Valjevo Sva najnovija dešavanja i vesti vezane za kolubarski okrug i grad Valjevo možete naći na jednom mestu.
Da je ovo kojim slučajem televizijska emisija i da je kojim slučajem on voditelj u studiju, svog gosta Dušana Selakovića bi najavio sa… kako drugačije nego: “A, sada bombaaaaaaaaaaaaa!”
Rođen je 25. aprila 1972. godine. Radio je na Radio Patku, Vujić Televiziji, Kroniku. Jedan je od retkih sportskih novinara ne samo u Valjevu, već i u Srbiji i šire, koji je uprkos govornoj mani i izgovoru francuskog “r” i šešljevog “l” imao zapaženu karijeru i na radiju i na televiziji, jer u novinarstvu generalno vlada nepisano pravilo da sa govornim manama možete da pišete samo u novinama. Uspeo je da prenese svoju nesvakidašnju pasiju koju i dan danas ima i neguje prema sportu, kao i deo harizme “gradskog momka” koji je iskonski voleo svoj posao, tako da je svoj “logopedski neuspeh” pretvorio u zaštitni znak dobro potkovanog komentatora.
Pre nešto više od godinu i po dana venčao se sa svojom simpatijom iz srednjoškolskih dana Marijom. Zbog svoje divne supruge, koja je doktor farmaceuskih nauka, preselio se u Frankfurt na Majni iz kojeg povremeno izveštava za Sportski žurnal. Opisujući život u emigraciji kaže da se uvek čini da je trava zelenija u tuđem dvorištu. Iz razgovora sa ljudima koji u Nemačkoj duže žive od njega, zaključio je da baš ni tamo nije sve med i mleko. “Iluzorno je govoriti o Nemačkoj koja je vodeća zemlja Evropske unije. Ovde se vrlo dobro zna šta su tvoja prava, a šta obaveze… sa posebnim naglaskom na obaveze, jer se u Srbiji to često zaboravlja. Ako si stručan za svoju oblast, dobićeš posao i bićeš plaćen za to. Nije bitna partijska knjižica, već diploma, iskustvo i znanje, to se vrednuje. Ovde ljudi nisu opsednuti politikom, teško da znaju i ko je gradonačelnik Frankfurta, a kamo li njegov zamenik, sto je kod nas, nažalost, vrlo bitna funkcija”, kaže Selaković koji ističe da je veliki protivnik globalizma, ali i burazerske ekonomije i laznih stručnjaka koji caruju u Srbiji.
Sa suprugom Marijom
-Da li Vam nedostaje sportsko novinarstvo i sportsko komentarisanje iz studija i koliko se ono razlikuje od posla kojim se trenutno bavite?
Sto bi rekao moj kumić, biti sportski novinar nije zanimanje nego dijagnoza. Naravno da mi ponekad nedostaje komentarisanje, jer iskreno mislim da su me plaćali za ono što bih radio i džabe. Pošto trenutno pišem pomalo za Sportski žurnal u formi sam i imao sam sreće da ovde u Nemačkoj razgovaram sa par interesantnih sagovornika iz sveta sporta. U životu se nikad ne zna, pa nije nemoguće da se vratim novinarstvu.
Jedan od Selakovićevih tekstova objavljenih u Žurnalu
-Televizijsku karijeru dugujete VTV-u. Kakve emocije imate prema periodu dok ste bili TV lice i kako biste opisali taj period? ?
