fotografije u kreativnoj fotografiji, to je sam vrh, a evo sada sam dobio i najveće priznanje koje se dodeljuje u službi zaštite spomenika kulture, koje je zapravo nagrada za životno delo. Zaista mogu da kažem da sam presrećan čovek, i zbog ovih priznanja, a pre svega što radim posao koji volim!”, utisci su našeg sugrađanina koji je prvi Valjevac koji je ovu nagradu dobio!

„Moram da vam podvučem da sam zaista presrećan zbog ove nagrade, jer su me predložile kolege iz Sekcije fotografa na čelu sa Snežanom Negovanović, koji su pratili moj rad 45 godina u fotografiji i 35 godina u fotografiji u oblasti zaštite spomenika kulture. Kolege su me predložile, odbor je nagradio, jednoglasno”, s ponosom ističe Marković.

Za fotografiju se, kako kaže, zainteresovao u ranoj mladosti, u periodu osnovne škole.

„Imali smo porodični fotoaparat koji se koristio jednom godišnje, kada se išlo na godišnji odmor na more. Otac me naučio da snimim, a mene je kopkalo kako to radi. Onda sam krišom uzimao aparat kad roditelji nisu tu, napravim snimak i vratim aparat. Još uvek imam te prve snimke, na jednom od njih je česma u dvorištu koju smo imali. Otac se pitao, kako, kada sam to snimio. Posle sam voleo da snimam neke automobile, reliji su prolazili kroz Valjevo i hteo sam to da snimim. Obučio sam se sa tim porodičnim aparatom i tako je krenulo”, prisetio se Marković.

U Zavodu za zaštitu spomenika kulture Valjevo počinje da radi 1989. godine. Tokom gotovo trideset pet godina, kao saradnik pri istraživanju, dokumentaciji i utvrđivanju kulturnih dobara, praćenju stanja i dokumentovanju pri izvođenju arheoloških iskopavanja, praćenju stanja i dokumentovanju pri izvođenju konzervatorsko-restauratorskih radova na arhitektonskim objektima i delima pokretnog, pre svega, crkvenog nasleđa, stvorio je mnogobrojne izuzetno vredne fotografije, kvalitetne i trajne dokumente očuvanja nepokretnog i pokretnog kulturnog nasleđa.

Sa koleginicom Svetlanom Pejić učestvovao je u rekognosciranju terena i crkava u južnoj Srbiji oko trase budućeg auto puta, sa koleginicom Radmilom Pavićević Popović crkve brvnare u Srbiji, sa kolegom Draganom Stamenićem istraživanje crkava u šabačko-valjevskoj eparhiji. Sa kolegama Milojem Nikolićem (Valjevo), Slobodanom Otićem (Novi Sad) i Đorđem Stošićem (Niš) tokom šest godina radio istraživanja o životu Srba u Turskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Makedoniji, o čemu su objavljeni izveštaji u više stručnih publikacija, održano nekoliko predavanja, a objavljena je i knjiga „Srpski tragovi u Carigradu, Galipolju i Jedrenu 1521-2021”.

U Zavod je došao sa bogatim iskustvom u oblasti fotografije, ali se tu susreo sa novim zadacima, novi motivi našli su se pred njegovim objektivom. A, kako naš sugrađanin svakom poslu pristupa odgovorno i maksimalno posvećeno, ne čudi da se i ovom zadatku brzo prilagodio i savladao ga uspešno.

„Fotografija je moja velika ljubav i to se jednostavno samo preslikalo na ovu dokumentarnu fotografiju. Trudio sam se da uvek znanje koje sam imao pre početka rada u Zavodu, prenesem na tu dokumentarnu fotografiju i, koliko je bilo moguće u datim situacijama, da u to unesem dozu kreativnosti. U prvo vreme radio sam analognu fotografiju, a tu je bio primaran zanat. Od samog klika, od okidanja do konačne fotografije potrebno je da se film razvije, da se urade fotografije i tako dalje, trebao je zanat. A, danas se to sve softverski radi. Nekako sam uspeo bezbolno da pređem sa te analoge na digitalnu fotografiju, zato što je to ostalo zanatski, nisam se mnogo upuštao u eksperimente, što dokumentarna fotografija i ne dozvoljava, ona zahteva tehničku perfektnost”, objašnjava Marković i priseća se tog vremena kada se radilo analogno, kada je bilo znatno teže baviti se ovim poslom.

„Imao sam slučaj sa riznicom manastira Kaone gde sam jedva ušao sa blagoslovom episkopa Lavrentija da to snimim. Radio sam i za njihovu eparhiju i za potrebe Zavoda. Kada sam to sve snimio, odneo sam u Beograd da se filmovi razviju, pošto se radilo o diapozitivima, mašina se pokvarila, filmovi su bili isečeni, unakaženi, pa sam to morao ponovo da snimam. Ali, mogu vam reći da sam to razmišljanje prilikom snimanja analognih fotografija na filmu, zadržao i danas. Ne snimam mnogo, već kao da imam film i ne gledam mnogo u ekran, imam toliko iskustva da znam šta je dobro, da je korektno snimljeno”, objašnjava ovaj iskusni fotograf koga po dolasku u Zavod nije imao ko da obuči, ali na sreću kolega nije mu bilo potrebno puno objašnjavati.