Počeo sam novinarski posao na Radio Patku 1995. godine, sasvim slučajno izveštavajuci za taj Radio sa nezaboravnog Evropskog prvenstva u košarci koje je održano u Atini. Nakon toga je usledio odlazak na Vujić televiziju i rad sa nezaboravnom ekipom od prvog dana: Pekom, Bodžijem, Nemanjom, Andrijom, Čitakom, Mićom, Kinezom, Dragićem, Žikicom, Dražom, Tanjom, Đenkom, braćom Protić, Varteksom, Ćićijem, Icom, Ćirom, Jelenom Nikolić, Marijom Delić, Radovanom i naravno šefom Milanom Milinovićem. Nadam se da nekog nisam zaboravio. Na Televiziju Kronik sam otišao 1998. godine zajedno sa Dejanom Petrićem i tamo je takođe bila sjajna ekipa. Na toj televiziji sam ostao do njenog gašenja. Moram istaći da mi je puno žao zbog toga što je Televizija Kronik kao prva gradska televizija doživela takvu sudbinu i gospodina Zorana Vujića sa kojim sam odlično sarađivao.
Deo ekipe sa TV Kronik
-Da li su Vas ljudi prepoznavali na ulicama i javnim mestima dok ste radili na televiziji i kakav je osećaj biti poznat?
To se i danas dešava, što moju ženu posebno učini srećnom. Kada sam radio košarkaške utakmice skinuo sam čuvenu foru od Denija Pitersona da kad neko da trojku viknem “bombaaa” i to je publika mnogo volela. Čak mi se desilo da me i u Frankfurtu ljudi iz Valjeva prepoznaju na ulici. Ja sam čovek koji voli život i izlaske i nikad mi nije smetalo da sa ljudima malo porazgovaram o tome šta sam radio.
Na otvaranju košarkaškog kampa Miroslava Pecarskog na Zlatiboru
-Nezaboravan intervju imali ste sa…?
Pre nešto više od 2 meseca sa gospodinom Andreom Trinkijerijem, trenerom Brose Bamberga i jednim pravim italijanskim frajerom. Ne samo da je odličan trener, već je i pravi šmeker.
Razgovor sa Andreom Trinkijerijem
-Najteži sagovornik …?
Iskreno, nije bilo teških sagovornika. Doduše, nikad nisam spremao pitanja unapred, već je to uvek bilo spontano, pa gde nas razgovor odvede.
Sa Natašom Staničić-Ćuk, ćerkom proslavljenog košarkaškog trenera Luke Stančića i novinarima Brankom Vićentijevićem i Sretenom Pantelićem
Izveštavali ste sa mnogih sportskih događaja, koji od njih ćete zauvek pamtiti i prepričavati?
Spomenuo sam Evropsko prvenstvo u košraci u Atini 1995. godine i Evropsko prvenstvo za mlade u Gorici, kada sam do polufinala bio jedini novinar iz Srbije do dolaska Vladana Tegeltije. To Prvenstvo ce ostati zapamćeno i po dolasku na veliku košarkašku pozornicu Miloša Teodosića koji je bio MVP, a ja sam tu upoznao i mog velikog prijatelja, koji je to ostao do današnjeg dana, Igora Đurovića, sportskog novinara iz Slovenije. Naravno, moram da spomenem i Svetsko prvenstvo u košarci u Turskoj 2010. godine i američki tim sa Durentom, Lavom, Vestbrukom…
Sa kolegom iz Slovenije Igorom Đurovićem
-Podelite sa nama jednu anegdotu sa snimanja emisije, priloga ili izveštavanja sa terena!
Radili smo Igre bez granica u Hali sportova Zoran Jevremović, Nebojša Bojanić i ja. Pošto smo dugo čekali sportsku opremu, u kojoj je trebalo da se pojavimo, a koja nije stigla, došao sam kao pravi voditelj u odelu. Bilo je takmičenje u šutiranju trojki, ja u nekim šminkerskim cipela nonšalanto stajem na loptu i ekspresno završavam na parketu, kao da me Tajson pogodio, jer sam se okliznuo. Zoran to nije video uživo, ali kad radite na Televiziji sve se snima, pa je to mojim kolegama Kizi i Mići Surovom uz Zoranovu asistenciju bio najsmesniji kućni video narednih mesec dana. Puštali su ga na svakih 10 minuta u programu TV Kronika.
Intervju sa Zoranom Živkovićem
-Lapsus koji pamtite, ili lapsus koji se dugo prepričavao?
Jedan od brojnih Kupova u Nišu i insistiranje mog kolege Nebojše Bojanića da radim interviju sa trenerom Mutom Nikolićem. Iako sam uporno odbijao, kolega Bodži je insistirao ispitujući me da li imam neki problem sa Mutom. Ja mu kažem: “Čoveče ne znam 2 slova azbuke , a Muta ih ne zna jedno pet, trebaće titl ispod našeg razgovora”…
Sa kolegom i prijateljem Nebojšom Bojanićem
-Kakva je trenutna medijska slika u Valjevu prema Vašem mišljenju?
Loša. Nažalost i sam sam bio žrtva lošeg medijskom izveštavanja u Valjevu. Prvo što te nauče kada se baviš novinarstvom je da treba saslušati obe strane priče, a konzumenti medijskih sadržaja će sami doneti zaključak. Lično mi smeta što se u Valjevu za sve pita, po mom skromnom mišljenju, jedan bivši, sasvim prosečan sportski novinar, koji želi sve da kontroliše. A, svi ostali su klimoglavci i kod njega idu po mišljenje. Nije džabe rečeno da je novinarstvo sedma sila, pa bi ljudi mogli malo i o tome da razmisle, da pišu i pričaju šta vide, a ne da prenose servirane i frizirane informacije iz jednog centra.
Kao sagovornik svom sportskom kolegi Miroslavu Ristivojeviću, novinaru Vujić televizije
-Ima li Valjevo prave novinare, komentatore i voditelje?
Vrlo slabo pratim lokalne medije, tako da bih preskočio odgovor na ovo pitanje.
-U čemu je tajna dobrog novinara, komentatora i voditelja?
Za novinara sam već rekao, mora da prenese šta imaju da kažu obe strane u nekom konkretnom slučaju. Za komentatora je bitno da u svakom trenutku zna više podataka od ljudi koji ga prate, da bude interesantan i da zadrži pažnju gledalaca, kako bi ostali na tom kanalu.
-Šta mislite o tezi da dobar novinar na prvom mestu mora biti dobar čovek?
O tome kakav je ko čovek sude oni koji nas poznaju i provode vreme sa nama. Nisam baš siguran da li mora da bude dobar covek, bitno je da svoj posao obavlja profesionalno i korektno.
-Da li ste nekada ispaštali zbog novinarskog poziva?
Jesam, možda bih da sam ostao u Valjevu i dan danas ispaštao bih zbog toga što nemam dlake na jeziku. Sada sam daleko od mog rodnog grada, bitni su mi moja porodica i prijatelji, za ostale stvari se baš ne interesujem mnogo.
-Televizija po Vašoj meri je…?
Baš teško pitanje. Ovde najviše pratim sportske televizije, naravno i kvizove koje jako volim. Cenim ono što radi Ivan Ivanović.
Ni u Nemačkoj ne propušta utakmice “Metalca”
-Da trenutno radite na televiziji, koju globalno poznatu ličnost biste intervjuisali i koje najvažnije pitanje biste joj postavili?
Dirka Novickog i nadam se da će se to uskoro ostvariti. Za njega će biti puno interesantnih pitanja.
-Da možete da birate kojim biste se poslom bavili?
Kada sam bio klinac hteo sam biti đubretar. Moram reći da sam radio ono što sam voleo, a sada bih bio kuvar, jer mi je to omiljeni hobi.
-Čime se bavite u slobodno vreme ?
Kuvam, čitam, učim nemački i družim se sa divnim ljudima. Kad god mogu putujem sa suprugom i upoznajem Nemačku i okolne zemlje.
-Malo ko zna da ste…?
Neostvareni glumac, a moja žena dodaje i profesor istorije.
M.P.M.