Na pitanje da li je nailazio na neke nepremostive prepreke u radu, odrično odgovara. Najveći problem mu je kada kolege stanu ispred predmeta ili objekta koji treba fotografisati i dogovaraju se šta treba raditi, pa on ne može da radi svoj posao, a onda ga još i požuruju.

Kao najzahtevniji, najkompleksniji zadatak u dosadašnjoj karijeri navodi fotografisanje nadgrobnih spomenika u Tamnavi.

„Bili su to stari spomenici koji su čak i popadali, u nekom žbunju, u nekom rastinju, tako da smo mi morali bukvalno da krčimo šumu da bi došli do nekih od njih. Neke kolege su i htele da odustanu, ja sam rekao ne, ako mi sada ne uđemo, neće nikad više niko ući, kao što bi i bilo. Nisam dao da se odustane, tako pristupam svakom poslu i verovatno su to kolege prepoznale. Čak sam i iskopavao neke spomenike da bih što bolje snimio. Naime RB „Kolubara” je premeštao neka groblja, a pre izmeštanja smo morali da ih snimimo, to je publikovano i ostalo dokumentovano. Nikad nisam osetio teškoće, i dan danas radim sa istim žarom, kao na početku, na čemu mi kolege pomalo zavide”, kaže Marković, poznat po nestvarnim fotografijama prirode, motivom koji ga najviše inspiriše.

„Priroda mi je najdraža, to volim. I priroda mi na neki način uzvraća. Tibor Sekelj, čuveni geograf, novinar i još mnogo toga, rekao je da priroda prima raširenih ruku samo onoga ko joj se približava širom otvorenih očiju, čistog srca i bez predrasuda! Kad god odlazim u prirodu, ja tako pristupam i ona mi uvek uzvraća, odličnim fotografijama. I još jedna stvar, to su godine, verovatno iskustvo – motiv koji vidim u prirodi, u sekundi ga vidim kao krajnju fotografiju. Odmah znam da li će biti crno-bela, da li će biti kolor, uglavnom crno-bela, ali je vidim kako izgleda. To mi je možda dar, možda i dugogodišnje iskustvo, ali ja vidim onako kako izgleda, tako da meni ne treba mnogo snimaka da pravim, ja sam video, to je to, to je taj kadar, mala korekcija nekad”, ispričao je Marković, koji je za svoj radni vek radio za brojne ustanove u
Valjevu: Narodni muzej, Istorijski arhiv, Istraživačku stanicu Petnica i mnoge druge.

Velika nagrada Društva konzervatora Srbije ne samo da našem sugrađaninu znači jer je došla od struke, od kolega, već je i priznanje za njegov veliki doprinos očuvanju kulturne baštine čitavog područja koje je pod ingerencijom valjevskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a to je, verovali ili ne, čak 14 gradova i opština Kolubarskog i Mačvanskog okruga!

Iako su fotografije prirode njegova pasija, dokumentarna fotografija mu je podjednako važna i pristupa joj sa puno ljubavi, a pre svega pažnje i posvećenosti.

„Dokumentarna fotografija je bitna i meni, a i službi u kojoj radim iz prostog razloga što, evo, za moj radni vek je nestalo nekih objekata koje sam snimao recimo na početku ili su se urušili, vreme je učinilo svoje. Tako da nema te dokumentarne fotografije, ne bi se znalo kako je objekat izgledao, ili spomenik ili bilo šta što je pod zaštitom Zavoda. Evo recimo Tešnjar, tuda svakodnevno prolazim, tu stanujem i radim, i kad god vidim neku promenu ja to zabeležim. Nadam se i kad odem u penziju, za godinu dana, da ću nastaviti to da radim, privatno. Tešnjar, Vidrak, spomenik Stevanu Filipoviću mesta su gde uvek nađem neki motiv za snimanje. Nekad idem kroz Tešnjar, nekad uz kej. Nedavno sam naišao na nedirnutu radionicu oštrača. Staklo je razbijeno, ja sam snimio unutra, sve stoji kako je bilo dok je taj majstor radio. Nije isključeno da će vremenom to sve nestati. Raduje me da sam ceo Tešnjar snimio, što je već publikovano u knjizi „Tešnjar kroz tri veka”, ne samo ono što svi vidimo kada prošetamo starom čaršijom, ulazio sam u sva ta dvorišta i snimio sve objekte unutra, tako da je to sve dokumentovano, fotografski i arhitektonski”, navodi Milan Marković, svojevrsni hroničar jednog vremena i čuvar kulturnog nasleđa našeg kraja!

B. M.